| PRAVA STRANA
kategorije: doma, ego
tagovi: , ,

Морао сам отићи да бих се наспавао. Костањица пулсира, непрестано. Зрикавци, ћукови, миши пуси, комарци, мачке, осе и стршљенови… све то константно зуји, зриче, цијуче, завија, хучи… Кроз камене зидове, кроз шкура и прозоре, упркос унутрашњем хуку климa-уређаја, читаво брдо и сва шума вибрирају у ритму и зову вани, море мирисом дражи ноздрве, сунце пробија испод прагова, кроз процијепе, оно голица и мами… Медитеран мирише, сво то љековито биље, ловор, жалфија, смиљ, па рузмарин, босиљак, лаванда, оне брескве, смокве…

Ту је и мрак гушћи, а страх већи. Мачке или приказе, мишеви или злонамјерници, црви у дрвету или духови, неко се увијек шуња около, неко увијек зломисли, вреба, пријети, церека се и зачикава. Неко нас увијек држи полу-буднима и напетима.

Не може се издржати, остати мирним, пулсирају и моје очи иза трепавица, бјеже вани, силом подижу ролетне капака, тијело је затегнуто, а онда бешика да знак, и готово је, нема више, довољно је или не, али мора се прогледати, ослушнути, изаћи, мора се ускочити у тај вртлог, предати му се, мора се укључити у тај Живот, у ту брдско-морску симфонију (јер то јесте симфонија, иако се нама чини управо као какофонија), у ту непрестану активност и покрет.

А ипак, сва та напетост и немир нестану с даном, сав умор од несна заборави се кад зора натјера сунчане зраке изнад Пераста, а ја отворим стару витрину с пићем, из ње узмем мамин ликер од ораха и њиме залијем доручак од црних смокава…

kategorija: drugo
tagovi: , ,

Um je mišić. Jeb’o te.

kategorija: ego
tagovi:

Šporka muška mašta. I ništa.

kategorije: doma, ego
tagovi: ,

Moje plavo nebo, moj čisti, rasterećeni, umireni i srećni um, to je onaj Lovćen iznad Kotora, onaj njegov špic kojim para oblake i kojim izbija iznad svog tog mračnog i vlažnog kumulonimbuskog gomilanja u nebeske visine, u uvijek plavo i čisto nebo, u otvoren pogled na strane morske i gorske, na Boku, na Kameno more, i još dalje, na sve što želi, i gore i dolje, i lijevo i desno, jer može mu se, on je moćan, ponosit, stamen i nepokolebljiv, on vlada tim visinama, njemu se oblaci ne mogu primaći i ne mogu ga poremetiti, on je sȃm i svoj, slobodan.

kategorija: doma
tagovi: ,


Moj Kotor je jedno široko Beckmannovo platno.

Karnevali, maškare i orgije. Noći u krčmama. Smijeh, pijanstva i nasilje. Riba. Socijala. Sirotinja i polusvijet. Lude. Oriđinali. Fantazije, snovi i košmari. Mȍre. Rat, tijela, meso. Narod, uvijek i svuda. Ruganje, podšpicavanje, ćakule, Karampana. Škerci i škandali. Isus i preljubnice. Raspinjanje na krst i spaljivanje karnevala. Sablasni portuni. Jugo, tuga i Mrak.
(…)
Kišova A i B. Isječci iz Peščanika. Frojdov san o trima Parkama. Kanice. Pestingrad. San Đovani. Slovo M ljubavi upisano u put. Tȃ brda.


“She finished grinding and a rustle of water overflowing on the fire drew her again to the stove, to all those objects of her solitude.”

Elio Vittorini, Conversations in Sicily, 1937

Svježe mljevena kafa bila je još u mlincu kad joj je šuštanje kipuće vode, što se počela prelivati van kogume, ponovo privukla pažnju špaheru – kužini, drvima, škafi u ćošku – svim tim stvarima koje su činile njenu samoću. Baba je, kao i uvijek, bila u crnini, na glavi je imala faculet a preko ramena debeli gunj. Na nogama su bile čizme, skupe, stigle iz Amerike, ali za koje ona nije mnogo marila, noseći ih kroz baštinu i trošeći po docima. Vani je bilo hladno i vlažno, kako to biva zimi u tom dijelu Boke. Bio je Božićni period i u uglu, iznad fotelje, bilo je, prazničnim balonima okićeno, mlado stablo lovorike.

Baba je hvataljkom otvorila vrela vrata špahera i unutra se ukazao vatreni plamen. Prošarala je kratko po vatri, dok su varnice udarale o niski plafon špahera. Onda je iz kartonske kutije ispod dohvatila jedan komad iscijepanog drveta i ubacila ga u vatru. Sjutra treba ustati rano: uveče će doći unuci a ona mora prije toga ubrati i okititi badnjake.

P.S. Ova priča biće ogledalo babine slike u mom pamćenju, i kao takva će rasti i razvijati se. Stoga je sasvim moguće da će se u priči preklapati elementi iz raznih vremenskih perioda, koji neće obavezno pratiti hronološku logiku.

“С јесени, кад почну ветрови”,
свјестан сам тога још више,
но увијек, питам се да ли
могуће је спојити та два
сензибилитета, јужњачки
емотивни и овај сјеверни,
увијек с погледом прикованим
на циљ, на успјех, на добит.

Анди Сам писао је још давно,
“Боже, како сам немоћан пред
овим цвећем”, и ја се питам
колико таквих узнемирења
ми носимо у себи и да ли
можемо икад задржати једнаку
кон-цен-тра-ци-ју.
И да ли значи нешто снага воље,
и оне смокве бабине што
појео сам јуче и што дале
су ми снагу, вјерујем чврсто.

И сјетим се онда жилавости
бабе Станке и свега што она
прошла и издржала је,
и понадам се да и ја имам
ту жилу и почнем да вјерујем
да све се преживјети може и
да ми саткани смо од тврдог
материјала и онда стиснух
зубе и наставих до краја
узбдрице и до врха моста
и изгурах дан и испаде доста добар.

И сад лебдим на ивици међу
та два сензбилитета, да спреман
сам да пођем на једну или
другу страну, а неспреман
за обије, и то све јаче је
много с јесени, но стално
лебди нада мном као ризик
и као опасност…

 

P.S. Gore opisano sricao sam dok sam se borio protiv vjetra na biciklu, žureći na jedan sastanak. Trebalo je preći dugački i visoki Nescio most ka Ijburgu, što je, na kraju, poslužilo kao inspiracija. Bilo je to usred perioda poduže psihološke i finansijske krize. Na sastanku je postignut dogovor o saradnji između firmi Flavourspace i Winestein.

kategorije: ego, razni bullshit
tagovi:
  • Caffe De Tuin, Oedipus Tripel i dobra energija u kafiću. Prolaze ekstravangantan tip i seksi plavuša, a momak pored mene, držeći bebu u naručju, priča: “Bili smo se dogovorili da i mi plačemo kad i on, da iskoristimo to kao priliku (i paravan) da se i mi olakšamo.”

 

  • Био је 13. јануар и десила се вечера код нас, дошло је троје Југовића разних конфесија и из зајебанције смо прославили православну Нову годину. Попило се прилично, плесало се уз ЈУ поп-рок и сјутра нико од нас није ишао на посао. Она је тих дана полагала заклетву за холандску дипломатску службу, прошла је била све провјере тајних служби и заклела се у холандске норме и вриједности. А живот ју је бацио ту случајно, глупог грађанског рата ради, и дубоко у њој тињао је још увијек и онај други (први) сензибилитет. Отац јој је био традиционални Муслиман и нису били у предобрим односима до његове смрти, који мјесец прије. Сјетила се свега тога, и плакала је. Сјутрадан је добила обавјештење да је примљена у дипломатску службу.

 

  • Jedna mi je svirala Liszta, druga Piazzolu. Prva u Silikonskoj dolini, druga na padinama brda ispod Trojice, u Kotoru. Prva na koncertnom klaviru univerziteta, pod kalifornijskim suncem, a druga pod svijećama, u mraku zbog nestale struje. Prvoj sam napisao pjesmu (što rijetko činim), drugoj sam se često vraćao. Prva se naljutila, druga nikad. Druga me je zezala, prva nikad. Obije danas plove nekim drugim, dalekim morima.

 

  • Nema niko autentičan. De Hallen su naporna buka i gomila mesa. Ovi jedni moji puštaju brkove, nisu svjesni našta liče. Ovi drugi moji se isto teško foliraju. Ali barem ne izigravaju alternativu. Neka dvojica klošara, Occupy de Hallen, skvotovali su kauč dok pored njih prolaze ufurani hipsteri i dobrostojeće babe (babe gledaju mene, koji sam se uvalio među njih dvojicu, i smješkaju se). Bistre kvantnu fiziku (!), pričaju o kvarkovima i crnoj materiji. Ludilo.

 

  • Tunis i demokratija bez građanskog rata, žene skinule nikabe. Znao sam da je demokratija stigla kad sam vidio studentkinju u Zara majici sa Keith Harring motivom. Ja imam istu.

 

  • Полусан. “Оне сад имају своју дјецу. Путеви су другачији. Нема приче о мирисима.” У мојој глави та мисао изгледа овако: …али и: “Имале су своје вријеме. Врата су одавно затворена.” Овако:

 

  • Kad god bi ugledala prolaznika koji bi joj se svidio, stisnula bi njegovu šaku u svojoj i privila se uz njega, tražeći poljubac, tu na ulici, odmah, da prolaznik vidi. Kurva.

 

  • Čitam intervju sa mladom crnogorskom palanačkom divom i prepoznajem se: u tipično crnogorskoj patetici izraza, u ambiciji ka oneobičenju, te u samodopadljivosti. Bljak.

 

  • Ponekad se pitam da li postajem zavistan od kafe, a onda primijetim sličnu zavisnost u odnosu na vrijeme (self time), i isti topli val dopamina kad dobijem priliku da odvojim nešto vremena za sebe. Uveče, kad svi zaspu, i kad bi trebalo nadoknaditi manjak od prethodnih noći, ili rano ujutro, prije nego se probude, a vani je još pusto i mrak.
    (…)
    Google pretraga nalazi da je hronična potreba za vremenom, tokom kog bi osoba bila sama, osnova za pojedine oblike šizofrenije, narcizam i slično. “Individuals in the distancing group primarily reside in a one-person psychological system that is, by definition, masturbatory.” Stan Tatkin, PsyD, The Therapist, Jan/Feb 2009. :)

 

  • Кроз дијете откривам моћ говора у другом и трећем лицу: малтене несвјесно га користим да бих кроз бебин лик изрекао нешто што је упућено другима, а што иначе инхибирам.

 

  • Gade mi se Crnogorci sa svojim motorima, mašinama, mišićima, mehaničkim i elektronskim mustanzima, konjskim snagama, muževnim jakim glasovima, pojačivačima, stimulansima, opijatima, prvoklasnim vinima i žestokim pićima (XO, VSOP, Grand Cru…), džipovima, gliserima, trotočkašima, turbo dvotočkašima, skuterima, cilindrima, ventilima, spremnim kučkima, napucanim ribama, sisama, naduvanim usnama, dugačkim nogama, blajhanim kosama, izvučenim pramenovima, bling-bling naočarima, puštenim noktima, štiklama i platformama…
    Ja čitam prilično pismen tekst o Lubardi, ispod balkona pjevaju neki p’jani Rusi, a neko dvoje prde sa svojim motorinom praveći već treći krug…

 

  • Zalazak sunca u dvije kocke. Lego®.

 

  • (За Ј.Т.) Ограничени и задрти Црногорци. Они су очекивали да ћу ја стати у гард; мислили су да ћу им слати мрке, намргођене погледе; да ћу изабрати страну и запосјести ров. Јадно, уплашено дијете. Паметно дијете које све разумије. Које је у глави подијелило територије. Које је опасност одмах препознало. Након скупљене снаге (храбрости?) да се премости јаз, и чудне мјешавине нелагоде и задовољства, ипак горки окус у устима. Ипак туга и страх, некакaв примордијални, за све те људе (сестре и мајке), за сву ту напаћену дјецу, за све те генерације. Још дуго. Горки окус, кила у грлу и душнику, потреба за ваздухом, за више ваздуха.

 

  • Jabuka koja se sama kotrlja ka meni, a onda je neko uzme i stavi nazad, i tako u slučajnosti završi moja edenska priča…

 

  • Зато што си био презенца. Што си рођен за велике ствари. Што добро играш. Што имаш стила. Што ти сви моти стоје. Што си висок, згодан, мужеван. Што се ниси повлачио ни сагињао пред формално јачим и већим играчима (ни онда кад је требало), већ их третирао као и све друге… Али си хтио превише. Није ти било довољно него си хтио да ломиш. Да владаш (ДУМ-ДУМ). Да се систем повлачи пред тобом. Да ти вучеш конце. Да се о теби прича, макар и лоше. Да се у тебе гледа, макар и на рачун лажи и преваре. Да си ти увијек у праву, макар и уз помоћ измишљотина, чак и у односу на дјецу. И онда ти је све узалуд.

 

  • Ja sam Brankov sin: ne parkiram u sredinu, nego uvijek uz drugo auto.
    Ja sam Dadin sin: emotivni naboj često bude usmjeren ka konkretnoj inicijativi.
    Ja sam Brankov sin: stanem na loptu.
    Ja sam Dadin sin: uvijek se vraćam, iznova vagam i odlučujem.
    Ja sam Brankov sin: hrabar, ali (previše) oprezan.
    Ja sam Dadin sin: živim u trenutku, pa sam pri odlukama težak i sebi i drugima.
    Ja sam Brankov sin: svađam se sa stvarima (jer nije fer!).
    Ja sam Brankov sin: najedem se od onog što drugi ostave kao pojedeno.

 

kategorija: razni bullshit
tagovi:

Mali, beba je mali. Mali, beba je beba. Mali, beba voli društvo. U društvu je on mali, i beba.

Mali, beba naučio je jezik odraslih. Mali, beba premazan je bojama odraslih. Mali, beba ima odraslu ženu. Mali, beba ima odraslu ekipu. Mali, beba proputovao je svijet. Mali, beba uglavnom nije tu. Mali, beba voli Južnu Ameriku. Mali, beba poznaje mnogo odraslih ljudi. Mali, beba ima tri pasoša. Mali, beba zna kako se to radi. Mali, beba sad je mudar.

Mali, beba sa 18 godina je ubio čovjeka. Zato što mu je ovaj rekao da je mali, beba. Mali, beba bi to ponovo uradio (ali Hakija nikad neće sa bara). Mali, beba je robijao svuda po Južnoj Americi. Mali, beba ukrcava brodove. Mali, beba dobio je ozbiljne batine. Mali, beba je uvijek bio ženu. Mali, beba zna da tako treba.

Malog, bebu nisu ništa pitali. On je mali. Beba.

kategorije: ego, lav, pjesmice
tagovi:

Meso moga mesa,
Duša moje duše,
Oko moga oka.

Nokat moga nokta,
Plač moga plača,
Mot moga mota.