| PRAVA STRANA

“She finished grinding and a rustle of water overflowing on the fire drew her again to the stove, to all those objects of her solitude.”

Elio Vittorini, Conversations in Sicily, 1937

Svježe mljevena kafa bila je još u mlincu kad ju je kipuća voda ponovo privukla špaheru – kužini, drvima, škafi u ćošku – svim tim stvarima koje čine njenu samoću. Baba je, kao i uvijek, bila u crnini, na glavi je imala faculet a preko ramena debeli gunj. Na nogama su bile čizme, skupe, stigle iz Amerike, ali za koje ona nije mnogo marila, već ih je nosila kroz baštinu i trošila po docima. Vani je bilo hladno i vlažno, kako to biva zimi u tom dijelu Boke. Bio je Božićni period i u uglu, iznad fotelje, bilo je, prazničnim balonima okićeno, mlado stablo lovorike.

Baba je hvataljkom otvorila vrela vrata špahera i unutra se ukazao vatreni plamen. Prošarala je kratko po vatri, a varnice su udarale o uske zidove špahera. Onda je iz kartonske kutije ispod dohvatila jedan komad iscijepanog drveta i ubacila ga u vatru. Sjutra treba ustati rano: uveče će doći unuci a ona mora prije toga ubrati i okititi badnjake.

kategorije: ego, razni bullshit
tagovi:
  • Caffe De Tuin, Oedipus Tripel i dobra energija u kafiću. Prolaze ekstravangantan tip i seksi plavuša, a momak pored mene, držeći bebu u naručju, priča: “Bili smo se dogovorili da i mi plačemo kad i on, da iskoristimo to kao priliku (i paravan) da se i mi olakšamo.”

 

  • Био је 13. јануар и десила се вечера код нас, дошло је троје Југовића разних конфесија и из зајебанције смо прославили православну Нову годину. Попило се прилично, плесало се уз ЈУ поп-рок и сјутра нико од нас није ишао на посао. Она је тих дана полагала заклетву за холандску дипломатску службу, прошла је била све провјере тајних служби и заклела се у холандске норме и вриједности. А живот ју је бацио ту случајно, глупог грађанског рата ради, и дубоко у њој тињао је још увијек и онај други (први) сензибилитет. Отац јој је био традиционални Муслиман и нису били у предобрим односима до његове смрти, који мјесец прије. Сјетила се свега тога, и плакала је. Сјутрадан је добила обавјештење да је примљена у дипломатску службу.

 

  • Jedna mi je svirala Liszta, druga Piazzolu. Prva u Silikonskoj dolini, druga na padinama brda iznad Škaljara, u Kotoru. Prva na koncertnom klaviru univerziteta, pod kalifornijskim suncem, a druga pod svijećama, u mraku zbog nestale struje. Prvoj sam napisao pjesmu (što rijetko činim), drugoj sam se često vraćao. Prva se naljutila, druga nikad. Druga me je zezala, prva nikad. Obije danas plove nekim drugim, dalekim morima.

 

  • Nema niko autentičan. De Hallen su naporna buka i gomila mesa. Ovi jedni moji puštaju brkove, nisu svjesni našta liče. Ovi drugi moji se isto teško foliraju. Ali barem ne izigravaju alternativu. Neka dvojica klošara, Occupy de Hallen, skvotovali su kauč dok pored njih prolaze ufurani hipsteri i dobrostojeće babe (babe gledaju mene, koji sam se uvalio među njih dvojicu, i smješkaju se). Bistre kvantnu fiziku (!), pričaju o kvarkovima i crnoj materiji. Ludilo.

 

  • Tunis i demokratija bez građanskog rata, žene skinule nikabe. Znao sam da je demokratija stigla kad sam vidio studentkinju u Zara majici sa Keith Harring motivom. Ja imam istu.

 

  • Полусан. “Оне сад имају своју дјецу. Путеви су другачији. Нема приче о мирисима.” У мојој глави та мисао изгледа овако: …али и: “Имале су своје вријеме. Врата су одавно затворена.” Овако:

 

  • Kad god bi ugledala prolaznika koji bi joj se svidio, stisnula bi njegovu šaku u svojoj i privila se uz njega, tražeći poljubac, tu na ulici, odmah, da prolaznik vidi. Kurva.

 

  • Čitam intervju sa mladom crnogorskom palanačkom divom i prepoznajem se: u tipično crnogorskoj patetici izraza, u ambiciji ka oneobičenju, te u samodopadljivosti. Bljak.

 

  • Ponekad se pitam da li postajem zavistan od kafe, a onda primijetim sličnu zavisnost u odnosu na vrijeme (self time), i isti topli val dopamina kad dobijem priliku da odvojim nešto vremena za sebe. Uveče, kad svi zaspu, i kad bi trebalo nadoknaditi manjak od prethodnih noći, ili rano ujutro, prije nego se probude, a vani je još pusto i mrak.
    (…)
    Google pretraga nalazi da je hronična potreba za vremenom, tokom kog bi osoba bila sama, osnova za pojedine oblike šizofrenije, narcizam i slično. “Individuals in the distancing group primarily reside in a one-person psychological system that is, by definition, masturbatory.” Stan Tatkin, PsyD, The Therapist, Jan/Feb 2009. :)

 

  • Кроз дијете откривам моћ говора у другом и трећем лицу: малтене несвјесно га користим да бих кроз бебин лик изрекао нешто што је упућено другима, а што иначе инхибирам.

 

  • Gade mi se Crnogorci sa svojim motorima, mašinama, mišićima, mehaničkim i elektronskim mustanzima, konjskim snagama, muževnim jakim glasovima, pojačivačima, stimulansima, opijatima, prvoklasnim vinima i žestokim pićima (XO, VSOP, Grand Cru…), džipovima, gliserima, trotočkašima, turbo dvotočkašima, skuterima, cilindrima, ventilima, spremnim kučkima, napucanim ribama, sisama, naduvanim usnama, dugačkim nogama, blajhanim kosama, izvučenim pramenovima, bling-bling naočarima, puštenim noktima, štiklama i platformama…
    Ja čitam prilično pismen tekst o Lubardi, ispod balkona pjevaju neki p’jani Rusi, a neko dvoje prde sa svojim motorinom praveći već treći krug…

 

  • Zalazak sunca u dvije kocke. Lego®.

 

  • (За Ј.Т.) Ограничени и задрти Црногорци. Они су очекивали да ћу ја стати у гард; мислили су да ћу им слати мрке, намргођене погледе; да ћу изабрати страну и запосјести ров. Јадно, уплашено дијете. Паметно дијете које све разумије. Које је у глави подијелило територије. Које је опасност одмах препознало. Након скупљене снаге (храбрости?) да се премости јаз, и чудне мјешавине нелагоде и задовољства, ипак горки окус у устима. Ипак туга и страх, некакaв примордијални, за све те људе (сестре и мајке), за сву ту напаћену дјецу, за све те генерације. Још дуго. Горки окус, кила у грлу и душнику, потреба за ваздухом, за више ваздуха.

 

  • Jabuka koja se sama kotrlja ka meni, a onda je neko uzme i stavi nazad, i tako u slučajnosti završi moja edenska priča…

 

  • Зато што си био презенца. Што си рођен за велике ствари. Што добро играш. Што имаш стила. Што ти сви моти стоје. Што си висок, згодан, мужеван. Што се ниси повлачио ни сагињао пред формално јачим и већим играчима (ни онда кад је требало), већ их третирао као и све друге… Али си хтио превише. Није ти било довољно него си хтио да ломиш. Да владаш (ДУМ-ДУМ). Да се систем повлачи пред тобом. Да ти вучеш конце. Да се о теби прича, макар и лоше. Да се у тебе гледа, макар и на рачун лажи и преваре. Да си ти увијек у праву, макар и уз помоћ измишљотина, чак и у односу на дјецу. И онда ти је све узалуд.

 

  • Ja sam Brankov sin: ne parkiram u sredinu, nego uvijek uz drugo auto.
    Ja sam Dadin sin: emotivni naboj često bude usmjeren ka konkretnoj inicijativi.
    Ja sam Brankov sin: stanem na loptu.
    Ja sam Dadin sin: uvijek se vraćam, iznova vagam i odlučujem.
    Ja sam Brankov sin: hrabar, ali (previše) oprezan.
    Ja sam Dadin sin: živim u trenutku, pa sam pri odlukama težak i sebi i drugima.
    Ja sam Brankov sin: svađam se sa stvarima (jer nije fer!).
    Ja sam Brankov sin: najedem se od onog što drugi ostave kao pojedeno.

 

 

Mali se budi prije sedam,

ja još umoran od prethodnog dana,

autobus udara ženu i mi izlazimo,

biće to dugo putovanje ka muzeju.

 

Poslije se družimo s CoBrom i Miróom,

nervira nas obojicu mlada Holanđanka,

ali uživamo u bojama i slažemo kocke,

ništa nam neće ovaj dan pokvarit.

 

Iskačemo i zaranjamo u šumu,

on spava otvorenih usta,

lišće je žuto i boje su jesenje,

ja mislim na Midasa i njegov esej*.

 

Konjak vrijeme i konjak boje,

taman paše konjak uz ovaj lijepi umor,

Holanđane sam počeo da doživljavam kao svoje,

nerviraju me koliko i oduševljavaju.

 
* Midas Dekkers u svom eseju u de Volkskrantu, “Idealna jesenja šetnja”, piše kako “Jesen predstavlja Majku Prirodu koja još, zavaljena u fotelji, popije konjak prije nego zadovoljna utone u svoj zimski san.”.

kategorije: drugo, ego
tagovi: , , , , ,

I to je jedan od načina da se napravi saldo života.

Napraviti spisak ljudi sa kojima ste došli u kakav-takav dodir (makar sjedali za istim stolom ili razmijenili pokoju riječ), a kojih više nema, manje-više iste generacije (sem posljednje, mješovite, kategorije). Do vaše 36-te godine.

——————————————————————-

4 terminalne bolesti

6 nesrećnih slučajeva

3 overdose-a

5 samoubistava

6 ubistava, od čega 5 mafijaških obračuna

——————————————————————-

Saldo smrti. Kolaterala crnogorske tranzicije. Pijetet prema preminulima nadjačava potreba da se plastično predstave date prostorno-vremenske koordinate. Zeitgeist.

(…)

Vladimir Nedović rođen je u Kotoru, živopisnom mediteranskom gradiću duboko zavučenom u fjordu Bokokotorskog zaliva (“Danica je Istok zasmijala, čarovite razasula vlasi”). Većinu svog djetinjstva provešće po konobama i palatama starih bokeških, plemićkih i brodovlasničkih, familija, tik uz mirno more zaliva.

No crnogorski milje nerazmrsivo je klupko konaca raznih nijansi, debljine i kakvoće.

Prvo je bila Susan Sontag (rođena Rosenblatt):

“Like a hyperactive queen, I cruise culture daily. Have a thrill, a flash of ecstasy several times a week. My appetite is compulsive. Promiscuous.”

Obrađujući interno utiske, ja ću samo malčice modifikovati ovu misao, primjenjujući je na sebe: “Moja radoznalost promiskuitetna je.”

Dobar tip, Susan. Nisam znao da je voljela djevojčice, a publika ju je odala još prije početka filma.

 

Kasnije je bio Snowden. U hongkonškoj sobi, bez čarapa, sa pokušajem bradice i brčića. Eventualnu emotivnu nezrelost, međutim, nadomješta istančana politička svijest.

Ponovo se tehnološko znanje pokazuje kao najjače oružje u današnjem vremenu. Snowden će pomoću njega dobiti pristup najvećoj količini podataka, pomoću njega če nadmudriti sistem i od njega se zaštititi. Pomalo nervozan, taman toliko da pokaže svoje ljudske slabosti i odagna eventualne sumnje.

Tip na svom mjestu, apsolutno. Film kao hronika, arhivska građa, čas istorije.

 

A onda, nešto iza ponoći, nagovještaj apokalipse.

Više formom nego sadržajem.

Ogoljenim rečeničnim konstrukcijama, koje asociraju na jezik kiborga.

Hladnim tonom mašina.

Velikim digitalnim slovima proste rezolucije, kao rani naučno-fantastični pokušaji koji nose duplu tugu: svoje strahove od nepoznate budućnosti i retro melanholiju izraza.

 

[...]

 

Mislio sam tu da stanem i završim sa negativnom notom. No IDFA me je pomjerila sa još dva filma.

Pixadores je priča o momcima na brazilskoj socijalnoj margini: fantastičan je njihov sudar sa razmaženim i ograničenim konzervatorima Berlinskog bijenala.

Red Army govori o nenadmašnom sovjetskom hokejaškom timu, koji virtuoznošću piše svoju istoriju i preko koga se lomi istorija Sovjetskog Saveza.

Koliko je samo života stalo u tih pet filmova! (Mislim da, od emocija, samo nije bilo romantične ljubavi, ali toga je svakako drugdje previše.) Dok god se tako dobri filmovi budu pravili – ima nade. Apokalipsi uprkos.

CAUTION
WHITE HEROIN SOLD TO TOURISTS
AS COCAINE
TOURISTS IN HOSPITAL
3 HAVE DIED
IGNORE STREET DEALERS

 

  • Желим све удобности потрошачког друштва и предности/погодности интелектуалног мејнстрима (велико филмско платно, лијепа зграда, добро дизајниран бар, предавање…), чак иако имам могућности да садржај одгледам на други начин.
    Конформизам. Долази с годинама. И убјеђењем о сопственој ширини, свему упркос.

 

  • У раном дјетињству имао сам најбољег пријатеља који се касније преселио у други град и ког више никад нисам видио. Иако за то немам статистичке податке, мој субјективни доживљај каже како је он увијек на улици налазио паре (ја, наравно, никад), а ја увијек газио у говно (он, је ли – никад). Можда зато и данас имам чудан и недовољно изграђен однос према гованцима на улици (а живећи у граду опјеваном кроз ову тему). Ако наиђем на неко читаво, нетакнуто и неразмазано, све је у реду: усне ми се рашире у побједнички осмјех (зајеб’о сам говно). Али ако угледам неко угажено и размацкано, јавља се блага траума. Без обзира да ли се размацкана маса даље смањује или не, мој мозак пројектује њен развојни пут у смјеру супротном од оног којим сам ја дошао, у прошлост, мојим корацима уназад. Корацима од којих је један можда угазио у исту масу, и због чега би експресно било потребно наћи свјежу траву или некоме штетовати отирач испред врата…
    При перцептивном доживљају, мозак углавном сумира тренутне надражаје како би могао да предвиди непосредну будућност. Трауме, ето, окрећу ствари наопачке, тјерајући поштеног човјека да се враћа у прошлост.

 

  • Ukrajina: medicinska sestra, pogođena snajperom na ulici, uzima telefon (dok se trude da joj spasu život) i na Twitteru objavljuje, “Umirem.”
    Nisam provjeravao da li je umrla.

 

  • Мој ђеде ми је брат, а моја тетка ми је сестра.
    “Љубав мала највећа” није contradictio in terminis.

 

  • “Miris oseke”! Pessoa! Nailazim na to po prvi put kod ovog Lisabonca, a tako je očigledno! Barem nama koji smo odrasli uz mareu, pa nam ovaj izraz istog trena dozove miris, slike i sjećanja. Zeleno-braon tonovi, murava zalijepljena za kamenje, naslage u ćoškovima mandraća, trava na kobilici barke isplivala na površinu, visoke ponte sa jasnom, crno-bijelom podjelom, široke plaže…

 

  • Beba ima oko 2 mjeseca. Tatu zanima kako sve to ide i razvija se kod čula vida. Pročitao je kako su jarke boje i jasni oblici sad već sasvim u redu. Negdje je kao primjer pomenuta apstraktna umjetnost. Pa je tata probao. Prvo je išao Malevič, pa Miró, pa CoBra umjetnici, i na kraju ona glava Basquiat-a. Beba je svaku fiksirala, a na jednu Miróovu se čak i nasmiješila. Tata je hepi.

 

  • Holandski bivši general-major izjavljuje za novine kako poštuje momke (holandske muslimane) koji odlaze da se bore u Siriji, jer imaju ideale za koje su spremni umrijeti. Napominje samo kako ne dijeli njihov pogled na svijet. Ostajem ‘paf’.

 

  • Неки људи миришу као лубенице.

 

  • Ентузијазам се троши. Исто као што се љубав троши. Осјећаји су као ресурси. Ипак, своде се на очекивања, и не зависе од закона физике, већ психологије. Иако је то уствари на крају све исто. Прелазак једне врсте енергије у другу.

 

  • Црногорске жене нису се радовале женској дјеци, не зато што су биле испраних мозгова (иако је било и тога), већ што су знале да ће то дијете бити “мученица”, слушкиња своме мужу, дјеци и заједници.
    (Ја уствари уопште не познајем Црногорце, можда донекле приморце. Одличне филмове Живка Николића гледам као чисту егзотику. Све је то мени врло страно. А немам ни претјерану потребу да га разумијем.)

 

  • Записи из банкрота, као Записи из подземља (мртвог дома).

 

  • Crnogorci su narod sa kratkim dahom.

 

  • Vraćam se nešto na neke ranije događaje, i shvatam: najbolja predstava koju sam u životu gledao bila je ona šibicarska na njujorškoj 5. aveniji. Kakvi kostimi, koja glumačka ekipa, kakva režija, izvježbanost pokreta… Tu je žena u bundi; tu je jedan ćelavi Latino tip, krupan, izgleda kao vatrogasac ili lučki radnik (s njim sam nešto i progovorio… ili on sa mnom); tu je još dosta nekog naroda koji će se sav odjednom razbježati… Crnac režira. U momentu kad ja padam, neko je toliko fin da dobaci uzvik navodnog saosjećanja, odjednom nema ni bunde ni ćelavog, a crnac je već s druge strane ulice. Preko 5 traka 5. njujorške avenije u sekundi. Predstava za sjećanje i priču. Jebeš 100 dolara.

 

  • Najbolji dokaz za činjenicu da ljudi idealizuju prošlost jeste toplina koja me obuzme kad negdje osjetim miris kanalizacije. Sjetim se moga Kotora, ape di mare, i šahta ispred zgrade iz kog je uvijek prelivalo preko stepenica.

 

  • Profesionalizam znači određeni konformizam. Ovo je nauštrb autentičnosti. (Ali kao i uvijek, moguće je postići balans.)

 

  • Фрустрира ситуација у којој за мирисе немам правог имена, ни за сјећања која дозову – адекватног описа.
    Фрустрира кад појмови отупе због некоришћења.

 

Itd.

Prorijeđenost, u posljednje vrijeme, mog bitisanja na ovim stranicama prije je stvar inhibicije nego nedostatka vremena (no dokle?) ili manjka inspiracije. Trenutno uspješno boravim u lijevoj hemisferi Naime, uspijevam da zadržim koncentraciju i fokus na ulogu u akcionom filmu koji trenutno obilježava jedan aspekt mog dnevnog života (akcioni film u kontekstu mog života zvuči možda smiješno, ali sviđa mi se takva formulacija), pa se stoga manje predajem kontemplativnim sesijama koje bi mi mogle odvući pažnju. Bilježaka, crtica i donekle lucidnih misli ima, ali ih ja sputavam, ne dajući im da se rasplamsaju.

Ipak, sa tim brzim i napaljenim egom svakodnevno sretno koegzistira jedan duboko kontemplativni i poetični pisac, Fernando Pessoa. Pisac sa (dosada otkrivena) 72 heteronima, 72 alter-ega od kojih svaki ima svoju jedinstvenu biografiju, svoj hiroviti karakter i svoje poglede na svijet. Lisabonska legenda (pristigla putem dobre kužine) drži da svako od ovo sedamdeset dvoje, kad obuzme Pessou, ima i svoj rukopis, te da je Pessoa bio toliko šizofren (ili kreativan) da je sa jednim od njih, ženskog pola, znao izlaziti na rendezvous.

Ovaj pisac zaslužio je, dakle, da nakratko zamijeni moje kontemplacije na ovim stranicama. Lucidnost i jačina sljedećeg zapisa pokrenuli su na momentalni prepis i prevod. Radi se o kratkom tekstu pod rednim brojem 45, iz Knjige Nemira. S obzirom da ukupno ima blizu 500 ovakvih bilježaka u knjizi, vrlo je moguće da će današnji impulsivni čin i ovaj tekst uskoro biti i prošireni.

45

Živjeti tih i kulturan život na otvorenom polju ideja, čitajući, sanjareći i razmišljajući o pisanju – život tako spor da stalno može preći u gnjavažu, ali dovoljno promišljen da se ipak ne nađe tamo. Živjeti ovaj život daleko od emocija i misli, živjeti ga samo kroz misli o emocijama i kroz emocije misli. Zlatno stagnirajući na suncu, kao mračna bara okružena cvijećem. Posjedovati, u hladu, ono plemstvo duha koje ne postavlja nikakve zahtjeve životu. Biti u vrtlogu svijetova kao cvijetna prašina, jedreći kroz popodnevni zrak i padajući, u grču sumraka, gdje god on padne, izgubljen među krupnijim stvarima. Biti to sa jasnim razumijevanjem, ni sretan ni žalostan, zahvalan suncu na njegovoj blistavosti i zvijezdama na njihovoj daljini. Ne biti više, ne imati više, ne željeti više… Muzika gladnog prosjaka, pjesma slijepca, mošti neznanog hodača, tragovi u pustinji kamile bez tereta ili cilja…

Update 24. jul 2014.  Previše je lucidnih misli, podvlačenje nema smisla kad je svaka rečenica do te mjere nabijena energijom. No pojedini se tekstovi ipak izdvajaju intenzitetom. Moram ih ovdje prenositi. Slijede.

 

128

Uvijek sam odbijao da me razumiju. Da te razumiju znači da se prostituišeš. Meni je draže da me uzimaju za ozbiljno kao nešto što ja nisam, ostajući ljudski – nepoznanica, sa svom prirodnošću i zasluženim poštovanjem.

Ništa me ne bi toliko uznemirilo nego ako bi me na poslu smatrali za čudaka. Ja uživam u ironiji što me uopšte ne gledaju kao čudnog. Prija mi ta bodljikava košulja kad me oni smatraju za sebi ravnog. Sviđa mi se to raspeće kad me ne smatraju drugačijim. Postoje mučeništva suptilnija od onih zapisanih o svecima i pustinjacima. Postoje muke naše mentalne svijesti isto kao muke našeg tijela ili naših požuda. I u prvom slučaju, isto kao i u drugom, ima određene senzualnosti…

Ima, tako, stvari napisanih, kojima se nema šta dodati. Doduše, one rijetko u tolikoj mjeri predstavljaju i moj stav ili odražavaju moje emocije, da bih ih u cjelosti ovdje prenosio. No osvrt mog prijatelja Gorana Rusa Jovanovića, povodom smrti dragog nam oriđinala i Beštije Tonćija Pracija, upravo je takav jedan tekst.

Uz zahvalnost Goranu, i posljednji pozdrav El Comandateu Tonćiju:

 

Umro je Tonći Praci. Prijeki sud medicine nije mu ostavio ni najmanju šansu. Neumitna blizina i izvjesnost današnjeg dana mjesecima me pritiskala. Nekad bi najradije mijenjao svo svoje znanje medicinske nauke za česticu laičke nade. Prilično davno su mi se u svijest urezali stihovi Danila Kiša koje je napisao na vijest o smrti Mire Trailović 15.08.1989. , dva mjeseca prije sopstvene smrti: „Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu!…”

Tonćijevo tanko, ali žilavo tijelo nije bilo ni nalik moćnoj utvrdi. E, nije dobro obavljen posao, Smrti! Praci je svakodnevno živio feštu, sportsku tribinu, pozorište na gradskim pločnicima, fanfare, mažoretke, urnebesne pijanke. I kada se posljednjih mjeseci liječio u Kliničkom centru Crne Gore zasmijavao je med. sestre i pacijente. Prepoznavali bi ga po holovima klinike i u kafiću dok se iskradao da zapali cigar ili popije pivo. „E ovo je onaj stari Beštija iz Kotora“, poluglasno su komentarisali momak i cura za susjednim stolom. Uprkos dugotrajnoj životnoj autodestrukciji, teškoj operaciji i ciklusima hemoterapije do samog kraja iz njega je izbijala jaka životna energija.Nedavno smo se čuli telefonom, onako oslabljen, izmučen, kroz bolan osmijeh mi je odgovorio ono njegovo čuveno „O’ma ja!“.

Kako nekome sa strane opisati ko je bio Tonći Praci? Nekadašnji pomorac, kasnije radnik u Industriji ležajeva i nadasve boem na neki poseban, kotorski način. Ali još više kapo baštona, feštađun, neizbježni statista u više filmova koji su snimani u Kotoru, Beštija od osnivanja, popularni „el comandante“, najveći oriđinal našeg vremena i urbana legenda našeg grada. Lik kakvog najbolji scenarista ne bi osmislio. Uvijek za veselje, pjesmu, škerac i beskonačno lumpovanje. Galiotsko samopouzdanje, ulična inteligencija, gradska lukavost koja je još simpatičnija kad proviri kroz nezgrapne kulise alkoholnih noći. Čovjek sa društvene margine, a opet u centru svih kotorskih zbivanja. Svoj i svačiji, naš i ničiji. Maskota karnevalskih svečanosti, simbol kotorskog navijanja. Niko više neće onako umjeti podići cijeli bazen na noge. Organizatori velikih takmičenja koji skupo plaćaju animatore gledališta mogli bi samo da sanjaju onakvog meštra.

Neprocjenjiva je bila njegova sreća kad prošvercuje pivo na vaterpolo utakmicu. Prijetnje sudijama, iskolačene oči, žestoko beštimanje. Išao je i na gostovanja Primorca, bio je ikona betonske tribine Bokelja i utakmica „trash“ lige. Bezbrojne anegdote i doživljaji, često izmiješani sa fikcijom, komične i na momente apsurdne situacije i sve to u jednom životu. Pracilone ga je živio po svojemu i uz dosta „petrolja“. Jedini kompromis je bio ako nema piva, onda može gemišt ili rakija. Iako mu je kamera bila naklonjena, niko nikad nije snimio film o Tonćiju. Snimali smo ga foto aparatima, mobilnim telefonima da ostane za neke nove generacije i za nas kad nas sjećanja stisnu.

Otišli su Prkač, Ojla, Ljubina, Mira Euro, sada i Tonći. Jedan Kotor polako nestaje, odlaze relikti nekog sretnijeg vremena koje je dio nas dobro upamtio, dio na momenat ugrabio, a današnja mladost propustila. Mi brojimo kruzere i radujemo se strancima po kotorskim pjacama i njihovim devizama. Svijet nam je stigao u Kotor, a sa kotorskih ulica tiho odlaze oriđinali. U vječnost. Sve je nekako kao u pjesmi Ramba Amadeusa „Otiš’o je svak ko valja, neki vani, neki ka nebu, ostala je samo fukara i raja, i mi s njima na bijelome ‘lebu.“

Zbogom prijatelju, žao mi je što te zbog daljine i obaveza neću moći ispratiti na posljednji počinak.Osim tvoje porodice i prijatelja ispratiće te tvoje Beštije i tvoji ćitadini. Ostaje mi u obavezi da uskoro još nešto učinim za tebe, što sam ti nedavno obećao. Nešto, što će sačuvati uspomenu na tebe i učiniti nas ponosnim. Hasta siempre comandante!!!

 

Tekst preuzet sa portala javniservis.me, fotografija Primorac TV.

ZLATNA POLJA

Baba kaže kako su đedovi bili u mjestu Tonop, u Nevadi (ona je to zapamtila po američki: Tonop, Nevada). Bečići, Kalađurđevići, Kuljače i ostali rođaci masovno su odlazili u pečalbu početkom XX vijeka. Otac onih koje moja baba pamti, Jovo Kalađurđević, imigracionim je vlastima u Americi rekao da napišu, ni pet, ni šest, nego Podbabac. Lijepo su ga pitali odakle dolazi, i on im je lijepo odgovorio.

U registru Ellis Island-a piše da je Jovo bio visok 1,75m (5’9″), svijetle puti, braon očiju, dobrog mentalnog zdravlja i bez fizičkih hendikepa. Najvažnije, da nije poligamist niti anarhista. Piše i da se zaputio u Goldfield, u Nevadi.

Goldfield je mjesto samo par milja južno od Tonope i početkom XX vijeka bio je epicentar zlatne groznice u Sjevernoj Americi. Pored Paštrovića, koji su u njemu potražili sreću, izgleda kako je Goldfield bio stjecište i raznih prevaranata toga doba. No najupečatljivije od svega, u grad su 1904. godine pristigla braća Earp, Wyatt i Virgilije. Nekih dvadesetak godina nakon Okršaja kod O.K. Korala, Wyatt je prvo, prateći zlatnu groznicu, došao u Tonopu, gdje je služio kao pomoćnik šerifa i gdje je otvorio svoj lokal (Northern Saloon se zvao). Koju godinu kasnije, zajedno sa bratom Virgilijem seli se u Goldfield, gdje će brat biti pomoćnik šerifa. Nakon samo par mjeseci, Virgilije će umrijeti od upale pluća, a Wyatt će odjahati iz grada prema zapadu.

 

SMRT JOHNA GREGGORY-JA

Sem što su u Tonopi izvjesni Wingfield i Nixon zaradili milione od zlata (a ovaj posljednji će kasnije postati i američki senator), čini se da život u gradu nije bio pretjerano zanimljiv. Čak je i žica presušila nakon par godina, i posao se preselio u pomenuti Goldfield.

Međutim, prije nego je presušila zlatna žica, nju su, između ostalih, crpili i Paštrovići. Jednom je, 1911., u rudniku izbio požar i u njemu je poginuo Christopher (vjerovatno Krsto) Mirković. John Greggory iz Castellastve, odnosno Jovan Gregović iz Petrovca, rukovodio je otpremninama za porodice nastradalih rudara. Krstovi brat i sestra, Vaso i Marija, dobili su većinu predviđenog iznosa, što se nije svidjelo rođaku Andrici. Počeo je u Nevadi da psuje paesana Gregovića – na maternjem, naravno.

Wikipedia piše, “U to vrijeme, južnoslovenski imigranti u rudnicima redovno su rješavali nesporazume pomoću noževa.”

Zamišljam to kao crno-bijeli vestern, prvi crnogorski. Jedina još adaptacija koju bih prihvatio bila bi, možda, nešto poput Miller’s Crossing-a braće Coen. Jutro je, 14. maja 1912. godine. Andrica sa groblja stiže na željezničku stanicu, i tamo zatiče Jovana, starog kurvinog sina (kako će mu doviknuti koji minut poslije). Već u sudnici zakleo se da će uzeti pravdu u svoje ruke. Momentalno nasrće na njega nožem, i nije mu malo što mu probada grudni koš, nego dodaje još jedan ubod, ispod pojasa. Gregović će ubrzo iskrvariti, a Mirković će kod šerifa izjaviti kako je upravo i želio da ovaj umre; šerif nije našao za shodno da ga opomene kako mu takve izjave ne idu u prilog.  Sudija Averill osudiće Andricu Mirkovića na smrt.

Godine 1910., mormonska populacija u Nevadi zahtijevala je da se osuđenicima ove vrste dozvoli izbor između smrti vješanjem i strijeljanja. Na ponuđeni izbor, samo će Mirković i još jedan zatvorenik (čija će presuda kasnije biti preinačena) izabrati strijeljanje. Šef zatvora ubjeđivao je Mirkovića da ne bude lud, ali je Mirković insistirao na metku, tvrdeći da će se tako sve brže završiti. Šef je znao da neće moći da nađe petoricu dobrovoljaca koji bi izvršili kaznu, pa kad je državna vlast naredila da se umjesto toga iskoristi automatski puščani okvir, dao je otkaz na funkciju. Umjesto njega, dužnost je preuzeo bivši guverner Nevade, Denver Dickenson.

U jutro 14. maja 1913., trojica nasumično odabranih zatvorenika bila su zadužena da prekinu žice, od kojih jedna aktivira mehanizam. Mirković je odbio da stavi povez na oči, zahvalivši se Dickensonu riječima “Ja vrlo dužan vama. Vi dobar čovjek prema meni.” (“I much obligated to you. You be good man to me.”) Prije nego što će puške opaliti, Mirković će još prokleti sudiju Averilla i izjaviti “Ja umirem kao vojnik!”.

Iako se strijeljanje Dickensonu učinilo kao čin malčice manje varvarski od vješanja, puščani okvir nikad više neće biti iskorišten i biće, do dana današnjeg, pohranjen u muzeju. Andrica Mirković ući će, tako, u istoriju, kao jedini zatvorenik koji je ikad ubijen strijeljanjem u državi Nevadi.

 

I ja se sad pitam, budući da je Jovo u Njujork uplovio u junu 1911., da li su se on i Andrica poznavali, da li su popili zajedno kakav burbon u kafani kod Wyatta Earpa, da nije i Jovo koga tamo nožem do’vatio, i jesu li barem nekog od Amerikanaca dobili na kartama korišteći paštrovske mote.