| PRAVA STRANA


“If I were to wish for anything, I should not wish for wealth and power, but for the passionate sense of the potential, for the eye which, ever young and ardent, sees the possible. Pleasure disappoints, possibility never. And what wine is so sparkling, what so fragrant, what so intoxicating, as possibility!”
Søren Kierkegaard (1813-55)


Приводећи крају Јерговићев најновији роман “Отац”, негдје при средини XLVI поглавља, осјетио сам малтене органску потребу да се успротивим једном његовом ставу, односно да станем у одбрану Будућности. Изненадио ме је овај осјећај, а вјерујем да се људима Јерговићеве професије и кова такве ствари чешће дешавају, па зато више и пишу и реагују. Са друге стране, тај осјећај се у мом организму истакао с обзиром на чињеницу да с г. Јерговићем дијелим сличан сензибилитет и заговарам врло сличне принципе, па чак и онај о колективној одговорности народа.

possibility-emily-dickinsonНаиме, Јерговић у поменутом поглављу пише, “Будућност припада самоувјереним и лакомисленим. Припада онима који знају шта би са собом, онима која је закржљала машта.” Потом говори о томе како је “машта увијек окренута прошлости” и како је научна фантастика тек сублитерарни жанр у ком се пресликавају доживљаји човјечанства из прошлости.

Не. На страну научна фантастика, коју никад нисам читао, па је уопште не познајем. Али полазна теза о будућности је, усудићу се рећи, потпуно погрешна. Јерговић сам тврди како много живље борави у прошлости него у садашњости, док га будућност уопште не занима. Притом се чини како није у стању поистовјетити се с онима чији је поглед упрт у будућност. Легитимно, али недовољно да би било ко имао право да суди. Јер онима који су радије окренути будућности, а аутор овог текста себе у такве убраја, чини се да је управо у тој сфери могуће пустити машти на вољу. У том простору опијају Кјеркегардове нове и небројене могућности, и ту је тек све могуће, док је у прошлости, иако никад коначној, тај маневарски простор ипак ограничен.

А то што жанр научне фантастике можда обилује мотивима препознатљивим у прошлости, то је само зато што се ти писци ипак не могу отргнути од познатог, односно што људски мозак тешко генерише радикално нове појмове и концепте. Са друге стране, питање је читаочевих асоцијација: читалац Јерговић у поменутим мотивима проналази познате и блиске појмове, Јерговићев људски мозак нове информације најлакше интерпретира и сортира ако у њима препозна нешто већ виђено, познато и блиско.


past_dan_perjovschiДаље у истом поглављу, Јерговић тврди да је фраза о окретању будућности глупа и да се “само у прошлости да разријешити нешто што се у прошлости и догодило”. Овакав став аргументује примјерима који уствари представљају симптоме Философије паланке.

Опет не. Да дубоко нисам увјерен у Јерговићеву искреност, рекао бих да у овом дијелу чак прави замјену теза, јер окретање будућности своди на багателисање и измишљање прошлости. Потпуно сагласан са Јерговићем у случају кад се поменута фраза политички раби, и свјестан да писац углавном говори о јужнословенским просторима на којима се редовно перу биографије и фалсификује прошлост, ипак тврдим да поглед упрт у будућност не мора значити овакву банализацију поменутих појмова.

Генерације се, па и на Балкану, смјењују, и дјеца не проживљавају обавезно трауме својих предака. Уколико та дјеца нису задојена причама о прошлости, не само јуначкој него било каквој, много је мањи ризик да упадну у замке у које су упали њихови родитељи. Зато се слажем са Рамбом Амадеусом кад каже како би дјеца у школама требало да уче будућност умјесто прошлости, односно (х)историје. Холандска се дјеца, рецимо, овим другим једва баве, и историја у школама је малтене, како пише Јерговић, питање временске прогнозе. Ни писац ових редова није у дјетињству био много бомбардован причама о прошлости, па чак ни оној породичној, и жели да вјерује да му је то дало она Гетеова крила (“Дјеца од родитеља треба да добију двије ствари: коријење и крила.”, Ј. В. вон Гете), умјесто дубоких и жилавих коријена, а заправо тегова прошлости.

На крају, враћање у прошлост и преиспитивање историјских догађаја какво нуди Јерговић, од учесника овог процеса захтијева много више, подразумијева много мању оптерећеност и пристрасност, него у случају окретања ка будућности. Наравно да не треба дозволити криминално-политичким елитама да фалсификују историју и у миру крцкају покрадене еуре и марке, али процес помирења, с неком новом генерацијом, мора подразумијевати спремност да се крене напред, окрене нови лист и потпуно растерећено изгради Будућност.