(I)

Моја вјечита дилема: живјети слику или уживати посматрајући је? Има ово негдје везе са оном причом “живот или слава”, има сигурно неке везе и са дилемама које сам пописивао у својим кризним годинама (моје ране двадесете, и изобиље Јужне Флориде), има везе и са чињеницом да је мозак највећа (најосјетљивија, ваљда) ерогена зона.

Неко је скоро на помен ове моје дилеме реаговао мудро, и нашао компромисно рјешење у ком је могуће обоје, али сам то заборавио (да ово пишем током кризних година, претходну реченицу би слиједила хрпа питања типа “да ли сам желио да заборавим? да ли уживам у дилеми, у процјепу?”, итд.). Јеби га.

Дакле, са једне стране – запамтити слику, урезати је у своје памћење и имати успомену на тај визуелни доживљај, или са друге стране – живјети оно што је (што дјелује) лијепо и инспиративно, што одаје утисак “правог живота”? Зајебана дилема – барем за неког ко размишља визуелно као ја, ко вјерује да машта умије да надомјести кључне дијелове и ко мисли да зна како настаје и одржава се мит. А ко, притом, увијек бира живот.

(II)

Прелазећи овлаш преко те моје писаније из кризних година, уочавам да је лајт-мотив мојих тадашњих осјећања & размишљања – дерт. Дефиниција (од стране моје професорице језика оспоравана) овог појма негдје са страница београдског Данас-а, налази се, из неког разлога, на 4 (и словима, четири) мјеста: “Дерт: избезумљујућа меланхолија која дражи својим ноктом савршене, ма управо овисничке неодољивости.” Интересантно, јер сам скоро (десетак година касније) покушао неком да објасним тај појам, и схватио да ми значење измиче. Што ваљда значи да сам ријешио барем неке од поменутих младалачких дилема. Али, ко би рекао да сазријевање тако дуго траје.

(III)

Списи су, дакле, патетични. Има и добрих, који до краја оправдавају велике ријечи. Али их је превише – шупљих, са ријечима што празно звоне, бомбастичним. Грандиозно, китњасто, кичасто као барок. Умирање у љепоти без ичега конкретног и конструктивног. Мегаломанија, типичан црногорски феномен. Малих људи што се упињу. Високих људи који се ипак подижу на прсте. Свим другима чудно, а они ни не примјећују.

Јеб’о те, Краљ Никола је ишао на факинг Скадар (нису само празне ријечи, још је бизарније кад се пређе на дјела). Који је то уфур. Геополитички. Брига је њега било што моја прабаба два-три дана (& ноћи) мора да пјешачи да би мужу на фронту однијела дуван (брига је вјероватно и мужа, али то је већ нека друга, и дуга, прича). И освоји га тип, и порасте он, а ми сви се проширимо, и љепота*. Док нам нису рекли да се примиримо. И нека су. What the?

У Монитор-овом (Весељка Копривице) чланку о црногорским природном особеностима, поред чињеничних података, на 8 (и словима, осам) мјеста се користи суперлатив (најљепша, најнеобичнија…) уз, ни мање ни више, него “на свијету”. Па је ли то неко провјеравао, је ли какав жири гласао, је ли се упоредило са Бразилом, Тајландом, Швајцарском, или је то само онако – офрље? Ко ће и провјерават, аудиторијум је одавно под наркозом и управо жели да чује овакве праскаве пароле, само је проблем што се наступ ни у чему не разликује од плитке и популистичке политичке демагогије. “Искуство нам је паланачко”, и домет (географски, и нивоа свијести) тог резона најбоље илуструје пародија (толико је духа, ипак, остало) на ту тему, кад се у Црној Гори каже да је нешто “најбоље на свијет и у Београд”.

(IV)

Елем, ваљда и ова рефлексија значи да сам још неке ствари у међувремену превазишао. Но интересантно је да овај текст на неки начин (својим почетком засигурно), сензибилитетом, подсјећа на те старе списе, писане углавном (мада не и искључиво!) кроз дерт. На писање ме је понукала једна изузетна књига коју сам синоћ узео да читам, а у међувремену прешао до трећине. Wow, да ме до те мјере дирне књига америчког писца! Јер није то као нпр. Пол Остер, не ради се само о сензибилитету, већ о дубини емоције, о нечему што у скоро 5 година живота у Америци нисам регистровао (код домицилног становништва и доминантне културе). Књига “Изузетно бучно и невјероватно близу”, Џонатана Сафран Фора, прије подсјећа на Кундерину “Шалу”, на његове почетке прије Париза и “сублимације” (неки то вјероватно, из незнања, зову и отуђеношћу). Потпуно ме је разоружала, и јако ми је драго због тога, јер је током кризних година било превише нас и њих. Једна специфичност књиге, додуше, јесте што су описана искуства – за ову причу су битна она емотивна – врло јеврејска. Што опет значи да она имају своје поријекло са ове стране океана, односно да негдје има смисла то што се у њима лакше и интензивније препознајем.

(V)

Е добро, све ми је то јасно, али ми није јасно зашто ме, и синоћ и данас, пичи нека неуроза, неки мој улцер вентрикули. Писање би требало да је ослобађање, тако је било и током кризних година (хе-хе, свиђа ми се ова патетична фраза), зашто ме одједном пуни нервозом? Heavy boots. What the?

^*У једном другом бизарном времену, појавиће се (не баш ниоткуда) извјесни Радуловић из Никшића, који ће пробијати пут до мора (Живкоооо!) и сав камен истресати у море, како би направио плато у заливу под заштитом Унеско-а. Домаће становништво говориће (од муке, из немара или из дивљења) како је то први Црногорац од краља Николе који је проширио територију Црне Горе…