| PRAVA STRANA
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi:
  • Caffe De Tuin, Oedipus Tripel i dobra energija u kafiću. Prolaze ekstravangantan tip i seksi plavuša, a momak pored mene, držeći bebu u naručju, priča: “Bili smo se dogovorili da i mi plačemo kad i on, da iskoristimo to kao priliku (i paravan) da se i mi olakšamo.”

 

  • Био је 13. јануар и десила се вечера код нас, дошло је троје Југовића разних конфесија и из зајебанције смо прославили православну Нову годину. Попило се прилично, плесало се уз ЈУ поп-рок и сјутра нико од нас није ишао на посао. Она је тих дана полагала заклетву за холандску дипломатску службу, прошла је била све провјере тајних служби и заклела се у холандске норме и вриједности. А живот ју је бацио ту случајно, глупог грађанског рата ради, и дубоко у њој тињао је још увијек и онај други (први) сензибилитет. Отац јој је био традиционални Муслиман и нису били у предобрим односима до његове смрти, који мјесец прије. Сјетила се свега тога, и плакала је. Сјутрадан је добила обавјештење да је примљена у дипломатску службу.

 

  • Jedna mi je svirala Liszta, druga Piazzolu. Prva u Silikonskoj dolini, druga na padinama brda ispod Trojice, u Kotoru. Prva na koncertnom klaviru univerziteta, pod kalifornijskim suncem, a druga pod svijećama, u mraku zbog nestale struje. Prvoj sam napisao pjesmu (što rijetko činim), drugoj sam se često vraćao. Prva se naljutila, druga nikad. Druga me je zezala, prva nikad. Obije danas plove nekim drugim, dalekim morima.

 

  • Nema niko autentičan. De Hallen su naporna buka i gomila mesa. Ovi jedni moji puštaju brkove, nisu svjesni našta liče. Ovi drugi moji se isto teško foliraju. Ali barem ne izigravaju alternativu. Neka dvojica klošara, Occupy de Hallen, skvotovali su kauč dok pored njih prolaze ufurani hipsteri i dobrostojeće babe (babe gledaju mene, koji sam se uvalio među njih dvojicu, i smješkaju se). Bistre kvantnu fiziku (!), pričaju o kvarkovima i crnoj materiji. Ludilo.

 

  • Tunis i demokratija bez građanskog rata, žene skinule nikabe. Znao sam da je demokratija stigla kad sam vidio studentkinju u Zara majici sa Keith Harring motivom. Ja imam istu.

 

  • Полусан. “Оне сад имају своју дјецу. Путеви су другачији. Нема приче о мирисима.” У мојој глави та мисао изгледа овако: …али и: “Имале су своје вријеме. Врата су одавно затворена.” Овако:

 

  • Kad god bi ugledala prolaznika koji bi joj se svidio, stisnula bi njegovu šaku u svojoj i privila se uz njega, tražeći poljubac, tu na ulici, odmah, da prolaznik vidi. Kurva.

 

  • Čitam intervju sa mladom crnogorskom palanačkom divom i prepoznajem se: u tipično crnogorskoj patetici izraza, u ambiciji ka oneobičenju, te u samodopadljivosti. Bljak.

 

  • Ponekad se pitam da li postajem zavistan od kafe, a onda primijetim sličnu zavisnost u odnosu na vrijeme (self time), i isti topli val dopamina kad dobijem priliku da odvojim nešto vremena za sebe. Uveče, kad svi zaspu, i kad bi trebalo nadoknaditi manjak od prethodnih noći, ili rano ujutro, prije nego se probude, a vani je još pusto i mrak.
    (…)
    Google pretraga nalazi da je hronična potreba za vremenom, tokom kog bi osoba bila sama, osnova za pojedine oblike šizofrenije, narcizam i slično. “Individuals in the distancing group primarily reside in a one-person psychological system that is, by definition, masturbatory.” Stan Tatkin, PsyD, The Therapist, Jan/Feb 2009. :)

 

  • Кроз дијете откривам моћ говора у другом и трећем лицу: малтене несвјесно га користим да бих кроз бебин лик изрекао нешто што је упућено другима, а што иначе инхибирам.

 

  • Gade mi se Crnogorci sa svojim motorima, mašinama, mišićima, mehaničkim i elektronskim mustanzima, konjskim snagama, muževnim jakim glasovima, pojačivačima, stimulansima, opijatima, prvoklasnim vinima i žestokim pićima (XO, VSOP, Grand Cru…), džipovima, gliserima, trotočkašima, turbo dvotočkašima, skuterima, cilindrima, ventilima, spremnim kučkima, napucanim ribama, sisama, naduvanim usnama, dugačkim nogama, blajhanim kosama, izvučenim pramenovima, bling-bling naočarima, puštenim noktima, štiklama i platformama…
    Ja čitam prilično pismen tekst o Lubardi, ispod balkona pjevaju neki p’jani Rusi, a neko dvoje prde sa svojim motorinom praveći već treći krug…

 

  • Zalazak sunca u dvije kocke. Lego®.

 

  • (За Ј.Т.) Ограничени и задрти Црногорци. Они су очекивали да ћу ја стати у гард; мислили су да ћу им слати мрке, намргођене погледе; да ћу изабрати страну и запосјести ров. Јадно, уплашено дијете. Паметно дијете које све разумије. Које је у глави подијелило територије. Које је опасност одмах препознало. Након скупљене снаге (храбрости?) да се премости јаз, и чудне мјешавине нелагоде и задовољства, ипак горки окус у устима. Ипак туга и страх, некакaв примордијални, за све те људе (сестре и мајке), за сву ту напаћену дјецу, за све те генерације. Још дуго. Горки окус, кила у грлу и душнику, потреба за ваздухом, за више ваздуха.

 

  • Jabuka koja se sama kotrlja ka meni, a onda je neko uzme i stavi nazad, i tako u slučajnosti završi moja edenska priča…

 

  • Зато што си био презенца. Што си рођен за велике ствари. Што добро играш. Што имаш стила. Што ти сви моти стоје. Што си висок, згодан, мужеван. Што се ниси повлачио ни сагињао пред формално јачим и већим играчима (ни онда кад је требало), већ их третирао као и све друге… Али си хтио превише. Није ти било довољно него си хтио да ломиш. Да владаш (ДУМ-ДУМ). Да се систем повлачи пред тобом. Да ти вучеш конце. Да се о теби прича, макар и лоше. Да се у тебе гледа, макар и на рачун лажи и преваре. Да си ти увијек у праву, макар и уз помоћ измишљотина, чак и у односу на дјецу. И онда ти је све узалуд.

 

  • Ja sam Brankov sin: ne parkiram u sredinu, nego uvijek uz drugo auto.
    Ja sam Dadin sin: emotivni naboj često bude usmjeren ka konkretnoj inicijativi.
    Ja sam Brankov sin: stanem na loptu.
    Ja sam Dadin sin: uvijek se vraćam, iznova vagam i odlučujem.
    Ja sam Brankov sin: hrabar, ali (previše) oprezan.
    Ja sam Dadin sin: živim u trenutku, pa sam pri odlukama težak i sebi i drugima.
    Ja sam Brankov sin: svađam se sa stvarima (jer nije fer!).
    Ja sam Brankov sin: najedem se od onog što drugi ostave kao pojedeno.