| PRAVA STRANA
kategorije: doma, ego
tagovi: , ,

Морао сам отићи да бих се наспавао. Костањица пулсира, непрестано. Зрикавци, ћукови, миши пуси, комарци, мачке, осе и стршљенови… све то константно зуји, зриче, цијуче, завија, хучи… Кроз камене зидове, кроз шкура и прозоре, упркос унутрашњем хуку климa-уређаја, читаво брдо и сва шума вибрирају у ритму и зову вани, море мирисом дражи ноздрве, сунце пробија испод прагова, кроз процијепе, оно голица и мами… Медитеран мирише, сво то љековито биље, ловор, жалфија, смиљ, па рузмарин, босиљак, лаванда, оне брескве, смокве…

Ту је и мрак гушћи, а страх већи. Мачке или приказе, мишеви или злонамјерници, црви у дрвету или духови, неко се увијек шуња около, неко увијек зломисли, вреба, пријети, церека се и зачикава. Неко нас увијек држи полу-буднима и напетима.

Не може се издржати, остати мирним, пулсирају и моје очи иза трепавица, бјеже вани, силом подижу ролетне капака, тијело је затегнуто, а онда бешика да знак, и готово је, нема више, довољно је или не, али мора се прогледати, ослушнути, изаћи, мора се ускочити у тај вртлог, предати му се, мора се укључити у тај Живот, у ту брдско-морску симфонију (јер то јесте симфонија, иако се нама чини управо као какофонија), у ту непрестану активност и покрет.

А ипак, сва та напетост и немир нестану с даном, сав умор од несна заборави се кад зора натјера сунчане зраке изнад Пераста, а ја отворим стару витрину с пићем, из ње узмем мамин ликер од ораха и њиме залијем доручак од црних смокава…