| PRAVA STRANA
kategorije: doma, ego
tagovi: , ,

Морао сам отићи да бих се наспавао. Костањица пулсира, непрестано. Зрикавци, ћукови, миши пуси, комарци, мачке, осе и стршљенови… све то константно зуји, зриче, цијуче, завија, хучи… Кроз камене зидове, кроз шкура и прозоре, упркос унутрашњем хуку климa-уређаја, читаво брдо и сва шума вибрирају у ритму и зову вани, море мирисом дражи ноздрве, сунце пробија испод прагова, кроз процијепе, оно голица и мами… Медитеран мирише, сво то љековито биље, ловор, жалфија, смиљ, па рузмарин, босиљак, лаванда, оне брескве, смокве…

Ту је и мрак гушћи, а страх већи. Мачке или приказе, мишеви или злонамјерници, црви у дрвету или духови, неко се увијек шуња около, неко увијек зломисли, вреба, пријети, церека се и зачикава. Неко нас увијек држи полу-буднима и напетима.

Не може се издржати, остати мирним, пулсирају и моје очи иза трепавица, бјеже вани, силом подижу ролетне капака, тијело је затегнуто, а онда бешика да знак, и готово је, нема више, довољно је или не, али мора се прогледати, ослушнути, изаћи, мора се ускочити у тај вртлог, предати му се, мора се укључити у тај Живот, у ту брдско-морску симфонију (јер то јесте симфонија, иако се нама чини управо као какофонија), у ту непрестану активност и покрет.

А ипак, сва та напетост и немир нестану с даном, сав умор од несна заборави се кад зора натјера сунчане зраке изнад Пераста, а ја отворим стару витрину с пићем, из ње узмем мамин ликер од ораха и њиме залијем доручак од црних смокава…

kategorija: ego
tagovi:

Šporka muška mašta. I ništa.

kategorije: doma, ego
tagovi: ,

Moje plavo nebo, moj čisti, rasterećeni, umireni i srećni um, to je onaj Lovćen iznad Kotora, onaj njegov špic kojim para oblake i kojim izbija iznad svog tog mračnog i vlažnog kumulonimbuskog gomilanja u nebeske visine, u uvijek plavo i čisto nebo, u otvoren pogled na strane morske i gorske, na Boku, na Kameno more, i još dalje, na sve što želi, i gore i dolje, i lijevo i desno, jer može mu se, on je moćan, ponosit, stamen i nepokolebljiv, on vlada tim visinama, njemu se oblaci ne mogu primaći i ne mogu ga poremetiti, on je sȃm i svoj, slobodan.

“She finished grinding and a rustle of water overflowing on the fire drew her again to the stove, to all those objects of her solitude.”

Elio Vittorini, Conversations in Sicily, 1937

Svježe mljevena kafa bila je još u mlincu kad joj je šuštanje kipuće vode, što se počela prelivati van kogume, ponovo privukla pažnju špaheru – kužini, drvima, škafi u ćošku – svim tim stvarima koje su činile njenu samoću. Baba je, kao i uvijek, bila u crnini, na glavi je imala faculet a preko ramena debeli gunj. Na nogama su bile čizme, skupe, stigle iz Amerike, ali za koje ona nije mnogo marila, noseći ih kroz baštinu i trošeći po docima. Vani je bilo hladno i vlažno, kako to biva zimi u tom dijelu Boke. Bio je Božićni period i u uglu, iznad fotelje, bilo je, prazničnim balonima okićeno, mlado stablo lovorike.

Baba je hvataljkom otvorila vrela vrata špahera i unutra se ukazao vatreni plamen. Prošarala je kratko po vatri, dok su varnice udarale o niski plafon špahera. Onda je iz kartonske kutije ispod dohvatila jedan komad iscijepanog drveta i ubacila ga u vatru. Sjutra treba ustati rano: uveče će doći unuci a ona mora prije toga ubrati i okititi badnjake.

P.S. Ova priča biće ogledalo babine slike u mom pamćenju, i kao takva će rasti i razvijati se. Stoga je sasvim moguće da će se u priči preklapati elementi iz raznih vremenskih perioda, koji neće obavezno pratiti hronološku logiku.

“С јесени, кад почну ветрови”,
свјестан сам тога још више,
но увијек, питам се да ли
могуће је спојити та два
сензибилитета, јужњачки
емотивни и овај сјеверни,
увијек с погледом прикованим
на циљ, на успјех, на добит.

Анди Сам писао је још давно,
“Боже, како сам немоћан пред
овим цвећем”, и ја се питам
колико таквих узнемирења
ми носимо у себи и да ли
можемо икад задржати једнаку
кон-цен-тра-ци-ју.
И да ли значи нешто снага воље,
и оне смокве бабине што
појео сам јуче и што дале
су ми снагу, вјерујем чврсто.

И сјетим се онда жилавости
бабе Станке и свега што она
прошла и издржала је,
и понадам се да и ја имам
ту жилу и почнем да вјерујем
да све се преживјети може и
да ми саткани смо од тврдог
материјала и онда стиснух
зубе и наставих до краја
узбдрице и до врха моста
и изгурах дан и испаде доста добар.

И сад лебдим на ивици међу
та два сензбилитета, да спреман
сам да пођем на једну или
другу страну, а неспреман
за обије, и то све јаче је
много с јесени, но стално
лебди нада мном као ризик
и као опасност…

 

P.S. Gore opisano sricao sam dok sam se borio protiv vjetra na biciklu, žureći na jedan sastanak. Trebalo je preći dugački i visoki Nescio most ka Ijburgu, što je, na kraju, poslužilo kao inspiracija. Bilo je to usred perioda poduže psihološke i finansijske krize. Na sastanku je postignut dogovor o saradnji između firmi Flavourspace i Winestein.

kategorije: ego, razni bullshit
tagovi:
  • Caffe De Tuin, Oedipus Tripel i dobra energija u kafiću. Prolaze ekstravangantan tip i seksi plavuša, a momak pored mene, držeći bebu u naručju, priča: “Bili smo se dogovorili da i mi plačemo kad i on, da iskoristimo to kao priliku (i paravan) da se i mi olakšamo.”

 

  • Био је 13. јануар и десила се вечера код нас, дошло је троје Југовића разних конфесија и из зајебанције смо прославили православну Нову годину. Попило се прилично, плесало се уз ЈУ поп-рок и сјутра нико од нас није ишао на посао. Она је тих дана полагала заклетву за холандску дипломатску службу, прошла је била све провјере тајних служби и заклела се у холандске норме и вриједности. А живот ју је бацио ту случајно, глупог грађанског рата ради, и дубоко у њој тињао је још увијек и онај други (први) сензибилитет. Отац јој је био традиционални Муслиман и нису били у предобрим односима до његове смрти, који мјесец прије. Сјетила се свега тога, и плакала је. Сјутрадан је добила обавјештење да је примљена у дипломатску службу.

 

  • Jedna mi je svirala Liszta, druga Piazzolu. Prva u Silikonskoj dolini, druga na padinama brda ispod Trojice, u Kotoru. Prva na koncertnom klaviru univerziteta, pod kalifornijskim suncem, a druga pod svijećama, u mraku zbog nestale struje. Prvoj sam napisao pjesmu (što rijetko činim), drugoj sam se često vraćao. Prva se naljutila, druga nikad. Druga me je zezala, prva nikad. Obije danas plove nekim drugim, dalekim morima.

 

  • Nema niko autentičan. De Hallen su naporna buka i gomila mesa. Ovi jedni moji puštaju brkove, nisu svjesni našta liče. Ovi drugi moji se isto teško foliraju. Ali barem ne izigravaju alternativu. Neka dvojica klošara, Occupy de Hallen, skvotovali su kauč dok pored njih prolaze ufurani hipsteri i dobrostojeće babe (babe gledaju mene, koji sam se uvalio među njih dvojicu, i smješkaju se). Bistre kvantnu fiziku (!), pričaju o kvarkovima i crnoj materiji. Ludilo.

 

  • Tunis i demokratija bez građanskog rata, žene skinule nikabe. Znao sam da je demokratija stigla kad sam vidio studentkinju u Zara majici sa Keith Harring motivom. Ja imam istu.

 

  • Полусан. “Оне сад имају своју дјецу. Путеви су другачији. Нема приче о мирисима.” У мојој глави та мисао изгледа овако: …али и: “Имале су своје вријеме. Врата су одавно затворена.” Овако:

 

  • Kad god bi ugledala prolaznika koji bi joj se svidio, stisnula bi njegovu šaku u svojoj i privila se uz njega, tražeći poljubac, tu na ulici, odmah, da prolaznik vidi. Kurva.

 

  • Čitam intervju sa mladom crnogorskom palanačkom divom i prepoznajem se: u tipično crnogorskoj patetici izraza, u ambiciji ka oneobičenju, te u samodopadljivosti. Bljak.

 

  • Ponekad se pitam da li postajem zavistan od kafe, a onda primijetim sličnu zavisnost u odnosu na vrijeme (self time), i isti topli val dopamina kad dobijem priliku da odvojim nešto vremena za sebe. Uveče, kad svi zaspu, i kad bi trebalo nadoknaditi manjak od prethodnih noći, ili rano ujutro, prije nego se probude, a vani je još pusto i mrak.
    (…)
    Google pretraga nalazi da je hronična potreba za vremenom, tokom kog bi osoba bila sama, osnova za pojedine oblike šizofrenije, narcizam i slično. “Individuals in the distancing group primarily reside in a one-person psychological system that is, by definition, masturbatory.” Stan Tatkin, PsyD, The Therapist, Jan/Feb 2009. :)

 

  • Кроз дијете откривам моћ говора у другом и трећем лицу: малтене несвјесно га користим да бих кроз бебин лик изрекао нешто што је упућено другима, а што иначе инхибирам.

 

  • Gade mi se Crnogorci sa svojim motorima, mašinama, mišićima, mehaničkim i elektronskim mustanzima, konjskim snagama, muževnim jakim glasovima, pojačivačima, stimulansima, opijatima, prvoklasnim vinima i žestokim pićima (XO, VSOP, Grand Cru…), džipovima, gliserima, trotočkašima, turbo dvotočkašima, skuterima, cilindrima, ventilima, spremnim kučkima, napucanim ribama, sisama, naduvanim usnama, dugačkim nogama, blajhanim kosama, izvučenim pramenovima, bling-bling naočarima, puštenim noktima, štiklama i platformama…
    Ja čitam prilično pismen tekst o Lubardi, ispod balkona pjevaju neki p’jani Rusi, a neko dvoje prde sa svojim motorinom praveći već treći krug…

 

  • Zalazak sunca u dvije kocke. Lego®.

 

  • (За Ј.Т.) Ограничени и задрти Црногорци. Они су очекивали да ћу ја стати у гард; мислили су да ћу им слати мрке, намргођене погледе; да ћу изабрати страну и запосјести ров. Јадно, уплашено дијете. Паметно дијете које све разумије. Које је у глави подијелило територије. Које је опасност одмах препознало. Након скупљене снаге (храбрости?) да се премости јаз, и чудне мјешавине нелагоде и задовољства, ипак горки окус у устима. Ипак туга и страх, некакaв примордијални, за све те људе (сестре и мајке), за сву ту напаћену дјецу, за све те генерације. Још дуго. Горки окус, кила у грлу и душнику, потреба за ваздухом, за више ваздуха.

 

  • Jabuka koja se sama kotrlja ka meni, a onda je neko uzme i stavi nazad, i tako u slučajnosti završi moja edenska priča…

 

  • Зато што си био презенца. Што си рођен за велике ствари. Што добро играш. Што имаш стила. Што ти сви моти стоје. Што си висок, згодан, мужеван. Што се ниси повлачио ни сагињао пред формално јачим и већим играчима (ни онда кад је требало), већ их третирао као и све друге… Али си хтио превише. Није ти било довољно него си хтио да ломиш. Да владаш (ДУМ-ДУМ). Да се систем повлачи пред тобом. Да ти вучеш конце. Да се о теби прича, макар и лоше. Да се у тебе гледа, макар и на рачун лажи и преваре. Да си ти увијек у праву, макар и уз помоћ измишљотина, чак и у односу на дјецу. И онда ти је све узалуд.

 

  • Ja sam Brankov sin: ne parkiram u sredinu, nego uvijek uz drugo auto.
    Ja sam Dadin sin: emotivni naboj često bude usmjeren ka konkretnoj inicijativi.
    Ja sam Brankov sin: stanem na loptu.
    Ja sam Dadin sin: uvijek se vraćam, iznova vagam i odlučujem.
    Ja sam Brankov sin: hrabar, ali (previše) oprezan.
    Ja sam Dadin sin: živim u trenutku, pa sam pri odlukama težak i sebi i drugima.
    Ja sam Brankov sin: svađam se sa stvarima (jer nije fer!).
    Ja sam Brankov sin: najedem se od onog što drugi ostave kao pojedeno.

 

kategorije: ego, lav, pjesmice
tagovi:

Meso moga mesa,
Duša moje duše,
Oko moga oka.

Nokat moga nokta,
Plač moga plača,
Mot moga mota.

 

Mali se budi prije sedam,

ja još umoran od prethodnog dana,

autobus udara ženu i mi izlazimo,

biće to dugo putovanje ka muzeju.

 

Poslije se družimo s CoBrom i Miróom,

nervira nas obojicu mlada Holanđanka,

ali uživamo u bojama i slažemo kocke,

ništa nam neće ovaj dan pokvarit.

 

Iskačemo i zaranjamo u šumu,

on spava otvorenih usta,

lišće je žuto i boje su jesenje,

ja mislim na Midasa i njegov esej*.

 

Konjak vrijeme i konjak boje,

taman paše konjak uz ovaj lijepi umor,

Holanđane sam počeo da doživljavam kao svoje,

nerviraju me koliko i oduševljavaju.

 
* Midas Dekkers u svom eseju u de Volkskrantu, “Idealna jesenja šetnja”, piše kako “Jesen predstavlja Majku Prirodu koja još, zavaljena u fotelji, popije konjak prije nego zadovoljna utone u svoj zimski san.”.

kategorije: drugo, ego
tagovi: , , , , ,

I to je jedan od načina da se napravi saldo života.

Napraviti spisak ljudi sa kojima ste došli u kakav-takav dodir (makar sjedali za istim stolom ili razmijenili pokoju riječ), a kojih više nema, manje-više iste generacije (sem posljednje, mješovite, kategorije). Do vaše 36-te godine.

——————————————————————-

4 terminalne bolesti

6 nesrećnih slučajeva

3 overdose-a

5 samoubistava

6 ubistava, od čega 5 mafijaških obračuna

——————————————————————-

Saldo smrti. Kolaterala crnogorske tranzicije. Pijetet prema preminulima nadjačava potreba da se plastično predstave date prostorno-vremenske koordinate. Zeitgeist.

(…)

Vladimir Nedović rođen je u Kotoru, živopisnom mediteranskom gradiću duboko zavučenom u fjordu Bokokotorskog zaliva (“Danica je Istok zasmijala, čarovite razasula vlasi”). Većinu svog djetinjstva provešće po konobama i palatama starih bokeških, plemićkih i brodovlasničkih, familija, tik uz mirno more zaliva.

No crnogorski milje nerazmrsivo je klupko konaca raznih nijansi, debljine i kakvoće.

 

  • Желим све удобности потрошачког друштва и предности/погодности интелектуалног мејнстрима (велико филмско платно, лијепа зграда, добро дизајниран бар, предавање…), чак иако имам могућности да садржај одгледам на други начин.
    Конформизам. Долази с годинама. И убјеђењем о сопственој ширини, свему упркос.

 

  • У раном дјетињству имао сам најбољег пријатеља који се касније преселио у други град и ког више никад нисам видио. Иако за то немам статистичке податке, мој субјективни доживљај каже како је он увијек на улици налазио паре (ја, наравно, никад), а ја увијек газио у говно (он, је ли – никад). Можда зато и данас имам чудан и недовољно изграђен однос према гованцима на улици (а живећи у граду опјеваном кроз ову тему). Ако наиђем на неко читаво, нетакнуто и неразмазано, све је у реду: усне ми се рашире у побједнички осмјех (зајеб’о сам говно). Али ако угледам неко угажено и размацкано, јавља се блага траума. Без обзира да ли се размацкана маса даље смањује или не, мој мозак пројектује њен развојни пут у смјеру супротном од оног којим сам ја дошао, у прошлост, мојим корацима уназад. Корацима од којих је један можда угазио у исту масу, и због чега би експресно било потребно наћи свјежу траву или некоме штетовати отирач испред врата…
    При перцептивном доживљају, мозак углавном сумира тренутне надражаје како би могао да предвиди непосредну будућност. Трауме, ето, окрећу ствари наопачке, тјерајући поштеног човјека да се враћа у прошлост.

 

  • Ukrajina: medicinska sestra, pogođena snajperom na ulici, uzima telefon (dok se trude da joj spasu život) i na Twitteru objavljuje, “Umirem.”
    Nisam provjeravao da li je umrla.

 

  • Мој ђеде ми је брат, а моја тетка ми је сестра.
    “Љубав мала највећа” није contradictio in terminis.

 

  • “Miris oseke”! Pessoa! Nailazim na to po prvi put kod ovog Lisabonca, a tako je očigledno! Barem nama koji smo odrasli uz mareu, pa nam ovaj izraz istog trena dozove miris, slike i sjećanja. Zeleno-braon tonovi, murava zalijepljena za kamenje, naslage u ćoškovima mandraća, trava na kobilici barke isplivala na površinu, visoke ponte sa jasnom, crno-bijelom podjelom, široke plaže…

 

  • Beba ima oko 2 mjeseca. Tatu zanima kako sve to ide i razvija se kod čula vida. Pročitao je kako su jarke boje i jasni oblici sad već sasvim u redu. Negdje je kao primjer pomenuta apstraktna umjetnost. Pa je tata probao. Prvo je išao Malevič, pa Miró, pa CoBra umjetnici, i na kraju ona glava Basquiat-a. Beba je svaku fiksirala, a na jednu Miróovu se čak i nasmiješila. Tata je hepi.

 

  • Holandski bivši general-major izjavljuje za novine kako poštuje momke (holandske muslimane) koji odlaze da se bore u Siriji, jer imaju ideale za koje su spremni umrijeti. Napominje samo kako ne dijeli njihov pogled na svijet. Ostajem ‘paf’.

 

  • Неки људи миришу као лубенице.

 

  • Ентузијазам се троши. Исто као што се љубав троши. Осјећаји су као ресурси. Ипак, своде се на очекивања, и не зависе од закона физике, већ психологије. Иако је то уствари на крају све исто. Прелазак једне врсте енергије у другу.

 

  • Црногорске жене нису се радовале женској дјеци, не зато што су биле испраних мозгова (иако је било и тога), већ што су знале да ће то дијете бити “мученица”, слушкиња своме мужу, дјеци и заједници.
    (Ја уствари уопште не познајем Црногорце, можда донекле приморце. Одличне филмове Живка Николића гледам као чисту егзотику. Све је то мени врло страно. А немам ни претјерану потребу да га разумијем.)

 

  • Записи из банкрота, као Записи из подземља (мртвог дома).

 

  • Crnogorci su narod sa kratkim dahom.

 

  • Vraćam se nešto na neke ranije događaje, i shvatam: najbolja predstava koju sam u životu gledao bila je ona šibicarska na njujorškoj 5. aveniji. Kakvi kostimi, koja glumačka ekipa, kakva režija, izvježbanost pokreta… Tu je žena u bundi; tu je jedan ćelavi Latino tip, krupan, izgleda kao vatrogasac ili lučki radnik (s njim sam nešto i progovorio… ili on sa mnom); tu je još dosta nekog naroda koji će se sav odjednom razbježati… Crnac režira. U momentu kad ja padam, neko je toliko fin da dobaci uzvik navodnog saosjećanja, odjednom nema ni bunde ni ćelavog, a crnac je već s druge strane ulice. Preko 5 traka 5. njujorške avenije u sekundi. Predstava za sjećanje i priču. Jebeš 100 dolara.

 

  • Najbolji dokaz za činjenicu da ljudi idealizuju prošlost jeste toplina koja me obuzme kad negdje osjetim miris kanalizacije. Sjetim se moga Kotora, ape di mare, i šahta ispred zgrade iz kog je uvijek prelivalo preko stepenica.

 

  • Profesionalizam znači određeni konformizam. Ovo je nauštrb autentičnosti. (Ali kao i uvijek, moguće je postići balans.)

 

  • Фрустрира ситуација у којој за мирисе немам правог имена, ни за сјећања која дозову – адекватног описа.
    Фрустрира кад појмови отупе због некоришћења.

 

Itd.