Niče je negdje rekao kako ne postoje fakti (istine), postoje samo interpretacije. Čini mi se da je mislio na moralne kategorije, ali valjda se neće ljutiti ako ja tu misao primijenim na percepciju1.
Sa druge strane, Solženjicin je napisao da linija između dobra i zla prolazi posred svakog ljudskog srca. Što se može protumačiti i kao tvrdnja da su ljudi u stanju prepoznati fundamentalne vrijednosti i istine.
Ja stalno osciliram između ova dva pola. Između etičkog subjektivizma (koji vodi ka kainovskom individualizmu) sa jedne, i vjere u ljude sa druge strane (ne kažem da gore navedene misli, ili njihovi autori, predstavljaju te polove; ja ih samo koristim kao ilustraciju2). Neki će to protumačiti kao nesigurnost, drugi u tome vidjeti moj horoskopski podznak (Vaga), no šta god da joj je uzrok, činjenica je da ova stalna tenzija prilično zamara.
Što sam stariji, ipak, sve sam bliže ovom prvom stavu. Nadovezaću na njega Heraklitovu izreku da su oči i uši ljudima loši svjedoci ako imaju varvarske duše. No da ne bismo pošli previše u širinu i počeli se baviti pitanjem savjesti, vratiću se na interpretacije.
U romanu Na rubu pameti, Miroslav Krleža piše, ”Pa u tome i leži tajanstvo vjekovnog trajanja raznovrsnih ‘pogleda na svijet’ što je kroz hiljade i hiljade godina svaki ‘pogled na svijet’ za sebe lično uvjeren da se ‘on jedan jedini podudara s istinom’! Iz te najosnovnije netrpeljivosti i dolazi do ljudožderskog, diluvijalnog, prahistorijskog, uzajamnog životinjskog upravo proždiranja tih ‘pogleda na svijet’. Jedni vjeruju, drugi spašavaju, treći ljube, četvrti su provjerili svoje znanje i propovijedaju pozitivne istine, peti, šesti, sedamdeset i sedmi, svi bubnjaju, svi sviraju, svi zvone zvonima, svi prisvajaju sebi prvenstvo, svi se pobijaju međusobno, svi se isto tako međusobno uništavaju.”
Ne vjerujem u apsolutne i univerzalne istine. (Čak i “zakoni” fizike su samo teorije u skladu sa trenutno prihvaćenim modelom.) Naprotiv, mislim da svako ponaosob projektuje istinu (nekakav idealan i apsolutni pojam), odnosno ono što čuje i vidi, na sopstvene koordinate (ose, dimenzije…3), tj. na svoje postojeće znanje, iskustvo, stavove, interese, strahove…
I u ovim posljednjim pojmovima mogu se možda pomiriti dvije misli sa početka. Jer ako Solženjicin i implicira da su ljudi u stanju prepoznati istinu, on ne tvrdi da se oni tom spoznajom povode kad djeluju. U zavisnosti od čovjeka, ta spoznaja ostaje u svijesti ili biva potisnuta u podsvijest, te joj se u skladu sa tim i određuje važnost.
Što znači da ima izuzetaka, i jedino sa takvima ima smisla razgovarati: ako je neko otvoren za nova saznanja, za adaptaciju svog modela, za promjenu svijesti, on zavrjeđuje pažnju. Sve drugo je gubljenje vremena. (Ovo podsjeća na Kišove frustracije vis a vis francuskih ljevičara, koji nisu željeli da prihvate postojanje staljinističkih logora; najupečatljivije od svega, Kiš će se, a propos, obrušiti na dvojac Sartr-de Bovoar u eseju Sveta Simona.)
I oni koji govore ili pišu (uopšte, kreiraju) ne treba, na kraju krajeva, uopšte da brinu o tome kako će njihove riječi biti interpretirane. Jednostavno, oni ne mogu ništa učiniti povodom toga. Nema te preciznosti u izrazu koja će uticati na percepciju čitaoca/slušaoca. Pojašnjenjima se samo kiti priča i udaljava se od suštine. Naprotiv, poruku treba svesti na osnovne pojmove, na crte i krugove, simbole poput onih sa slika Miróa ili Kandinskog. Ko zna, shvatiće. Što više zna, više će shvatiti. Što su kompletniji njegovo znanje i iskustvo, na više nivoa će funkcionisati njegova percepcija, dublja će i kompleksnija biti njegova predstava. I tu se nema šta više reći.
…
Sem da, počinjući ovaj tekst, uopšte nisam imao namjeru da dođem do Miróa ili Kandinskog. Ono što sam htio jeste da dam potporu stavu, u skladu sa kojim (iako umnogome homo politicus) nikad nisam imao ambiciju da ‘mijenjam svijet’ ili se sa drugima povezujem u nekakve grupacije koje sebe ozbiljno shvataju (a kamoli pišem manifesta, programe i deklaracije). Jer već grupa od dvoje implicira nepotpuno međusobno razumijevanje i znači kompromis. Riječima Serena Kjerkegora, “Egzistencija je uvijek ono pojedinačno [...] Pojedinac se treba distancirati od mnoštva; gomila je laž.” Svako mora sam za sebe doći do spoznaje, i lični primjer treba da bude maksimum zalaganja, odnosno aktivizma.
I uopšte ne znam zašto me je na sve ovo ponukao tekst jednog predavanja Jonathana Franzena, koji govori o pojedinačnom iskustvu i sjećanju kao zaista vrijednim stvarima, nasuprot površnim zadovoljstvima koje pruža tehnološki napredak. Možda su to negdje ipak iste stvari.
1 Mnogi filozofi, pogotovo objektivisti, bavili su se ovim pitanjem, ali su njihove misli uglavnom pretjerano zamršene, pa se njihovim intelektualnim masturbacijama nećemo baviti. Mene, pritom, ovdje ne zanima percepcija u širem smislu riječi, već prije nekakvom sociološkom - percepcija ograničena društvenim pojavama i ljudskom komunikacijom.
2 Izvlačeći obije misli izvan konteksta i korišteći ih za svoje potrebe, donekle potvrđujem Ničeov stav.
3 Oni koji su se bavili geometrijom, a pogotovo linearnom algebrom (za mene najljepšom granom matematike), prepoznaće ovdje analogiju sa smanjivanjem dimenzionalnosti i nalaženjem baze (tehnički termini su nekad neumoljivi!) u vektorskim prostorima.
A veliki gradovi inspirišu (i to pozitivnim vibracijama, kao Barselona ranije, a za razliku od ranih godina, kad je dertbio glavni potičući faktor za pisanje).
A opet, počeo sam sebe preozbiljno da shvatam, i sve stavljam na papir, pa i onaj prošli tekst je (u domenu fotografije ili pisanja, svejedno) značio nekakvu ambiciju. Sa jedne strane, ufuranost s utiscima i pojačana aktivnost na ovim stranicama (i.e. ne pišem više samo kad me dert-muka natjera), a sa druge alergija na prozaičnost (možda zbog šturog novinarskog stila kog sam još davno primijetio kod svog oca i sebe), i eto opet raskoraka i tenzije. Oh well, ništa novo za mene.
Veliki gradovi inspirišu, i zato su mi čest motiv na fotografijama, kroz cityscapes, metro stanice, urbane scene… Možda je to tipičan refleks provincijalca pred svjetlima velikog grada? U svakom slučaju, nakon posjete izložbama Louisa Stettnera i Voici Paris, shvatam: sve što sam ikad fotografisao i što me je ikad inspirisalo, odrađeno je i ‘provaljeno’ mnogo ranije (u redu je shvatiti da su stari majstori neprikosnoveni, ali baš svaki motiv!?); tako moji pokušaji predstavljaju samo eho nekih slika/scena/motiva koje sam vjerovatno pokupio ranije, nesvjesno i u prolazu; sparky bi to možda protumačio kao prepoznavanje praslika, ali ja sam skloniji tumačenjima koja impliciraju površnost.
[...]
Veliki gradovi inspirišu, i u njihovoj raznolikosti prepoznaju se razni momenti iz ranijeg iskustva. Ona jutra u New Orleansu, naprimjer, kad svi spavaju a ti ne možeš jer si preumoran, ali zato otkriješ fantastičnu Borhesovu kolekciju Dreamtigers (i recogimiento!). (Za to otkriće zahvalićeš se domaćici – koja u stan prima vas osmoro iako samo jedno poznaje – tako što ćeš rukama drhtavim od nesna i kafeina prosuti čitav bokal kafe po njenoj kolekciji cd-ova.) Ili oni trenuci u Barseloni. Ili zgrade na ulasku u Rondu. I Beograd ponegdje. I Njujork na mnogo mjesta.
Ako u velikom gradu dozvolite da vas ta inspiracija vodi, otkrićete potpuno neočekivane kutke. Tako se može desiti da se naprasno odlučite da uđete u neki restoran ili kafić iako ste krenuli ka potpuno drugom. Nakon pola sata:
- Odlično vam je ovo mjesto, kako se zove?
- Hotel du Nord, tu je sniman istoimeni film tridesetih godina.
- O?
- Da, vrlo su poznati, i film i restoran.
- Aha.
Lakše je i pobjeći od nekih stvari u velikom gradu, iako se to ne može potpuno. Tako jedine rečenice koje tih dana čujete na svom jeziku mogu biti:
- Jesi ti to platila?
- Naravno da nisam. Njemu se sere od para, ne zna šta da radi s njima. Išli smo privatnim avionom, onim malim, s propelerima…
Tu priča može da zamre, ako ih pustite da odmaknu, da vam ne bi kvarili utiske. Njih dvije mogu biti mršave kao škorance, što uz gore dobijene informacije može ukazivati na blistavu manekensku karijeru u perspektivi.
I taj kakav-takav dijalog mogu biti jedine rečenice na vašem jeziku, ali se može desiti i da čujete još par razbacanih riječi koje će vam se mnogo jasnije ucrtati u pamćenje. Od strane malog Jevrejina, čiji veseli svijet broji desetak kvadrata u samom centru, i koji će vas dočekati kao svoje najrođenije. Te odnekud izvući jugoslovenske riječi uz odličan izgovor i široki osmijeh, a onda vas častiti piće i kafu. Oko vas će biti mnogo moderno obučenih ljudi, koji će se svi znati između sebe, a od kojih će neki uz obrok nositi jevrejske kapice.
I pošto to mjesto ni u kom obliku ne postoji na Internetu, ostaće (a tako i treba) kao vaša mala tajna i skriveni kutak u velikom i blistavom gradu.
Ucrtaće se i još pokoja slika – recimo ona sa Rusima (ili nekim drugim Sovjetima, svejedno) na klupama metro stanice, kako uz pivo bistre neku filozofiju (jer biće na istom mjestu i sat kasnije, kad budete išli u suprotnom smjeru).
Ili ona sa novom velikom skulpturom usred grada – ispred najvećeg evropskog muzeja moderne umjetnosti – koja miriše na kulturni rat, diplomatski skandal, odu jednom trenutku generalno protumačenom kao kiks, i ondašnji odličan članak Muharema Bazdulja u Vremenu.
Ostaće i još par drugih momenata koji se ne mogu ispričati ili koji treba da ostanu neispričani. Jer kao što Božo Koprivica kaže, “Esej i jeste stid, stid i zavođenje. Esej sve najbolje rasipa u pesak, u morske talase. Esej gordo zna da ono najbolje u duši i ostane. U telu i duši ostane.”
Nedjelja ujutro, puste amsterdamske ulice, divan mir na kanalima – biciklom ka foam-u.
Fantastična izložba fotografija Diane Arbus (née Nemerov – da li da kažem, naravno – opet Jevreji), čitava zgrada ovog predivnog malog muzeja njoj je posvećena, svjetlo je idealno, boja zidova usmjerava na fotografije, zavjese su navučene, nema gužve, i unutra je stvoren poseban mali svijet.
Uglavnom portreti, likova “od sjaja do bijede”, od šljaštećih njujorških gospođa i bogatih preduzetnika sa jedne, do polusvijeta (we only come out at night), almodóvarovskih kreatura, travestita i patuljaka sa druge strane. (Klasne razlike rezultiraju potpuno različitim vrstama fotografija: dok su bogati uglavnom uhvaćeni u prolazu, iz zasjede, ovi drugi puštaju Diane u svoje domove ili hotelske sobe, i trenuci su mnogo intimniji.) Mislim da me se ipak najviše dojmila fotografija trojki bliznakinja, čiji pogledi odražavaju potpuno različite karaktere, uprkos svemu. Osjeća se duh Saula Leitera i Helen Levitt, duh Njujorka. I Danilo Kiš provijava iz atmosfere fotografija: nije to nikakav jevrejski momenat, nije da mi se on baš svuda pričinjava, nije to ni polusvijet (koji je i mene uvijek zanimao upravo kroz tu neku književničku radoznalost, koju hrani život u svim njegovim oblicima)… Kasnije se prisjetim da su na slikama i Susan Sontag i Jorge Luis Borges, i shvatim – to je to, to je taj senzibilitet.
I tehnički i estetski, savršene fotografije. Toliko dobre da se odmah isfrustriram oko sopstvenih pokušaja, čak i ovih kao uspjelijih koje se vrte u zaglavlju ovog sajta. Ja i moji penzioneri, dvijehiljaditih, kako cheap, zgrade i sunca – razglednice, bljutavo, bljak, sve neki široki uglovi, hvatanje svega i svačega, nigdje krupnog plana, nigdje fokusa na pojedinačni objekat ili osobu nego gubljenje u sceni (a fino žena negdje kaže, “The more specific you are, the more general it’ll be“)… Pih*. Zašto uopšte fotografisati kad je očigledno da nivo Diane nikad neću dostići (a nisu to nikakve ratne fotografije npr. Roberta Cape, nego puka jednostavnost i život) – dođe mi da nikad više ne uzmem aparat u ruke. A opet, Diane inspiriše…
A zašto i pisati, da, kad je ta ista žena sa 16 faking godina imala ne samo inteligentnije opservacije, nego bila i artikulisanija i preciznija (u primjerku Platonovih Dijaloga stoji podvučeno, “A thing is not seen because it is visible, but conversely, visible because it is seen.”, nakon čega će ona sama napisati, “Nothing is ever the same as they said it was. It’s what I’ve never seen before that I recognize.”)? I ostale njene riječi, odlomci iz njenih članaka ili pisama, odaju apsolutnog genija.
Zašto pisati, zašto išta ‘stvarati’ (iako ja tvrdim da je ovo moje pisanje samo digitalni dnevnik i bez ikakvih ambicija, no ja sam perfekcionista), može li se skupiti hrabrosti da se to sve uništi? Kiš je o tome pisao na hiljadu mjesta, govorio o spaljivanju spisa** i umjetnost nazivao taštinom (jedan će mladi hrvatski umjetnik u Londonu s pravom tvrditi da je ova formulacija pogrešna, i da se može odnositi na umjetnika, ali ne i na umjetnost); MB prije neki dan pominje kako je svojevremeno bacila svoje nekadašnje dnevnike; moja tetka tokom selidbe gubi (namjerno, sad sam već sasvim siguran – kao u priči o požaru na početku Fight Club-a) knjigu koju je pisala o svojim precima… ja sam samo jednom smogao snage da izbrišem svoj tekst sa PCNEN-a, i ništa više.
A bilo bi to lako izvodljivo, kod digitalnih tekstova nisu neophodni ni vatra ni dim, jedan delete završava stvar u sekundi. I trebalo bi to svakako uraditi, toliko je neuspjelih tekstova i ovdje postavljeno, a tek koliko je koncepata/skica/krokija ostavljeno sa strane, da nikad ne doživi svjetlo dana, no ni njih ne bacam i ne brišem, nadajući se valjda da će sazreti u jednom trenutku, da će zavrijediti da budu postavljeni, da će biti uobličeni i upriličeni kako treba. Kakvi, to je iluzija, treba te stvari sjeći u korijenu, u protivnom se desi objavljivanje nekog bućkuriša kao ono usandthem (ili još gori nastavak, predivnog naslova). Ali eto, ta glupava potreba (taština?) je jača, kontradiktornost je i u samom ovom činu, u ovim riječima – pišem kako bi trebalo da prestanem da pišem. Užas.
Završiću sinhronicitetom – jučerašnje veče i današnje jutro prošli su mi u znaku Štulićeve Pametni i knjiški ljudi. Bio sam s Ivom, pili smo belgijskog gospodina od 10 gradi – Maredsous Tripel, i kužili svijet (Kiš je govorio kako se ne zna napiti na francuskom). Sinoć dok sam se trijeznio, u mailu vidim link na Štulićev članak u Vremenu, a jutros, još uvijek pjevušeći isto, zađem među polusvijet Diane Arbus. U pravu je MB, nema slučajnosti, iako sam ja dosad samo u slučajnosti i vjerovao – no izgleda da moram adaptirati mnoge svoje modele…
* Dianine fotografije, a pogotovo one Saula Leitera (koji je ustvari slikar sa foto-aparatom), navode na unutrašnji monolog tipa, Mislio si da to ne može, a vidiš da može, glupane, samo ti ne umiješ…, a tiče se kompozicije, svjetla, kontrasta… No kako sam za ‘uspjele’ fotografije vazda tražio neke ‘čiste’, a ustvari dosadne kadrove, ostaje nada da među tim mojim filmovima ima i mnogo boljih primjeraka, jer svom oku sam vjerovao tada, a vjerujem i sada…
** Pohvala spaljivanju, prvi od eseja u Kišovoj knjizi Eseji (autopoetike), navodi primjere mnogih koji su se nosili mislima o uništavanju svog djela, a između ostalog i kaže: “Ako nisi umetnik, ako nisi pesnik, spali svoje rukopise i ćuti. Jer umiranje je pasivnost a lomača je delo. Spaljivanje svojih rukopisa u izvesnom trenutku najveća je afirmacija stvaralačke aktivnosti.”
Kako lud dan… Tako običan, sunčan i sa svim preduslovima za jedno dobro raspoloženje. Pa ipak.
Imre Kertész i njegova Likvidacija, i nakon jako dugog perioda živo i ozbiljno sučeljavanje s nekim egzistencijalnim pojmovima i pitanjima. Razmišljam o banalnosti, površnosti i patetici svojih nastupa, o cinizmu i kada je opravdan, o dubinama besmisla koje nisam u stanju da pojmim. O nekim karakteristikama jevrejske kulture koji provijavaju kroz Kertésza, a koje je Safran Foer u svojoj knjizi tako inteligentno ismijavao.
Safran Foer, a ni mnogi drugi koji su se bavili sličnim ozbiljnim temama (logora, da se nadovežem na Kiša*), nisu uspjeli da me zamisle do te mjere, da mi u lice saspu svu dramu mogućeg i ogole svakodnevnu banalnost. Safran Foer mi je natjerao suze na oči; Kertész me je pomjerio s mjesta i izglavio iz žlijeba.
(A sa druge strane, neko logore i danas živi. Neki Avganistanac, Sirijac ili Palestinac, Meksikanac ili Sjevernokorejanac, jer istorija je besciljno lutanje – danas vidim da je to tvrdio i Schopenhauer.)
Djeca se igraju u parku i sa strane sve užasno mnogo liči na Charlie Brown crtani film. Moja cura i njen Periodični sistem (?) elemenata, u kom sam ja izgubljeni elektron. U mom trbuhu nekakav betonski blok (donekle zaobljen na ćoškovima, pa se čini više kao bitva) koji me nadima i gura knedlu u grlo. Tjeskoba – o kojoj ću kasnije toga dana takođe naći kod filozofa – u mislima i u mišićima. Sunce, kao za inat, i fantastičan moderni kafić – na mjestu nekadašnje crkve i mrtvačnice…
A kad razmotrim posljednji detalj, stvari dobijaju duboku simboliku i jasnu vezu, kojih dotad nisam bio svjestan. Toliko je jaka da se ne usuđujem dalje da elaboriram. Bježim u druge teme.
Pokušavam da zamislim momenat bijesa u kom bih pokidao cvijeće ili polomio grane. Ne mogu. Često osjetim žal zbog životinje koji je akutniji od onog koji se tiče ljudi. Možda se radi o prezasićenosti čula – iako ne gledam TV, svijet u kom živimo vodi oguglavanju na ljudske nesreće (broj koji je potreban da se pređe prag sažaljenja obrnuto je proporcionalan ekonomskoj moći države iz koje dolaze unesrećeni). Ili je ipak vjerovanje da su ljudi – kao svjesna, razumna i odgovorna bića – donekle i sami krivi za nedaće koje ih spopadaju, bijavši prečesto đavolom omađijani i izvorom mnogih zala. Oči životinjske i oči ljudske.
Ne uspijevam da pobjegnem u druge teme. Tu je bh. profesor Esad Bajtal, podsjećanje na zločine bliže kući, i priča o nastavku rata drugim sredstvima. Sa hrvatske Wikipedije, želim da kopiram link na stranicu o knjizi Safrana Foera – tamo riječ Židov piše malim slovom.
[...]
A na kraju – dok ovo pišem – klap! tap-tap-tap… i ubrzo ništa više. Zaspaćemo sa lešom u kući. Oči životinjske? Pih. Muka mi je od ovog dana, od svega oko mene, od mene samog.
* “Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logorâ. Jednih i drugih, podjednako.”
Ljeto je Mediteran. (Što me odmah podsjeća na jedan skoriji razgovor – a nadam se da oni iste ne vode svaki dan, jer meni je imao smisla zato što sam svratio, dok oni to žive: Boka [Kotorska] ne mora da se upinje da bude Mediteran [tvrdio sam], da to naglašava festivalima klapa, pokazuje mušuljadama i potencira jedriličarskim regatama – Boka to jeste sama po sebi, i svaki autentičan i autohton izraz biće neminovno mediteranski.) Ljeto je Mediteran – sunce, more i četinari; krečnjak, plavetno nebo i odsjaj topline u zalivu (po danu blještav, predveče razliven i s blagim prelazima).
Ljeto je dom (i dom je ljeto, blistavo i toplo). Pa iako je sve već ljepše ako počne u Dalmaciji, na Siciliji ili Kikladima, ljeto je tek ono zalivsko, kostanjičko i peraško, kotorsko i njeguško. Ljeto je crnogorsko kameno more (hvala vodiču u Njegoševoj rodnoj kući na insistiranju kod ove fraze), meanderisanje Rijeke Crnojevića, dostojanstven i prkosan profil Lovćena (iz raznih uglova, a ponajviše s mjesecom tik pored vrha, iz peraške perspektive), brežuljci blizanci na Skadarskom jezeru, Kosmač, Goražda i San Giovanni, Pestingrad*. Dhoma je nova riječ u mom vokabularu i na albanskom znači stan. Dom je ono što su Lubarda i Milunović umjeli da vide oko sebe čak iako su živjeli unutar njega (što je rijedak talenat, iako se ponekad može svjesno postići – što ja zovem gledanjem očima prvog puta). Ljeto su blitva, lešo tikvice & prigane bolancane, ulignji, grbaljski sir i pamidore, smokve; pravi (jedini) ukusi i mirisi. Ljeto je dom - užitak, radost i bezuslovna ljubav.
Ljeto je more. Mir u pliskama. Šiljati kamenčići koji padaju ne praveći nikakve šumove ni balone. Gavuni u mreži od zavjese, pravo iz mora u brašno i prosulju. Riba s parangala, iz mreža, s udice, divlja. Maestral (savršena pojava br. 1), koji žaropek sunca čini prijatnim. Bonaca (savršena pojava br. 2) i uranjanje vesala u, kao ulje mirno, more zaliva, u sumrak (zeleno-sivo) ili pod svjetlošću mjeseca (ultramarin-žuto). Zdravi miris i ukus, dodir mora. Na spavanje bez tuširanja, jer so ne peče – ona je moj brat. Barbuni**, fratri, ukljate i palamide; mušlje, kamenice i žbogulje; kozice, krabe i grancigule. Ljeto je more, a more je dom.
Ljeto su i dragi ljudi, ali tu ova priča postaje već previše patetična. Bitno je da su sačuvani duh, ironijska distanca i humor, da se iz male sredine ipak može biti svijet, i da se odoljeva konzumerizmu i usredsređuje na fundamentalno važne (lijepe) stvari.
Ljeto je Mediteran, more, dom, dragi ljudi. Ljeto je radost.
(…)
Po povratku s odmora, zadržavam isti umireni EKG signal dok ne počnu obaveze i stresovi. Osjećam ga kao debeli sloj masti na površini rijetke supe mog temperamenta. Vidim mutnije, reagujem sporije i uzbuđujem se manje. Sad razumijem bolje opuštene (ili malko pogubljene) ljude, a razumijem bolje i one koji ih sporošću nerviraju. Jebi ga, opet dođosmo do podjele. Rekao bi Leonard Cohen, There is a war between the ones who say that there is a war and the ones who say that there isn’t.
Update 06.09.2012. Svo vrijeme sam, pišući ovaj tekst, mislio na ovu stvar, i nije mi jasno zašto je odmah nisam ubacio. Pored svih mediteranskih kantautora, ipak – beogradski bend. Neke se stvari bolje osjećaju i ljepše vole izdaleka (jer sreća je lepa samo dok se čeka).
* Petar II Petrović je pjevao, “Danica je istok zasmijala, čarovite razasula vlasi, nježno krače cvijetnim stopama po plavetnom i tihom prostoru…”
** Jedina riba za koju kod nas znam, a da joj lokalni naziv (ako nije slovenskog porijekla) potiče od grčko-turskog (neka se oni dogovore ko je bio prvi), a ne iz talijanskog, kao obično. Na talijanskom se kaže trilja (triglia), što je izraz koji se koristi u Dalmaciji, a ponegdje i u Boki.
- Ispričam svom ludom grčkom prijatelju post scriptum prošlog teksta, a on, uvijek smijući se, primijeti: Njemačka je upravo i izbačena sa Evropskog prvenstva jer pola tima nisu čisti Njemci. Kaže – da su to Efenberg, Mateus i Klinsman, bio bi arbajt do posljednjeg daha. Ovako – multi-kulti poraz.
- Neko jutro čitam Brain pickings i shvatam – doktorat me nije naučio kako da nađem bolje odgovore, već kako da postavljam bolja pitanja. Gledajući unatrag, ta putanja naučničkog sazrijevanja ide u cik-cak, proces je spor, previše je praznog hoda i grešaka u startu. Učeći iz tog iskustva, naučnik je u stanju da bolje i preciznije postavi problem, i to je ustvari i svrha čitavog procesa.
- Picasso je jednom rekao kako su kompjuteri beskorisni jer nam samo mogu ponuditi odgovore. Nauka, filozofija i umjetnost bave se istim pitanjima, samo im prilaze iz različitih uglova. Nikad sebe nisam doživljavao kao tipičnog naučnika. Naprotiv, više mi prija pozicija na presjeku ovih triju disciplina.
- Veliki bilbord koji samo kaže: Ubiquity, i malim slovima ispod – JCDecaux. JCDecaux jedna je od dvije najveće svjetske kompanije za proizvodnju bilborda.
U posljednje vrijeme, zgrožen sam brojem firmi, organizacija itd. koje se potpuno debilno reklamiraju, u vremenu u kom je najvrijedniji commodity – ljudska pažnja. To su još početkom osamdesetih u knjigu stavila dva stručnjaka iz marketinga, Al Ries i Jack Trout. Naime, ljudi su vremenom formirali u glavi filtere koji propuštaju samo ono što ih interesuje (ko zna imalo o percepciji i pažnji kao moždanom procesu, itekako ima smisla), pa oglasi i reklame neće postići nikakav efekat ako se ne naslone na želju i namjeru čovjeka-potrošača (koju, činjenica je, nije lako uhvatiti).
Svojevremeno sam zaključio kako se zapravo vrlo malo stvari u marketingu mjeri, barem na način kako bi to zahtijevala nauka i što bi opravdalo ogromna ulaganja u reklame. Naprotiv, čini se da se većina odluka zasniva na nekim procjenama ofrlje. (Ali su sistemi toliko uhodani i cementirani, i donose ogromne pare, tako da firmama nije u interesu da bilo šta mjere kako treba.) Takav rezon doveo me je do tačke da vrlo malo vjerujem u Internet oglase, i da sam skeptičan prema advertajzingu generalno. Ipak, ovaj poster JCDecaux-a ima poentu koja se najbolje može objasniti jednim drugim oglasom koji kaže (vidi sliku): ako me vi možete vidjeti (tj. ako ste me vi primijetili), može i vaša ciljna grupa. Stoji.
- Neko jutro u institutu (vrlo neinspirativnom, tako da su asocijacije koje slijede potpuno slučajne) – miris koji me podsjetio na Nikšićko pivo, onakvo kakvo je bilo nekad, grko i specifično, posebno. Samo jednom ranije sam se sjetio tog ukusa, kad sam probao izuzetni (sic!) belgijski Petrus Gouden Tripel.
A onda par dana nakon mirisa piva – miris baba Stankine kužine, koljenica ili kaštradina, crno zelje, pucketanje drva u špaheru, zimski ustajali vazduh. Čeeeekaaj – TIME OUT. Na koju foru pisci znaju šta su izvori svih onih mirisa koji se mogu naći u njihovim dugačkim opisima (znate ono – talk, riblje ulje, naftalin, začin ovaj, ljekovita biljka ona…)? Za neke i mogu da povjerujem da su izvirivali ispod babinih skuta i mirisali sve redom, bižikali po kužini i šupi, ali za sve njih – teško. Lažovi su to, sad mi je jasno; majka Danila Kiša (za koga vjerujem da je bižikao) rekla bi – romani su izmišljotine.
- Ipak, ovaj koji sam skoro pročitao – izuzetan je. Mario Vargas Llosa – Jarčeva fešta. Sa prve stranice je već jasno – radi se o velikom piscu. Kasnije se taj utisak samo pojačava.
Interesantno je – bio sam skeptičan prema Llosi, naslovi kod nas popularni zvučali su mi kao ljetnji sezonski hitovi (Avanture nevaljale djevojčice – WTF!?), a otpor je u meni možda čak i pojačan kad je isti dobio Nobelovu nagradu. Obrnuo me je – Miljenko Jergović.
Minhenski aerodrom u doba ručka, ja gutam kobasice i sauerkraut (jebi ga, Minhen), a pustinjak u holu može biti samo homo balcanicus. I to – Jergović. Ulazi u free shop (vidi foliranta!) – ipak, samo prolazi. Idemo! Gutaj i pali. Dobar dan-dobar dan. Jeste za pivo? Nema se kad (Krakov – zakašnjeli avioni – okolo-naokolo za Zagreb). Piše li se? Danas neće. Čita li se? Llosa. Sumnjam. Preporučam.
- Nakon toga sam čitao Jergovićev novi i kratki Roman o Korini, i ništa mi nije bilo jasno. Hiperprodukcija kvari utisak o ovome inače odličnom piscu.
Proces (do danas percipiran kao par nepovezanih slika) počinje ovako: negdje početkom marta ove godine, uviđam da
Uspjeh je pitanje stava. Success is an attitude.
Koliko brzinskom pretragom shvatam (Google = Bible), relativno originalna misao, barem u ovakvoj formulaciji (jer sve je rečeno, samo ga treba otkriti i adekvatno povezati). Ovdje je pojam uspjeha definisan dosta široko, i odnosi se ne samo na onaj materijalno-finansijski, nego i na uspjeh u poslu i životu uopšte, uspjeh kod žena, u igri ili sportu… Jer iako se svaki od navedenih aspekata može na neki način kvantifikovati ili izmjeriti kroz percepciju objektivnog posmatrača, ipak se radi o osjećanju postignutog, o subjektivnom shvatanju uspjeha kod svakog ponaosob. Drugim riječima, ako bih naivno zašao još malo u filozofiju ili političku teoriju (a ostao ipak izvan spiritualnog), stvar je u tome da se ne prihvati nametnuta definicija uspjeha i sreće, već da se postave sopstveni prioriteti, sopstvena mjera i sopstveno viđenje uspjeha. Samo na taj način, u vremenu konzumerizma, propagande i pretrpanosti informacijama, može se sačuvati unutrašnji mir.
Intermezzo: U dolje prikazanom predavanju (na 11′ 58”), Sir Ken Robinson pominje Matthieu Ricarda, sina poznatog francuskog intelektualca i filozofa, koji je napustio naučničku karijeru da bi postao budistički monah. Situacija koju Robinson opisuje je interesantna: kad je Matthieu bio dijete, u kući njegovih roditelja skupljao se intelektualni krem tog vremena, ljudi poput Kamija, Beketa, Sartra i de Bovoar. Međutim, iako su se konstantno bavili teoretisanjem o adekvatnom uređenju svijeta, svi ti “pametni i knjiški ljudi” bili su lično krajnje neurotični, gušeći se u dimu cigareta i kočeći se od količine alkohola, razjedeni anksioznošću. Matthieu je ovu kontradikciju u potpunosti shvatio tek kad se susreo sa budističkim sveštenicima, nakon čega se preselio na Tibet i vremenom postao bliski saradnik Dalaj Lame.
Vraćam se na uspjeh. Zbog stvari sa kojima se trenutno susrećem, iz jednog drugog ugla sagledavam mogućnosti za uspjeh na polju karijere. I shvatam koliko društvena klasa u koju je neko rođenjem smješten, ali i stepen uređenosti društva, utiču na isti (ako se pretpostave iste intelektualne i druge sposobnosti). Odnosno, koliko nude preduslove za lakši uspjeh, jer omogućavaju fokus, rasterećuju mozak i novčanik, nude mir. Bez ambicije da pretjerano elaboriram na ovu temu, konstatujem kako je vjerovatnije da će neki pojedinac iz više klase, čija porodica ima tradiciju visokog obrazovanja i adekvatne povezanosti u relevantnim krugovima, imati mnogo jasnije iscrtanu putanju uspjeha. Drugim riječima, životni put tog pojedinca biće opisan pravom linijom, dok će se oni drugi, koji nemaju takve preduslove, uglavnom kretati cik-cak1. (Put ka uspjehu je u tom slučaju teži, ali naravno, nikako nemoguć. U gore prikazanom predavanju, recimo, Robinson govori kako sam dolazi iz radničke familije, kako su mu dva brata fudbaleri i kako se njegov otac nadao istoj karijeri i u njegovom slučaju. Zbog svojih zasluga na polju obrazovanja, međutim, Robinson se proslavio na drugi način i zbog toga bio nagrađen grofovskom titulom ‘sir’).
A opet, kad god stvari, i pored uloženih napora, ne bi išle po planu ili bih nailazio na prepreke, uvijek sam se lično vodio nekim vjerovanjem u život sam, koji će (makar i u posljednjem momentu) riješiti situaciju i odvesti me u pravom smjeru2. To oslanjanje na intuiciju (odradivši usput, naravno, sve što je u mojoj moći) – takođe stav prema životu, ustvari negdje implicira i vjerovanje da ono što trenutno želiš, nije uvijek najbolje za tebe. Odnosno da život zna bolje i da će se pobrinuti da se usklade želje i mogućnosti, subjekat (koji želi, nemajući nikad potpunu sliku) i objekat (te želje), karakter i put.
Čime stižemo do Karla Gustava Junga i njegove knjige Arhetipovi i kolektivna podsvijest (Sabrana djela, IX tom, I dio), literature izabrane za danas. Junga, koga čitam sa oduševljenjem i skepsom. Jer ipak sam ja nekakav naučnik, pritom ponajviše fasciniran neuronaukom (više mi se sviđa kako zvuči – neuroznanost). Govori se o arhetipovima, koji su navodno odraz kolektivne podsvijesti u domenu spiritualnog, međutim zasad se sve to samo uklapa u moju teoriju o tri nivoa biološkog učenja. Naime, prvi nivo se odnosi na evolutivno znanje, koje je ugravirano u našu biologiju kroz učenje ljudske vrste, pa se svaki čovjek boji zmije, mraka ili duboke vode, čak i ako se ranije u životu sa njima nije sretao. Drugi nivo je učenje kroz gene, recimo posljednjih par generacija, koje se prilagođavaju na geografiju i klimu prostora u kom su živjeli čovjekovi preci. I treći je nivo u toku života samog, s obzirom na veliku ‘plastičnost’ mozga, adaptiranje datim okolnostima i učenje zarad snalaženja u životu. Jungovi arhetipovi najbolje korespondiraju sa prvim navedenim nivoom, pa se stoga, po meni, ne radi o simboličkim projekcijama psihe na prirodu (recimo, u Jungovim primjerima mitova sa motivima iz prirode), već upravo obrnuto, o projekcijama strahova ljudske vrste od prirodnih nepoznanica. Kad čovjek zauvijek utvrdi neke stvari iz astronomije ili fizike, ovi mitovi gube na važnosti ili intenzitetu u ljudskoj istoriji; ipak, s obzirom da je evolutivni razvoj ljudske vrste bio neuporedivo dužeg trajanja nego što je to posljednji period racionalnosti i naučnog istraživanja, ovi su strahovi duboko ukorijenjeni i mi se još uvijek podsvjesno uglavnom njima rukovodimo (a to se onda koristi u marketingu, politici, itd.). Ista teorija sa tri nivoa može se primijeniti i na (Jungove) simbole, pa tako ima onih koji su univerzalni ljudskoj vrsti, onih koji zavise od kulture ili istorije, i onih koji imaju značaj samo u određenom periodu (npr. simbol Apple-a ili Google-a nije budio nikakve asocijacije prije 50 godina).
No Junga sam tek krenuo da iščitavam, i vidjećemo da li će se, i kako, sve to uklopiti.
Ipak, stigli smo do Junga, jer gornje uvjerenje o ‘životu koji zna bolje’ nalazim i u njegovim rečenicama (što odražava dozu spiritualnosti kod mene, iako svoj rezon ne odvodim predaleko u mistiku). Kaže Jung, prateći etimologiju riječi anima – duša, kako na Grčkom ima slično značenje kao leptir – “koji se kreće pijano od cvijeta do cvijeta i živi od meda i ljubavi” (i.e. cik-cak). A onda, opet o animi, “Iako ona može biti haotična žudnja za životom, prati je nešto čudnovato smisleno, neko tajnovito znanje ili skrivena mudrost, koja intrigantno stoji nasuprot njene iracionalne magične prirode… iza sveg njenog okrutnog poigravanja s ljudskom sudbinom, nazire se nešto poput skrivene namjere koja kao da odražava bolje poznavanje životnih zakona… život je luckast i smislen u isto vrijeme.”
Ovo sve me odvede ka jednoj sličnoj misli kod Danila Kiša. U knjizi Eseji (autopoetike), esej ‘O iracionalnom (Kroz književne teorije)’ bavi se hronološki pojmom iracionalnog (fantazije, simbola, snova) u filozofiji i književnosti. Počinje riječima, “Između transcendentne nesaznatljivosti osećanja i takoreći kartezijanski kristalne svesti postoji – najčešće – jedno srednje stanje fantastične (iracionalne) realnosti i realne (racionalne) fantastičnosti.” No posebno vezano za ovu tematiku, stoji rečenica:
“Nove svetove može otkriti samo pijani brod, vođen rukom proviđenja.”
Za danas – sasvim dovoljno.
1Polazeći od sopstvenog primjera, ovdje mislim prvenstveno na ljude sa naših prostora koji, u relativno zrelim godinama, moraju nanovo da se dokazuju u nekom uređenom društvu (npr. na Zapadu), dakle da stvaraju ispočetka i probijaju se sami. Ovo je otežano iz više razloga. Između ostalog, tu je iskustvo rata – doživljeno direktno ili indirektno – koje remeti psihološki i opterećuje politički; tu je konstantna drama (kao posljedica ovog prvog, a i kao karakteristika mentaliteta) u porodici, među prijateljima i rodbinom – njihovi finansijski i drugi problemi; tu je (sem u malom broju slučajeva) nedostatak porodične tradicije (a samim tim i adekvatne potpore) u obrazovanju ili preduzetništvu, te usmjerivanju djece u tom smislu; itd.
2Ovdje mislim na svakodnevne životne probleme, ne na tektonske društveno-političke promjene u čijem vihoru se izgube pojedinačni životi.
Прије неких пола године, пензионисани писац Марко Вешовић распиштољио се у црногорској Побједи, најгорој новини у универзуму (as we know it), у серији чланака који су били све гори од горег. Вешовићеви разлози – само њему знани; процјена уредништва Побједе да таквом онанисању треба дати значајан простор – тешка политика, а самим тим и бизнис (или обрнуто). На крају, жељени ефекат ипак није постигнут, али један од тих чланака је, чудним путевима Господњим, окрзнуо и мене. Но како je полемисање са пропадајућим писцем узалудно, а нормалан човјек у Побједи може завршити само кроз неку овакву глупост или у осмртницама, ја нисам ни на који начин реаговао на Вешовићеве испаде.
А одмах након Вешовићевог ракијашког онанисања, огласила се још једна каријера на заласку. Славко Перовић, некадашња звијезда водиља свега што је у Црној Гори дисало либерално, а данас несхваћено и одбачено божанство, цитирао је Вешовићеве оптужбе, а свему додао и свој печат:
„9) Vladimir Nedović, sin kotorskog udbaša Branka Nedovića, prvi internet snajperista CG. (Вешовић)
Vladimir Nedović je isto što mu i otac, udbaš. I ovo zna Marko Mafijin Vešović, i bijesan je što Nedoviću udba dozvoljava da on djeluje kako djeluje. A djeluje prevarom i lažima isto kao Marko Mafijin Vešović!” (Перовић)
Ни на ово се нисам директно освртао, јер са божанством се, је ли, не може општити на обичан начин. Узгред, ни овај текст није мој начин да се накнадно обрачунавам са поменутом господом (који су, поред тога што су посвађани са читавим свијетом, притом још и међусобно дубоко завађени). Не, све је ово предугачaк увод у једну, скоро потпуно неповезану, причу.
Кад смо већ код Славка Перовића, укратко ћу рећи још и слиједеће: цијеним његов политички и људски ауторитет, а поготово његово дјеловање из деведесетих година XX вијека. Међутим, не осјећам да човјеку ишта дугујем. Напротив, вјерујем да је господин Перовић мени дужан два извињења: једно због глупости (на суду се то зове – клевета) наведених горе, а друго због нешто раније комуникације у којој је извињење експлицитно од Перовића и затражено (нашта се божанство оглушило, јер опет, на тај се начин не може комуницирати, но тада сам још био млад). Додаћу још и то да сам, након што се Перовић опоравио од озбиљних повреда након пада низ степенице, истом упутио поруку у којој сам преузео свој дио одговорности за евентуалне раније неспоразуме. Од божанства опет никаквог знака, но од обичног смртника – сасвим довољно.
Е, тек овдје стварно почиње текст.
Наиме – удбаш, ријеч која је тежиште тврдњи Вешовића и Перовића (и уопште, једног закржљалог менталног склопа којем припадају), а у смислу у ком га они користе, нити сам ја, нити је мој отац. Иако је овај посљедњи заиста до маја 1992. радио за Државну безбједност (што је нека друга тема, које се можда једном дохватим), ријеч удбаш у наведеним реченицама значи нешто друго – она означава шпијуна.
Оно што Вешовић и Перовић не знају (а што би сигурно радо били искористили), то је да је отац мога оца, тачније мој деда – изгледа био прави шпијун. Но не овај каквог у својим трансовима замишљају В&П, који записује ко иде у цркву и слави славу, већ један који је, у својству вицеконзула ФНРЈ, у годинама након Другог свјетског рада радио у Солуну, у Грчкој. Тамо је Вучета1 илегално помагао грчке комунисте разасуте по шумама, током грчког грађанског рата. Из овог периода постоји једна џемсбондовска прича о вожњи солунским улицама и покушајима да се умакне пратиоцима које шаље тадашња грчка власт.
Пар година након тог ангажмана, у васојевићкој вукојебини наћи ће га нека Гркиња, којој је био обећао љубав или која је, без обзира, одлучила да узме ствари у своје руке. Тешко да ћемо икад сазнати праву истину, но оно што засигурно знамо јесте да је Вучету ова посјета у касне сате стајала првог брака и ћерке.
Ови које помињу Вешовић и Перовић, као и још неки, потичу из другог брака. Но како долазе на свијет нешто касније, док Вучета умире рано, и како је поготово ова линија којом се В&П баве окренута будућности умјесто прошлости, они не знају све детаље из Вучетиног живота, а и оно што знају – прилично је мутно. Но то не спутава, већ омогућава да булшитерска слобода & машта из свега исконструишу своју причу и дају јој нову лирику. Како је аутор ових редова слаб са датумима, они ће засад бити непрецизни, но ова верзија текста замишљена је тек као основа на коју ће се прича надограђивати (као што Natureзамишља да изгледају нове, интерактивне књиге), односно као скелет који ће прецизнијим детаљима бити попуњаван. Редосљед слика неће пратити онај хронолошки, већ ће то прије бити комадићи пузле разбацани попут кадрова у Тарантиновим Петпарачким причама, које ће читалац морати у глави да сложи.
Између осталог, знамо да је Вучета деветсто тридесетих био млади комуниста и да је, током једне од тада честих побуна у беранској гимназији2, побјегао из града, и то право у – Призрен. У том периоду, његова фамилија не зна да ли је жив, а кад га отац коначно проналази, не успијева да га из Призрена врати кући. Након тога Вучету, крајем тридесетих, налазимо у Београду (ах Биоград, тај влажни сан свих Црногораца), гдје је за јунаке из подземља ипак далеко узбудљивије. Вучета у Београду студира математику и издржава се дајући часове дјеци са српског двора. Има дјевојку Јеврејку, којој почетком рата нестаје сваки траг, и коју ће у више наврата узалудно тражити.
Од многих других прича остале су само поједине слике, сегменти, референце на топониме… Вучетина пећина је нека локација на којој се током рата скривао и у којој ce смрзавао, бијући тешку битку прије свега са својим окружењем: од све родбине, само је још један био у партизанима, сви остали, фала Богу – у четницима. Тај један је касније, разочаран оним у шта се претворило оно за шта су се борили, махао пиштољем по Будванској ривијери. Вучета то – срећом ваљда – није доживио, и остао је до краја вјеран својим првобитним идеалима.
Знамо и да је Вучета послије рата био директор Гимназије у Бијелом Пољу, оснивач тамошње Музичке Школе, те касније и Секретар Образовања Црне Горе. Да је писао пјесме, од којих су неке објављиване по новинама, а неке се ваљда и данас пјевају, само се не зна да су његове. Да га је реума, коју је током рата покупио у снијегу Васојевића, натјерала да се спусти у Будву, гдје ће се удомити у Паштровићима. Да је, већ као функционер, живио са фамилијом као подстанар код једне муслиманске, староподгоричке породице, и да до краја живота није дао повода да буде поистовјећен са оном ђиласовском Новом класом. Ту су и неки сегменти са сједница, опирање једноумљу, индиција да је у једном моменту пријетио страшни Голи оток, као и дјечија слутња да је један чести и поштовани гост у кући – уствари био задужен за Вучетино праћење.
На крају, нека буде синхроницитет то што баш данас, кад одлучујем да објавим овај текст, наилазим на један лијепи чланак о бјелопољском кошаркашу Николи Пековићу, на сајту америчке НБА лиге: Forget Linsanity…’Pek-citement’ is growing in Minnesota (у ком је, узгред, слика на којој поентира преко још једног талентованог црногорског кошаркаша, Николе Вучевићаопет 1). Можда би Вучети било драго да зна како ће се у Америци чути за његов крај, и како ће навијачи у Минесоти морати да науче одакле тачно потиче Пековић – снимак који слиједи, помало дебилан, дио је квиза у ком навијачи учествују током пауза у игри.
Ђеда Вучету нисам упознао, јер умро је непосредно послије земљотреса 1979. Ја сам, пак, рођен пар мјесеци касније, 16. јула – на исти дан кад и он.
А чисто да не бисмо завршили у сентименталном кључу, ево Дарка Рундека са нешто другачијим контекстом за ријеч из наслова – ствар Вук са изузетног албума У широком свијету (ја желим да вјерујем да се Вучета за ово борио).
1Једна од 109 изведеница од именице вук у црногорским именима и презименима (Вуковић, Вучевић, Вукотић, Вучинић, Вукан, Вучић…). Фасцинација је и у Вучетиној фамилији потпуна – његов брат зове се Вукашин.
2Лијева оријентација омладине из беранског краја наслањала се на раније запажене ђаке који су похађали исту школу; у фељтону о Миловану Ђиласу, Борислав Лалић пише, “Tada je beranska gimnazija bila literarno i levo žarište mladih generacija. U njegovo vreme, tamo su učili i pesme i priče pisali i Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Dušan Kostić i još nekoliklo literarnih imena.”
Sa jedne strane, dilema/stav o kojima sam ranije pisao:
“mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život (…) Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.”
Sa druge strane, sinoć odgledana emisija sa Slavojem Žižekom, i njegov rezon (a propos povlačenja američkih trupa iz Avganistana) koji me je zamislio:
“Ja mislim… ne znam kako bih to odradio. Mi bismo trebali… Naravno da bi u jednom momentu bilo neophodno da se trupe povuku iz Avganistana. Ali opet kažem, nakon… ako ništa drugo, nakon svega što su SAD uradile tamo, kao što je upravo opisano, sve katastrofe, razaranje čitave države itd. – sad da se samo povuku je jednostavno izvlačenje, linija manjeg otpora. To je ono što mi se ne sviđa u vezi današnje Ljevice – njihova jedina poruka je moralizirajuće ‘Povucimo trupe. Oh, onda imamo čistu savjest.’ I njih ne interesuje šta će se sve dešavati tamo poslije, itd. Ja mrzim ovu banalizujuću, moralizirajuću Ljevicu. Oni maskiraju svoju bezidejnost banalnim moralizirajućim stavovima. To je – katastrofa.”
Nisam preveliki Žižekov fan. Oduševljava me vrcavost njegovog duha, ali često imam osjećaj da stvari posmatra sa bezbjedne visine (u smislu opisanom na početku ovog teksta), servira gotove odgovore i nateže logiku da bi dokazao neku svoju tezu (slično sam iskustvo imao i sa nekim svojim prijateljima filozofima – a problem sa filozofima je, kako tvrdi Christof Koch, što oni ništa ne moraju naučno dokazivati). Moram priznati da utisak o Žižeku kvari i činjenica da prijateljuje sa Andrejem Nikolaidisom, privlaštenim crnogorskim kvazi-intelektualcem (iliti sinekurcem, što bi rekao Muharem Bazdulj) i, sa tim u vezi, vjerodostojan siže Žižekovog nastupa u Podgorici, napisan od strane mog prijatelja koji nastupa pod nickom Intet Glemt*. No na stranu sve to, u pomenutoj emisiji bio je na svom vrhuncu, i ozbiljno sam shvatio gore navedeno logiciranje.
Elem, zapitao sam se da li treba da se prepoznam u ovoj Žižekovoj kritici Ljevice, da li i ja ponekad odbijam da razmislim o eventualnim posljedicama nekog mog tvrdog, moralizirajućeg rezona i da li je situacija često zamršenija nego što taj pojednostavljeni rezon pretpostavlja. Možda, mada se trudim da budem otvoren za svaku diskusiju. I slažem se sa Žižekom po ovom pitanju, a vjerujem da navedeni stav Ljevice ipak predstavlja ekstrem takvog rezona.
Ono što mene, ustvari, na kraju krajeva, interesuje, jeste prije svega iskrenost namjera, prisustvo ili odsustvo (političke) volje i motivacija za pojedina (ne)činjenja. Zato sam spreman da progledam kroz prste onima za koje smatram da imaju dobre namjere, ali da su naivni, izmanipulisani ili zavedeni. A takvih nije mali broj. Sa druge strane, već ako govorimo o samo-cenzuri (o kojoj često kritički piše Chomsky, a koja implicira i Kantov stav o prosvećenju kao izlasku iz samoskrivljene nezrelosti), o zatvaranju očiju pred nedjelima, pokušaju opravdavanja ili, ne daj Bože, ideologizacije istih, stav je jasan i linija prava. Negdje između te dvije strane nalazi se ona Kišova poruka Sartru da, parafraziram, za intelektualca nema opravdanja ako nešto nije znao, jer je njegov posao upravo da zna, a sve to a propos odbijanja da se prihvati činjenica o postojanju staljinističkih logora u komunističkom Sovjetskom Savezu.
Pritom se i sam gadim Ljevice, i uopšte, bilo kakvih struja, pokreta, grupacija ili škola učenja. Ja sam, taj sam, sâm sam, cogito ergo sum, i basta.
SUNCE NAŠEG NEBA
Bio sam doma na par dana, možda u pogrešnom periodu, punom fjake i umidece. Utisci su sve gori, miješaju se, kao nikad dosad, tuga i bijes. Nemam snage da svaki opširno opisujem, i jedino što sam u stanju je da ovlaš nabacam slike. Početni utisci, o prostoti i vulgarnosti, utoliko su jači jer me zatiču dok nanovo čitam Kišovu Grobnicu, to literarno djelo par excellence. Kasnije se reflektuju i oni drugi. “Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot.” Ili riječima Damira Avdića – Grahe, antitezi Šantićevim, “Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše.”
JAT je leš koji u košmarima uznemirava narod. Ljudi prosti, kao što su proste rečenice. Naslovi u novinama mrak, a posna jela na meniju povratak u turobnu prošlost. Ravnodušnost sa jedne, i trpnja sa druge strane, ili sve pomiješano. Pravopisne greške na javnim površinama. Porodične tragedije kao pravilo a ne izuzetak, jer život je (i čini se da je uvijek bio) jeftin – fatalizam se ogleda i u prelaženju preko pješačkog prelaza. Priroda kakvu nismo zaslužili, koju kratkovido i fatalistički uništavamo. Pomorci koji ne plove godinama jer žive od prodate đedovine. Narod koji zaista ne umije da nađe svoje sjedište u avionu. Narod koji za 45 minuta leta od Beograda to Tivta plaća cijenu sličnu onoj za let od 6 i po sati u Americi. Narod koji je ostao bez prebijene pare, ali baca avionsku hranu više nego bilo koji drugi narod. Nezdravo okruženje i neostvareni ljudski potencijali. Nervoza i žuč.
Ipak, nekoliko divnih ljudi sve učini drugačijim.
Update 04-05-2012: Najbizarnije od svega, i ne znam kako sam to mogao zaboraviti, priča (ipak, u prijatnom ambijentu, uz domaću kužinu i drage prijatelje) o pošumljavanju brda Vrmac kod Kotora, suparništvu dva planinarska društva (omajgad), politizaciji te trivijalnosti kroz uključivanje vatrogasne službe… Nevjerovatno ali moguće, naš narod i tako jednu jednostavnu stvar uspije efektno da sjebe.
J&B
Tokom dana prepunih sportskih dešavanja značajnih za region, ovlaš prelazim preko komentara na sajtovima iz raznih krajeva, i shvatam – Jugoslavija se ne smije obnavljati, jer će završiti u još većoj lokvi krvi. Tu su samo primitivizam, inat, kompleksi (niže i više vrijednosti), infantilnost, mržnja, jed… ostali samo dugmići. Jugonostalgičari moraju shvatiti da njihova želja ne samo da pripada prošlosti, nego predstavlja i vrlo opasnu ideju. Za nas par to će ostati prostor jedinstvene kulture i jezika (srpskohrvatskog), i u njemu ćemo takvom uživati, ali se moramo zadovoljiti time. Sve ostalo je put u propast. Graha opet ima prikladne stihove.
THE WHITE PEOPLE 2/2
Nema se mnogo šta više reći od onoga što je opisano u prvom dijelu. Refleksija na to lijepo druženje sažeta je u 10 minuta filma, u prvom pokušaju kakve-takve montaže.
A ako se nekome učini da tekst o filmu tematski ne pripada ovdje, neka obrati pažnju na kadrove u kojima ja fatalistički ispijam rakiju, presipajući krv iz jedne škafe u drugu…uspomeni Danila Kiša.
*Tekst je svojevremeno objavljen na jednom crnogorskom online portalu, ali je isti, kao posljedica raznih manifestacija crnogorske infantilnosti, u međuvremenu ugašen.
Sjećam se svog oduševljenja prvim koncertom Ramba Amadeusa kojem sam prisustvovao. Do tad sam slušao samo pjesme na kasetama, a tada sam čuo kako to zvuči uživo i bio svjedok spektaklu koji nisam očekivao. Varijacije na sopstvene pjesme, priče koje prethode ili se nadovezuju na određene numere ostavljale su me bez teksta. Drugi koncert se zbio ubrzo i, mada je bio gotovo identičan prethodnom, utisak je opet bio sjajan. Vrijedilo je čuti opet iste dosjetke, prisjetiti se, smijati se, uživati. U toku trećeg koncerta sam se već osjetio prevarenim. Fool me once… (kako ono kaže George Bush?) Mada i Đole je triput vidio Tita.
Žižeka sam slušao prvi put. Uživo. Razlika je što se u ovih 15-tak godina svijet radikalno izmijenio. Dovoljno sam hrabar da kažem da se za tih 15 godina suštinski izmijenio više nego za sve godine prije toga (strahota je pomisliti kakav li će tek biti nakon sledećih 15 godina, ali neću sad o tome). Želim reći da sam Žižeka već vidio. I čuo. Mnogo puta. I da sam očekivao da i on to zna i da me stoga tretira kao zahtjevnu publiku, a ne kao nesigurnog tinejdžera koji se smije pri samoj pomisli na govno.
Potrudiću se da ne budem previše kritičan jer je velika stvar za Podgoricu da je Žižek uopšte došao. I da je fama koja oko njega postoji naćerala stotine podgoričana u KIC. Po reakcijama publike vidjelo se da ga mnogi nikad nisu vi viđeli ni čuli. Pa eto, za njih je to bio dobar početak. Izlaganja o stvarnoj i prividnoj slobodi, o smislu i značenju reklamnih poruka, o hajpu ekologije, o funkcionisanju zajednica, pisanim i nepisanim pravilima, mentalitetskim razlikama, tehnikama vladanja, kao i mnoge druge digresije i komentari, za jednu palanku su od neprocjenjive vrijednosti. Žižek je podgoričanima ponudio naočare koje filtriraju samu poruku do razloga onoga koji poruku šalje i njegove stvarne namjere. Priceless!
Ipak, za nas ovdje neke stvari su mnogo značajnije. Da počnemo od toga u kakvom je ambijentu održano samo predavanje jednog od najsubverzivnijih mislioca planete. Slijedi sublimacija u dvije crte:
1) Prvi je red, u jednom ne-građanskom i ne-egalističkom maniru bio rezervisan. 2) Predsjednika parlamenta i ministra policije, koji su zauzeli centralna mjesta, niko nije izviždao.
Toliko o ambijentu.
Predavanje je otvorio i zatvorio i donekle moderisao Savjetnik gore-pomenutog Predsjednika parlamenta. Manifestacija sa početka predavanja i naivnima je stavila do znanja da domaćin nije Izdavač, nego Savjetnik. Zlonamjerni bi upotrijebio riječ Šegrt.
U takvom ambijentu slušali smo mi, željni slobode izlaganje dragog nam marksiste. Misao bi bila izložena, zatim obrazložena, dokazana i na kraju ilustrovana. Makar u početku. Kako je vrijeme odmicalo, procedura se sužavala, pa smo na kraju dobijali i gotove zaključke, bez ikakvih početnih premisa i bez pomisli na dokaz. Tako smo dobili i instant odgovor na vječno pitanje – zašto se raspala Jugoslavija. Završilo se pukim sofizmima i besmislenim logiciranjem o Hrišćanstvu i religiji uopšte. Priznaću da sam prema poslednjem osjetio jedan iskonski, Sokratovski prezir.
Polemika je, očekivano, zašla u dnevnu politiku. Pominjanjem (pjesnika) Radovana Karadžića, raspada Jugoslavije, nacionalizama i međusobne neshvaćenosti, Žižek je to sam izazvao. A tu je čekalo razočarenje. Potpuno neočekivanu legitimizaciju američkog i evropskog imperijalizma zaokružila je legitimizacija crnogorskog režima, upravo kroz regionalnu spoljno-političku priču i među-nacionalnu patetiku. Svjesno ili ne, Žižek je dao ključ za razumijevanje samog sebe, ponudivši nam naočare sa početka priče: Na postavljeno pitanje “Šta mi Žižek govori?”, naočare su odgovorile kontrapitanjem “Zašto mi ovo govori T-Com?”.
Sve u svemu, Podgorica je ostala uskraćena za predavanje velikog filozofa, a dobila je ono što je zaslužila – još jednu estradnu zvijezdu. Možda je i Žižek našao svoj novi početak.
Naslov je, između ostalog, i ime jedne inspirativne beogradske kafane u Tašmajdanskom parku, iako su konotacije u ova dva slučaja vrlo različite.
(1) VIVAT ACADEMIA
… A u Barseloni sam bio na konferenciji. Poslije 4 godine, dolazim ponovo na ICCV i imam priliku da akademski svijet sagledam drugim očima. Kad taj svijet posmatrate izvana, bez ambicija da mu pripadate i u njega se uklopite, lako se uočavaju određeni obrasci i trendovi. Što se tiče ljudi, u najgrubljoj aproksimaciji, primjećuju se 3 tipa naučnika (a vjerovatno se slično može primijeniti i na mnoge druge profesije):
(1) genijalci, briljantni umovi koji su zaljubljeni u oblast i apsolutno na nju fokusirani (kao naprimjer u fudbalu Maradona ili Messi). Oni su ti koji prave skokove, otkrivaju velike stvari i pomijeraju nauku napred.
(2) vojnici, oni koji su naučili posao i odrađuju ga rutinski, iako sa mnogo rada i truda (fudbal: Gattuso). Ogromnim naporima zauzeli su svoje mjesto u struci (a to je borba neprestana, i vrti se uglavnom oko sponzorstava, koja u mojoj oblasti, prečesto, za moj ukus, dolaze od vojske ili nekih DSZ/ONO instituta), ali prave vrlo male korake u smjeru napretka nauke.
(3) ostali, koji se upinju da budu u jednoj od prve dvije grupe i njima se dodvoravaju, ili su tu dopali maltene slučajno – objavili su rad jednom-dvaput i čulo se za njih (ko god objavi na ovoj konferenciji, postao je poznat), i sad tako životare pišući slabije naučne radove i popunjavaju kvotu (npr. Montella).
Negdje prije 2 godine, ja sam shvatio da tu ne pripadam. Niti sam briljantan1, niti isključivo skoncentrisan na samo jednu disciplinu, vojnik nisam, a ostalo ne želim da budem. Jer ako ću se nečim baviti čitav život, onda to neće biti puki prosjek (odnosno, da ispratimo analogiju, osrednji klub i nacionalna selekcija za utjehu). Pogotovo ako se od njega slabo živi, a satisfakciju donosi tek intelektualna masturbacija.
(2) AMERICAN DREAM
E sad, za moje odstupanje (otklon) od akademije ima i mnogo drugih razloga, i neke od njih vrlo elokventno i precizno u pravilan kontekst stavlja Hrvoje Jurić, pa sam na ovom sajtu napravio presedan i transkript jednog njegovog predavanja u cjelini objavio kao tekst. Univerziteti su postali firme. Na Istoku se čini (a družim se sa par briljantnih momaka s istanbulskog Boğaziçi univerziteta) kako je još uvijek živ model renesansnog čovjeka i potreba za oplemenjivanjem pojedinca kroz naobrazbu. Na Zapadu je taj model odavno mrtav, u Americi je svo istraživanje sponzorisano od strane vladinih tijela ili velikih kompanija i u funkciji je tržišta. U Holandiji je to manje ekstremno, ali univerziteti moraju ipak da prave pare, i svaki profesor/naučnik da ih donosi kroz sopstvene odobrene projekte. Izazov, ali ako već mora tako, radiću to za sebe lično.
A na Zapadu, odnosno u Americi, ovo je samo manifestacija njihove ukupne kulture i mentaliteta. O tim stvarima najviše sam, svojevremeno, naučio od svoje profesorice sociologije, bucmaste male Jevrejke Dr. Marshe Rose. I gorepomenuta praktičnost, i američki san, i mnoge druge stvari posljedica su kulture u kojoj se užasno mnogo vrednuje rad2, i u kojoj vlada uvjerenje da se sve može naučiti i savladati uz dovoljan trud (kod nas se naglasak mnogo više stavlja na talenat i urođene osobine, dok kod njih nature vs. nurture gotovo da i nije dilema). Prolazeći kroz mnoge knjige o preduzetništvu (entrepreneurship) ili kroz članke na sajtu Harvard Business Review-a, sadržaj umnogome podsjeća na self-help pamflete i popularnu psihologiju (npr. “20 stvari zajedničkih uspješnim liderima”) i užasno su iritantne za nekog iz naše kulture i tradicije. Pritom, uspjeh se uglavnom svodi na materijalni, mada se poštuje i onaj koji znači ostvarenje sopstvenog sna i onda kada nema veze sa materijalnim bogaćenjem. Često se navode primjeri iz popularne kulture (uspješni zabavljači, holivudski režiseri ili hiperproduktivni pisci) ili riječi predsjednika Amerike, što se u našem slučaju jedino može porediti sa primjerom Zorana Đinđića, i to vjerovatno zato što je pokojni.
Ipak, ima naznaka da se i na Zapadu, u ovom smislu, dešavaju stvari koje su donekle kontra struje. Dva najpopularnija TED (Technology Entertainment Design) predavanja su od Daniel Pinka i Sir Kena Andersona: prvi govori kako ljude ne treba mamiti za posao velikim platama, već kombinovati posao sa onim u čemu svaka osoba ionako uživa (sposobnostima i unutrašnjim afinitetima); drugi kaže kako nam je obrazovni sistem potpuno nakaradno postavljen i ubija kreativnost kod djece. Knjige Drive, Rework, Making Ideas Happen (da, bukvalno patetičnih naslova) i one Seth Godina promovišu djelovanje kontra struje, ustaljenih pravila i društvenih normi. Iako su i one sve manje-više u funkciji tržišta, ipak se odnose na slobodu i ostvarenje pojedinca (a individualizam je najveća religija u Americi), i ne moraju obavezno značiti njegovu upotrebu ili eksploataciju.
(3) BALKANE MOJ
A ničeg od toga nema kod nas. Prije svega, rad se uopšte ne vrednuje, i na jednu inicijativu dođe pedeset kritičara, koji ne pokazuju ni trunku poštovanja za entuzijazam, samoinicijativnost i uloženi trud pojedinca (jer ipak smo mi i dalje Pleme, kao što to argumentovano tvrdi Radomir Konstantinović). Ipak, na vrat-na nos uvesti pravila koja važe na Zapadu i nakalemiti ih na naš mentalitet nema nikakvog smisla (pritom se i to radi po navedenom self-help principu, i ne znam je li to bio i Đinđićev pristup ili to, sa školama za lidere i ostalim idiotarijama, nakaradno tumače mediokriteti koji su ga naslijedili). Čak i ako po strani stavimo činjenicu da su tranzicija i transformacija u službi tržišta, odnosno velikih kompanija (u novogovoru se to kaže evro-atlantske integracije), oni koji kod nas sasvim dobronamjerno žele primijeniti pojedine pozitivne elemente Zapadnih sistema, moraju naći drugačiji modus komunikacije sa domicilnim stanovništvom (s obzirom da na vrat-na nos očekivano rezultira otporom i konfliktom). Ovo podrazumijeva i svijest o tome da nije dobro da se svi momentalno stavimo u službu krupnog kapitala, već da je bolje naći kompromis sa postojećim malim proizvođačima, njihovim mogućnostima i potrebama. (Ovdje se naročito vodim skorašnjom pričom sa prijateljima o malim poljoprivrednicima u Srbiji, koji ne prihvataju moderne načine proizvodnje nego se drže svojih tradicionalnih. Iako nema toliko veze sa preduzetništvom, vjerujem da dio u vezi komunikacije stoji.)
Jer sve je šansa, i ako nije moguća (ni poželjna) masovna industrijalizacija ili elektronizacija, pa onda budimo zelena zona Evrope, budimo prostor autentičnih proizvoda i raznovrsne, lokalne proizvodnje. Budimo eko i seoski turizam, napravimo kulturu od onog što je već autohtona i autentična kultura umjesto da slijepo i naglo preuzimamo recepturu sa Zapada. Zdravo je, dobro je, ekološki je, predstavlja kontinuitet kulture i mentaliteta, predstavlja specifičnost koja se sve više traži u moru gradova i zemalja koji počinju da liče jedni na druge i nude potpuno isto3. Ovdje mislim na prostor čitavog Balkana.
Sve je šansa. Kriza je šansa, i tranzicija je šansa, jer otvaraju ogroman prostor novih mogućnosti i prilika (slično rezonujući, svojevremeno sam svoj članak za crnogorske novine Vijesti naslovio sa Nepodnošljiva lakoća tranzicije). Ali sve to podrazumijeva odgovorne lidere i ljude sa vizijom. A s tim smo na Balkanu u najvećem deficitu. Kompleks siromaštva stvorio je domaće izdajnike koji su orobili sopstvene države i narode gore nego bilo koji okupator – zato je ovaj predlog naivan, jer podrazumijeva svijest o opštem dobru i sporo, ali sigurno bogaćenje, umjesto naglog i brzog kakvo traži pohlepa.
(4) RADOST
A da umije neko da razmišlja, pa da na primjeru Crne Gore kaže: Primorje su preplavili Rusi, u redu, evo nudimo da njihovo prisustvo na našem prostoru bude još izraženije. Nudimo da npr. od stare kotorske Rivijere naprave svoj kulturno-umjetnički centar u kom će se izlagati slike iz Ermitaža (ionako ne znaju šta će s njima, i dio kolekcije su prenijeli u Amsterdam). Austrijanci neka na ostrvu Mamula naprave svoj muzej i prave izložbe Schiele-a, Kokoschke i Klimta. Tvrđava Krstac iznad Budve Jevrejima i njihovoj kulturi. Prostor u Podgorici – turskoj. Neka tvrđava uz more – talijanskoj. Itd. Napravimo od Crne Gore jedan veliki muzej, neka se prepliću kulture i neka ljudi kod nas dođu u priliku da sve to vide iz prve ruke (o prihodima od turizma da i ne govorimo). To bi kreiralo svojevrstan Medići efekat, na dobrobit svih.
…
U ovom dijelu sam pokušao da nategnem tekst i u njega uvrstim nekih par stvari sa naših prostora čija mi je idelja vodilja inspirativna. No shvativši da se ipak ne uklapaju dovoljno u izloženi kontekst, jednostavno ću neke ilustrirati ovdje, pa ako neko uspije naći nit koja sve povezuje, utoliko ljepše (radosnije).
Beogradski hor Viva Vox koji pjeva bez pratnje, i glasom imitira svaki instrument:
Francuska reportaža o crnogorskom slikaru Dadu Đuriću, čijih je radova pun pariški Centre George Pompidou:
P.S. Sve ilustracije u tekstu djelo su rumunskog umjetnika Dana Perjovschija.
1Gledajući posljednjih dana video predavanja briljantnog Geoffreya Hintona, smrznem se na pomisao da mi takvi ljudi budu među recenzentima rada i razbucaju me na komadiće.
2Naravno, sve ovo se može povezati i sa sociološkim teorijama Maxa Webera, koji pravi razliku između protestantskih društava, u kojima se promoviše individualnost, i katoličkih, u kojima je zajednica mnogo važnija.
3Na neki način, slična je priča sa svim mentalitetskim karakteristikama: dok neki od nas pizde što su npr. vodoinstalateri stručnjaci za sve i svašta ili što nam taksisti od aerodroma do kućne adrese objasne čitavu političku situaciju u zemlji i inostranstvu, to takođe predstavlja specifičnost našeg prostora, koja sa strane izgleda zanimljivo, ipak implicira interes tih ljudi za razne teme, čini komunikaciju prisnijom, itd. Sve to može biti interesantno kad bi se našao neko da to voli na pravi način.
Sem da, počinjući ovaj tekst, uopšte nisam imao namjeru da dođem do Miróa ili Kandinskog. Ono što sam htio jeste da dam potporu stavu, u skladu sa kojim (iako umnogome homo politicus) nikad nisam imao ambiciju da ‘mijenjam svijet’ ili se sa drugima povezujem u nekakve grupacije koje sebe ozbiljno shvataju (a kamoli pišem manifesta, programe i deklaracije). Jer već grupa od dvoje implicira nepotpuno međusobno razumijevanje i znači kompromis. Riječima Serena Kjerkegora, “Egzistencija je uvijek ono pojedinačno [...] Pojedinac se treba distancirati od mnoštva; gomila je laž.” Svako mora sam za sebe doći do spoznaje, i lični primjer treba da bude maksimum zalaganja, odnosno aktivizma.
