| PRAVA STRANA
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi:
  • Caffe De Tuin, Oedipus Tripel i dobra energija u kafiću. Prolaze ekstravangantan tip i seksi plavuša, a momak pored mene, držeći bebu u naručju, priča: “Bili smo se dogovorili da i mi plačemo kad i on, da iskoristimo to kao priliku (i paravan) da se i mi olakšamo.”

 

  • Био је 13. јануар и десила се вечера код нас, дошло је троје Југовића разних конфесија и из зајебанције смо прославили православну Нову годину. Попило се прилично, плесало се уз ЈУ поп-рок и сјутра нико од нас није ишао на посао. Она је тих дана полагала заклетву за холандску дипломатску службу, прошла је била све провјере тајних служби и заклела се у холандске норме и вриједности. А живот ју је бацио ту случајно, глупог грађанског рата ради, и дубоко у њој тињао је још увијек и онај други (први) сензибилитет. Отац јој је био традиционални Муслиман и нису били у предобрим односима до његове смрти, који мјесец прије. Сјетила се свега тога, и плакала је. Сјутрадан је добила обавјештење да је примљена у дипломатску службу.

 

  • Jedna mi je svirala Liszta, druga Piazzolu. Prva u Silikonskoj dolini, druga na padinama brda ispod Trojice, u Kotoru. Prva na koncertnom klaviru univerziteta, pod kalifornijskim suncem, a druga pod svijećama, u mraku zbog nestale struje. Prvoj sam napisao pjesmu (što rijetko činim), drugoj sam se često vraćao. Prva se naljutila, druga nikad. Druga me je zezala, prva nikad. Obije danas plove nekim drugim, dalekim morima.

 

  • Nema niko autentičan. De Hallen su naporna buka i gomila mesa. Ovi jedni moji puštaju brkove, nisu svjesni našta liče. Ovi drugi moji se isto teško foliraju. Ali barem ne izigravaju alternativu. Neka dvojica klošara, Occupy de Hallen, skvotovali su kauč dok pored njih prolaze ufurani hipsteri i dobrostojeće babe (babe gledaju mene, koji sam se uvalio među njih dvojicu, i smješkaju se). Bistre kvantnu fiziku (!), pričaju o kvarkovima i crnoj materiji. Ludilo.

 

  • Tunis i demokratija bez građanskog rata, žene skinule nikabe. Znao sam da je demokratija stigla kad sam vidio studentkinju u Zara majici sa Keith Harring motivom. Ja imam istu.

 

  • Полусан. “Оне сад имају своју дјецу. Путеви су другачији. Нема приче о мирисима.” У мојој глави та мисао изгледа овако: …али и: “Имале су своје вријеме. Врата су одавно затворена.” Овако:

 

  • Kad god bi ugledala prolaznika koji bi joj se svidio, stisnula bi njegovu šaku u svojoj i privila se uz njega, tražeći poljubac, tu na ulici, odmah, da prolaznik vidi. Kurva.

 

  • Čitam intervju sa mladom crnogorskom palanačkom divom i prepoznajem se: u tipično crnogorskoj patetici izraza, u ambiciji ka oneobičenju, te u samodopadljivosti. Bljak.

 

  • Ponekad se pitam da li postajem zavistan od kafe, a onda primijetim sličnu zavisnost u odnosu na vrijeme (self time), i isti topli val dopamina kad dobijem priliku da odvojim nešto vremena za sebe. Uveče, kad svi zaspu, i kad bi trebalo nadoknaditi manjak od prethodnih noći, ili rano ujutro, prije nego se probude, a vani je još pusto i mrak.
    (…)
    Google pretraga nalazi da je hronična potreba za vremenom, tokom kog bi osoba bila sama, osnova za pojedine oblike šizofrenije, narcizam i slično. “Individuals in the distancing group primarily reside in a one-person psychological system that is, by definition, masturbatory.” Stan Tatkin, PsyD, The Therapist, Jan/Feb 2009. :)

 

  • Кроз дијете откривам моћ говора у другом и трећем лицу: малтене несвјесно га користим да бих кроз бебин лик изрекао нешто што је упућено другима, а што иначе инхибирам.

 

  • Gade mi se Crnogorci sa svojim motorima, mašinama, mišićima, mehaničkim i elektronskim mustanzima, konjskim snagama, muževnim jakim glasovima, pojačivačima, stimulansima, opijatima, prvoklasnim vinima i žestokim pićima (XO, VSOP, Grand Cru…), džipovima, gliserima, trotočkašima, turbo dvotočkašima, skuterima, cilindrima, ventilima, spremnim kučkima, napucanim ribama, sisama, naduvanim usnama, dugačkim nogama, blajhanim kosama, izvučenim pramenovima, bling-bling naočarima, puštenim noktima, štiklama i platformama…
    Ja čitam prilično pismen tekst o Lubardi, ispod balkona pjevaju neki p’jani Rusi, a neko dvoje prde sa svojim motorinom praveći već treći krug…

 

  • Zalazak sunca u dvije kocke. Lego®.

 

  • (За Ј.Т.) Ограничени и задрти Црногорци. Они су очекивали да ћу ја стати у гард; мислили су да ћу им слати мрке, намргођене погледе; да ћу изабрати страну и запосјести ров. Јадно, уплашено дијете. Паметно дијете које све разумије. Које је у глави подијелило територије. Које је опасност одмах препознало. Након скупљене снаге (храбрости?) да се премости јаз, и чудне мјешавине нелагоде и задовољства, ипак горки окус у устима. Ипак туга и страх, некакaв примордијални, за све те људе (сестре и мајке), за сву ту напаћену дјецу, за све те генерације. Још дуго. Горки окус, кила у грлу и душнику, потреба за ваздухом, за више ваздуха.

 

  • Jabuka koja se sama kotrlja ka meni, a onda je neko uzme i stavi nazad, i tako u slučajnosti završi moja edenska priča…

 

  • Зато што си био презенца. Што си рођен за велике ствари. Што добро играш. Што имаш стила. Што ти сви моти стоје. Што си висок, згодан, мужеван. Што се ниси повлачио ни сагињао пред формално јачим и већим играчима (ни онда кад је требало), већ их третирао као и све друге… Али си хтио превише. Није ти било довољно него си хтио да ломиш. Да владаш (ДУМ-ДУМ). Да се систем повлачи пред тобом. Да ти вучеш конце. Да се о теби прича, макар и лоше. Да се у тебе гледа, макар и на рачун лажи и преваре. Да си ти увијек у праву, макар и уз помоћ измишљотина, чак и у односу на дјецу. И онда ти је све узалуд.

 

  • Ja sam Brankov sin: ne parkiram u sredinu, nego uvijek uz drugo auto.
    Ja sam Dadin sin: emotivni naboj često bude usmjeren ka konkretnoj inicijativi.
    Ja sam Brankov sin: stanem na loptu.
    Ja sam Dadin sin: uvijek se vraćam, iznova vagam i odlučujem.
    Ja sam Brankov sin: hrabar, ali (previše) oprezan.
    Ja sam Dadin sin: živim u trenutku, pa sam pri odlukama težak i sebi i drugima.
    Ja sam Brankov sin: svađam se sa stvarima (jer nije fer!).
    Ja sam Brankov sin: najedem se od onog što drugi ostave kao pojedeno.

 

kategorija: razni bullshit
tagovi:

Mali, beba je mali. Mali, beba je beba. Mali, beba voli društvo. U društvu je on mali, i beba.

Mali, beba naučio je jezik odraslih. Mali, beba premazan je bojama odraslih. Mali, beba ima odraslu ženu. Mali, beba ima odraslu ekipu. Mali, beba proputovao je svijet. Mali, beba uglavnom nije tu. Mali, beba voli Južnu Ameriku. Mali, beba poznaje mnogo odraslih ljudi. Mali, beba ima tri pasoša. Mali, beba zna kako se to radi. Mali, beba sad je mudar.

Mali, beba sa 18 godina je ubio čovjeka. Zato što mu je ovaj rekao da je mali, beba. Mali, beba bi to ponovo uradio (ali Hakija nikad neće sa bara). Mali, beba je robijao svuda po Južnoj Americi. Mali, beba ukrcava brodove. Mali, beba dobio je ozbiljne batine. Mali, beba je uvijek bio ženu. Mali, beba zna da tako treba.

Malog, bebu nisu ništa pitali. On je mali. Beba.

CAUTION
WHITE HEROIN SOLD TO TOURISTS
AS COCAINE
TOURISTS IN HOSPITAL
3 HAVE DIED
IGNORE STREET DEALERS

 

  • Желим све удобности потрошачког друштва и предности/погодности интелектуалног мејнстрима (велико филмско платно, лијепа зграда, добро дизајниран бар, предавање…), чак иако имам могућности да садржај одгледам на други начин.
    Конформизам. Долази с годинама. И убјеђењем о сопственој ширини, свему упркос.

 

  • У раном дјетињству имао сам најбољег пријатеља који се касније преселио у други град и ког више никад нисам видио. Иако за то немам статистичке податке, мој субјективни доживљај каже како је он увијек на улици налазио паре (ја, наравно, никад), а ја увијек газио у говно (он, је ли – никад). Можда зато и данас имам чудан и недовољно изграђен однос према гованцима на улици (а живећи у граду опјеваном кроз ову тему). Ако наиђем на неко читаво, нетакнуто и неразмазано, све је у реду: усне ми се рашире у побједнички осмјех (зајеб’о сам говно). Али ако угледам неко угажено и размацкано, јавља се блага траума. Без обзира да ли се размацкана маса даље смањује или не, мој мозак пројектује њен развојни пут у смјеру супротном од оног којим сам ја дошао, у прошлост, мојим корацима уназад. Корацима од којих је један можда угазио у исту масу, и због чега би експресно било потребно наћи свјежу траву или некоме штетовати отирач испред врата…
    При перцептивном доживљају, мозак углавном сумира тренутне надражаје како би могао да предвиди непосредну будућност. Трауме, ето, окрећу ствари наопачке, тјерајући поштеног човјека да се враћа у прошлост.

 

  • Ukrajina: medicinska sestra, pogođena snajperom na ulici, uzima telefon (dok se trude da joj spasu život) i na Twitteru objavljuje, “Umirem.”
    Nisam provjeravao da li je umrla.

 

  • Мој ђеде ми је брат, а моја тетка ми је сестра.
    “Љубав мала највећа” није contradictio in terminis.

 

  • “Miris oseke”! Pessoa! Nailazim na to po prvi put kod ovog Lisabonca, a tako je očigledno! Barem nama koji smo odrasli uz mareu, pa nam ovaj izraz istog trena dozove miris, slike i sjećanja. Zeleno-braon tonovi, murava zalijepljena za kamenje, naslage u ćoškovima mandraća, trava na kobilici barke isplivala na površinu, visoke ponte sa jasnom, crno-bijelom podjelom, široke plaže…

 

  • Beba ima oko 2 mjeseca. Tatu zanima kako sve to ide i razvija se kod čula vida. Pročitao je kako su jarke boje i jasni oblici sad već sasvim u redu. Negdje je kao primjer pomenuta apstraktna umjetnost. Pa je tata probao. Prvo je išao Malevič, pa Miró, pa CoBra umjetnici, i na kraju ona glava Basquiat-a. Beba je svaku fiksirala, a na jednu Miróovu se čak i nasmiješila. Tata je hepi.

 

  • Holandski bivši general-major izjavljuje za novine kako poštuje momke (holandske muslimane) koji odlaze da se bore u Siriji, jer imaju ideale za koje su spremni umrijeti. Napominje samo kako ne dijeli njihov pogled na svijet. Ostajem ‘paf’.

 

  • Неки људи миришу као лубенице.

 

  • Ентузијазам се троши. Исто као што се љубав троши. Осјећаји су као ресурси. Ипак, своде се на очекивања, и не зависе од закона физике, већ психологије. Иако је то уствари на крају све исто. Прелазак једне врсте енергије у другу.

 

  • Црногорске жене нису се радовале женској дјеци, не зато што су биле испраних мозгова (иако је било и тога), већ што су знале да ће то дијете бити “мученица”, слушкиња своме мужу, дјеци и заједници.
    (Ја уствари уопште не познајем Црногорце, можда донекле приморце. Одличне филмове Живка Николића гледам као чисту егзотику. Све је то мени врло страно. А немам ни претјерану потребу да га разумијем.)

 

  • Записи из банкрота, као Записи из подземља (мртвог дома).

 

  • Crnogorci su narod sa kratkim dahom.

 

  • Vraćam se nešto na neke ranije događaje, i shvatam: najbolja predstava koju sam u životu gledao bila je ona šibicarska na njujorškoj 5. aveniji. Kakvi kostimi, koja glumačka ekipa, kakva režija, izvježbanost pokreta… Tu je žena u bundi; tu je jedan ćelavi Latino tip, krupan, izgleda kao vatrogasac ili lučki radnik (s njim sam nešto i progovorio… ili on sa mnom); tu je još dosta nekog naroda koji će se sav odjednom razbježati… Crnac režira. U momentu kad ja padam, neko je toliko fin da dobaci uzvik navodnog saosjećanja, odjednom nema ni bunde ni ćelavog, a crnac je već s druge strane ulice. Preko 5 traka 5. njujorške avenije u sekundi. Predstava za sjećanje i priču. Jebeš 100 dolara.

 

  • Najbolji dokaz za činjenicu da ljudi idealizuju prošlost jeste toplina koja me obuzme kad negdje osjetim miris kanalizacije. Sjetim se moga Kotora, ape di mare, i šahta ispred zgrade iz kog je uvijek prelivalo preko stepenica.

 

  • Profesionalizam znači određeni konformizam. Ovo je nauštrb autentičnosti. (Ali kao i uvijek, moguće je postići balans.)

 

  • Фрустрира ситуација у којој за мирисе немам правог имена, ни за сјећања која дозову – адекватног описа.
    Фрустрира кад појмови отупе због некоришћења.

 

Itd.

Prorijeđenost, u posljednje vrijeme, mog bitisanja na ovim stranicama prije je stvar inhibicije nego nedostatka vremena (no dokle?) ili manjka inspiracije. Trenutno uspješno boravim u lijevoj hemisferi Naime, uspijevam da zadržim koncentraciju i fokus na ulogu u akcionom filmu koji trenutno obilježava jedan aspekt mog dnevnog života (akcioni film u kontekstu mog života zvuči možda smiješno, ali sviđa mi se takva formulacija), pa se stoga manje predajem kontemplativnim sesijama koje bi mi mogle odvući pažnju. Bilježaka, crtica i donekle lucidnih misli ima, ali ih ja sputavam, ne dajući im da se rasplamsaju.

Ipak, sa tim brzim i napaljenim egom svakodnevno sretno koegzistira jedan duboko kontemplativni i poetični pisac, Fernando Pessoa. Pisac sa (dosada otkrivena) 72 heteronima, 72 alter-ega od kojih svaki ima svoju jedinstvenu biografiju, svoj hiroviti karakter i svoje poglede na svijet. Lisabonska legenda (pristigla putem dobre kužine) drži da svako od ovo sedamdeset dvoje, kad obuzme Pessou, ima i svoj rukopis, te da je Pessoa bio toliko šizofren (ili kreativan) da je sa jednim od njih, ženskog pola, znao izlaziti na rendezvous.

Ovaj pisac zaslužio je, dakle, da nakratko zamijeni moje kontemplacije na ovim stranicama. Lucidnost i jačina sljedećeg zapisa pokrenuli su na momentalni prepis i prevod. Radi se o kratkom tekstu pod rednim brojem 45, iz Knjige Nemira. S obzirom da ukupno ima blizu 500 ovakvih bilježaka u knjizi, vrlo je moguće da će današnji impulsivni čin i ovaj tekst uskoro biti i prošireni.

45

Živjeti tih i kulturan život na otvorenom polju ideja, čitajući, sanjareći i razmišljajući o pisanju – život tako spor da stalno može preći u gnjavažu, ali dovoljno promišljen da se ipak ne nađe tamo. Živjeti ovaj život daleko od emocija i misli, živjeti ga samo kroz misli o emocijama i kroz emocije misli. Zlatno stagnirajući na suncu, kao mračna bara okružena cvijećem. Posjedovati, u hladu, ono plemstvo duha koje ne postavlja nikakve zahtjeve životu. Biti u vrtlogu svijetova kao cvijetna prašina, jedreći kroz popodnevni zrak i padajući, u grču sumraka, gdje god on padne, izgubljen među krupnijim stvarima. Biti to sa jasnim razumijevanjem, ni sretan ni žalostan, zahvalan suncu na njegovoj blistavosti i zvijezdama na njihovoj daljini. Ne biti više, ne imati više, ne željeti više… Muzika gladnog prosjaka, pjesma slijepca, mošti neznanog hodača, tragovi u pustinji kamile bez tereta ili cilja…

Update 24. jul 2014.  Previše je lucidnih misli, podvlačenje nema smisla kad je svaka rečenica do te mjere nabijena energijom. No pojedini se tekstovi ipak izdvajaju intenzitetom. Moram ih ovdje prenositi. Slijede.

 

128

Uvijek sam odbijao da me razumiju. Da te razumiju znači da se prostituišeš. Meni je draže da me uzimaju za ozbiljno kao nešto što ja nisam, ostajući ljudski – nepoznanica, sa svom prirodnošću i zasluženim poštovanjem.

Ništa me ne bi toliko uznemirilo nego ako bi me na poslu smatrali za čudaka. Ja uživam u ironiji što me uopšte ne gledaju kao čudnog. Prija mi ta bodljikava košulja kad me oni smatraju za sebi ravnog. Sviđa mi se to raspeće kad me ne smatraju drugačijim. Postoje mučeništva suptilnija od onih zapisanih o svecima i pustinjacima. Postoje muke naše mentalne svijesti isto kao muke našeg tijela ili naših požuda. I u prvom slučaju, isto kao i u drugom, ima određene senzualnosti…

Riječ, slika, jelo… sve su to negdje iste stvari. Božo Koprivica svuda vidi ritam. Povezuje fudbal, klasičnu kompoziciju i pisani tekst. Ja to tumačim kao formu sinestezije.

Slikarstvo je jezik – način izražavanja, jeziku riječi možda čak i ortogonalan. Gerhard Richter u filmu (s pravom) kaže kako je “Besmisleno (je) o slikarstvu govoriti, jer se riječima može opisati samo ono što su riječi u stanju da iskažu, odnosno što se jezikom može iskomunicirati. Slikarstvo nema veze sa tim.” Wittgenstein je rekao kako su granice jezika zapravo i granice njegovog svijeta.

 

 

Gledajući slike, mi tražimo prijatelja. Pitamo se da li nam je tvorac (autor, izvor…) blisko stvorenje. Posmatramo njegov intimni izraz kroz različita raspoloženja i razne periode. U svoj prostor unosimo djela koja će nam se obraćati na duži rok, koja će imati šta da nam poruče i nakon par godina. Kad njihovu poruku prevaziđemo, kad sazrimo više i dalje, jedne slike zamijenićemo drugima.

Isto je i sa knjigama, muzikom, filmom. To je proces sazrijevanja. Zato nema smisla govoriti o univerzalnoj poruci umjetničkog djela, jer ono se svakom prima na ono što on već jeste, koliko zna i šta traži. I u jeziku hrane (vino, viski, delikatesi…) sve prati isti princip – radi se o stečenim ukusima.

Da, na kraju se sve svodi na ukus, ali upravo ta riječ demonstrira ograničenost jezika da opiše fenomene izvan svog sistema (spektra, vokabulara…). U nedostatku adekvatnije riječi, ukus ukazuje na subjektivnost doživljaja, ali podrazumijeva mnogo više od površne estetske ravni, urođene predispozicije ili iracionalnog hira.

Jer traženje prijatelja pretpostavlja (prvenstveno) dvije stvari: senzibilitet i vrijednosni sistem. Kod bliskog susreta sa umjetničkim djelom, obije se u momentu skapiraju. Ova prva se možda i može približiti estetskom ili emotivnom polju, ali ova druga ukazuje na stavove i principe, te na kraju krajeva i kompletno iskustvo, u jednom drugom, racionalnom domenu1.

U intervjuu sa istoričarem umjetnosti Benjaminom Buchlohom, Richter insistira na doživljaju slike kao “dobre” ili “loše”. Buchloh pokušava da zadre dalje od te osnovne podjele, ali ne uspijeva da smjesti Richterov rezon u postojeće obrasce. Na kraju ipak pita da li je “dobro” ustvari “istinito”, čemu se Richter vidno obraduje, potvrđujući da jeste tako. Sam Richter će o slikama govoriti kao o moralnom činu, kako na ličnom, tako i na nivou društvenog angažmana.

Jedan od najupečatljivijih utisaka nakon filma biće da je Richter upravo istinit, iskren prema sebi i drugima, čovjek sa integritetom.

 

1 Samim tim, predstava o umjetniku kao ekstravagantnom i neuračunljivom genijalcu romantična je, površna i pogrešna. Ako to i jeste slučaj, prije je posljedica nego uzrok. Jedan od najvećih, Vasilij Kandinski u umjetnost će uskočiti iz fotelje univerzitetskog profesora Rimskog prava, tek sa 30 godina. Iz jedne druge perspektive (iako ja tvrdim da su principi svuda isti), Nikola Tesla će reći kako “čovjek mora biti razuman da bi mislio jasno, dok neko može duboko razmišljati i biti potpuno lud”. Nijedan uslov nije dovoljan sam po sebi, potrebno je oboje.

Kiš me uvijek natjera iz svakodnevnice u univerzalne teme, iz proaktivnog u kontemplativni modus, iz akcionog filma u dramu.

Nije ni da je došlo tako naglo, makar u smislu prebacivanja na balkanske teme. Pisao sam već bio tekst o Boki i Mediteranu, vaterpolisti su tih dana igrali za titulu prvaka svijeta, a radni petak, dan prije, naglo je prekinut (koncentracija nepovratno izgubljena) saznanjem da je član familije prijatelja iz ranijeg perioda – osumnjičen i uhapšen za teški kriminal. Te da su među nekakvim vođama ljudi sa kojima sam išao u školu, neki sa kojima sam odrastao, ili se čak čarkao sa njima oko djevojaka.

Pada mi na pamet – ovi zadnji detalji mogu se svesti i na sukob generacija, New Kids on The Block (u bukvalnom, i u prenesenom, značenju), no ponajviše, ipak, na malu baru prepunu krokodila1,2.

Ovdje ide mala digresija. Za pomenutu familiju prijatelja vezana je jedna od scena na koju se često u mislima vraćam. Ljeto je, godina možda 2006., a mi smo i tada bili naivna i budalasta familija. Odlazimo na izložbu slika u jednoj kotorskoj galeriji, gdje je vjerovatno bilo više radnika kojekakvih službi nego poklonika lijepe umjetnosti (vrhovni popovi, zajebani ministri, princeze, kriminalci…). I kao što sam se ja svojevremeno pridružio jednom bendu debilnog imena, iako skupini odličnih momaka, koji je svirao “pjevljivi rok”, tako će i moj otac te večeri (samo da nam je pjevat) iz gušta i punog glasa (kao na radnim akcijama) pjevati ruske pjesme, itekako doprinoseći opštoj zamisli3. Meni će, te večeri ili nekom drugom prilikom, svejedno, od strane organizatora biti prebačeno da sam “filozof”, što valjda samo na Balkanu ima negativne konotacije.

Uz zid galerije, te večeri, stoje mama, glasoviti tata, sin i tjelohranitelj (možda je ovog posljednjeg ipak trebalo staviti u prvi plan). Znajući za priče o nadarenom mlađem sinu, a uvijek brzoplet i nepromišljen, prilazim i spontano pitam, “Je li to L? Dosta sam čuo o njemu.” Tata, koji me nikad dotada nije lično upoznao, na lice natjera nekakav osmijeh, i odgovori samo kratkim pitanjem – “S kim si?”. Tu mi je već bilo sve jasno. Tata je kasnije likvidiran.

 

 

I nakon svih tih prisjećanja – Kiš. Ukazivaće na opšte stanje duha, na totalitarnu svijest; podsjećaće na zločine sa svih strana; opominjaće zbog nepromišljenosti koja ne samo rasipa, nego i protjeruje/uništava sopstveni talenat i sposobnost. Govoriće o sveopštem zlu, kanceru koji će kasnije pojesti i njega sama, izvana i iznutra. Podsjetiće me, usput, na jednu hrvatsku umjetnicu, nihilisticu koja me je svojevremeno u Amsterdamu ubjeđivala u apsurdnost naših života (govoreći mi da je “primim za sisu”), stalno ponavljajući rečenicu koja sve jasno sažima: krmača koja proždire svoj okot.

Kiš će primiti Andrićevu nagradu, gospodin kicoš Danilo Kiš iskoristiće svoj propratni govor ne da govori o sebi, već o instituciji Iva Andrića. Ukazaće na principe kojima se i sam povodi, na sve što je Andrić piscima ostavio u amanet, upozoriće pisce i žiri na odgovornost koju Andrićeva nagrada nosi. Na kraju, Andrićevim će riječima ustvrditi kako se u 60 i više godina – ništa nije promijenilo.

 

 

Postaće mi jasan jedan drugi Andrić, čijem sam stavu sve bliži, a koji se dugo nakon posljednjeg rata nije htio vratiti u zavičaj. Objasniće mi se do kraja sintagma “odabrano izgnanstvo”. Kišovo i Džojsovo, ono Tomasa Mana, moje sopstveno.

Cvetajeva i njeno “tamo je previše tamo, ovdje je previše ovdje” nisu više dovoljni. Stvari su ozbiljnije od toga.

(…)

“Pišem pomalo i teško, nema ništa bez naše zemlje, a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.”

 

 

1 Kakav je to, pobogu, prostor, na kom sin zoološkog vrta može postati najopasniji kriminalac?

2 Za to vrijeme u Amsterdamu…






3 Da ne bude zabune, veza između ove dvije asocijacije isključivo je na nivou pomenutog samo da nam je pjevat momenta. Vrijeme provedeno u bendu debilnog imena biće mi jedno od najdražih sjećanja, koje će nositi drage uspomene i jake emocije.

Jedna vrlo interesantna nus pojava Internet tehnologija jeste to što nudi mogućnost da se, uz pomoć čuvanja podataka i statistike, isprate pojedini kulturološki trendovi. Recimo, Google-ova autocomplete funkcionalnost (koja je rezultat sumiranja mnogih drugih, ranijih pretraga) prvenstveno treba da olakša i ubrza unošenje željenog upita, međutim ponekad daje uvid u neočekivana pitanja za koja ljudi, globalno, konsultuju Internet. Tako je prije nekih godinu i po dana, Technology Review objavio tekst u kom se autor na sličan način bavi pretragama na temu preljube.

Primjera radi, ako unesem svoje ime u Google-ov pretraživač, sugestije koje dobijam su ‘dr vladimir nedovic’ i ‘vladimir nedovic blog’. Ok, nije strašno. Sa druge strane, ako npr. unesem ime Mila Đukanovića ;) , dobijem ‘milo djukanovic imovina’ i ‘milo djukanovic srbin’. Šta da se radi, statistika je nekad neumoljiva. Dodam li još slovo ‘k’ da započnem treću riječ, sintagme postaju ‘milo djukanovic kurir’, ‘milo djukanovic kriminalac’ i ‘milo djukanovic kuca’. Itd.

Slično tome, prateći način na koji ljudi dolaze do mojih off-stranica, redovno budem oduševljen stvarima koje ljudi traže na Internetu (s obzirom da je sajt na srpskohrvatskom jeziku, ovo se uglavnom odnosi na južnoslovenski prostor). Naprimjer, jedan trend koji sam zapazio jeste da ljudi iz Srbije i Crne Gore jako često traže informacije o Pablu Escobaru. Drugi, da su zaista čudni putevi Google-ovi, kad pojedinim pretragama narod ariva kod mene, s obzirom da ja (kao nekakvo inteligentno biće) ne vidim nikakvu vezu između riječi iz upita i sadržaja ovih stranica.

Sve ovo meni je vrlo interesantno, pa sam u tekstu želio da navedem sve najluđe upite na koje sam dosad nailazio, no čini se da WordPress ne mari za long tail, već samo čuva najčešće korišćene pojmove u pretragama. Ali ako pogledamo i samo detalje za posljednjih mjesec dana, ima dovoljno materijala za analizu.

Prvo da se osvrnem na globalnu statistiku, odnosno najkorišćenije pojmove (ovo se odnosi na period od otprilike godinu dana – prikazano na prvoj slici desno). Zanemarujući enkriptovane upite (mogu mislit čega bi tu sve još bilo), najčešće pretraživana riječ preko koje je neko nabasao na moj sajt jeste – zlo. Dosta češće nego što je za istu svrhu direktno korišteno ime autora ovih stranica. Štaviše, ako i saberem pretrage koje moje ime pišu sa i bez ‘ć’, a zlu dodam 7 pretraga bliskog pojma zlo i naopako, opet me zlo šije sa 69:64. Jedino ako iskoristim rođa Vukana (pojma nemam ko je čovjek), Nedovići vode zlo sa jednim poenom razlike. ‘Bem ti život, ko bi rek’o (1) da je naš narod toliko fasciniran zlom (da li se radi o metafizičkim kontemplacijama ili moralnim dilemama ili…?) i (2) da će mi neki primitivni Balkanci, koji su svojevremeno poslužili kao inspiracija za jedan pjesnički pokušaj, ovoliko podići PageRank (fala im đe čuli i ne čuli).
Nastavak prikazane liste je prilično neinteresantan, sem što sam u 4 slučaja dobio posjetu nakon što je neko tražio najžešće slike.

E sad da pogledamo ove pojedinačne pretrage, koje su uvijek najzanimljivije (druga i treća slika). Ok, ovdje ja vodim, mada me Pablo Escobar zajedno sa porodicom prešišava. A onda, između ostalog (komentar u zagradama moj):

- nerdovi i autizam

- kako talijani hvataju soma 

- sreća bez alkohola (e jebi ga)

- slike ne želim bolju imam najbolju (omajgad)

- pa gdje si ti meni (ko? Internet, Google?)

- zašto sve više ima travestita (kažem vam, analiza je…)

- upravo je otvoren novi kafić butik (…kulturološka)

- rosa salvaje crna gora (možda sam je pominjao, života mi, to su mi traume iz devedesetih)

- ego ce4 clear para je izgubila ukus (votafak?)

- bahata familija

- grbaljski rukopisi (Svetog Marovića jesam spominjao)

- crnci goli (ekju mi? rekli bi majamski Kubanci)

- ulignji špaher (e ovaj mi se sviđa i dobrodošao je)

- nadima me mlijeko (da probate sojino? stvarno ne znam šta da kažem :) )

Uz to dosta Escobara i, na kraju, sveprisutno zlo.

Interesantno, zar ne?
 

Niče je negdje rekao kako ne postoje fakti (istine), postoje samo interpretacije. Čini mi se da je mislio na moralne kategorije, ali valjda se neće ljutiti ako ja tu misao primijenim na percepciju1.

Sa druge strane, Solženjicin je napisao da linija između dobra i zla prolazi posred svakog ljudskog srca. Što se može protumačiti i kao tvrdnja da su ljudi u stanju prepoznati fundamentalne vrijednosti i istine.

Ja stalno osciliram između ova dva pola. Između etičkog subjektivizma (koji vodi ka kainovskom individualizmu) sa jedne, i vjere u ljude sa druge strane (ne kažem da gore navedene misli, ili njihovi autori, predstavljaju te polove; ja ih samo koristim kao ilustraciju2). Neki će to protumačiti kao nesigurnost, drugi u tome vidjeti moj horoskopski podznak (Vaga), no šta god da joj je uzrok, činjenica je da ova stalna tenzija prilično zamara.

Što sam stariji, ipak, sve sam bliže ovom prvom stavu. Nadovezaću na njega Heraklitovu izreku da su oči i uši ljudima loši svjedoci ako imaju varvarske duše. No da ne bismo pošli previše u širinu i počeli se baviti pitanjem savjesti, vratiću se na interpretacije.

U romanu Na rubu pameti, Miroslav Krleža piše, ”Pa u tome i leži tajanstvo vjekovnog trajanja raznovrsnih ‘pogleda na svijet’ što je kroz hiljade i hiljade godina svaki ‘pogled na svijet’ za sebe lično uvjeren da se ‘on jedan jedini podudara s istinom’! Iz te najosnovnije netrpeljivosti i dolazi do ljudožderskog, diluvijalnog, prahistorijskog, uzajamnog životinjskog upravo proždiranja tih ‘pogleda na svijet’. Jedni vjeruju, drugi spašavaju, treći ljube, četvrti su provjerili svoje znanje i propovijedaju pozitivne istine, peti, šesti, sedamdeset i sedmi, svi bubnjaju, svi sviraju, svi zvone zvonima, svi prisvajaju sebi prvenstvo, svi se pobijaju međusobno, svi se isto tako međusobno uništavaju.

Ne vjerujem u apsolutne i univerzalne istine. (Čak i “zakoni” fizike su samo teorije u skladu sa trenutno prihvaćenim modelom.) Naprotiv, mislim da svako ponaosob projektuje istinu (nekakav idealan i apsolutni pojam), odnosno ono što čuje i vidi, na sopstvene koordinate (ose, dimenzije…3), tj. na svoje postojeće znanje, iskustvo, stavove, interese, strahove…

I u ovim posljednjim pojmovima mogu se možda pomiriti dvije misli sa početka. Jer ako Solženjicin i implicira da su ljudi u stanju prepoznati istinu, on ne tvrdi da se oni tom spoznajom povode kad djeluju. U zavisnosti od čovjeka, ta spoznaja ostaje u svijesti ili biva potisnuta u podsvijest, te joj se u skladu sa tim i određuje važnost.

Što znači da ima izuzetaka, i jedino sa takvima ima smisla razgovarati: ako je neko otvoren za nova saznanja, za adaptaciju svog modela, za promjenu svijesti, on zavrjeđuje pažnju. Sve drugo je gubljenje vremena. (Ovo podsjeća na Kišove frustracije vis a vis francuskih ljevičara, koji nisu željeli da prihvate postojanje staljinističkih logora; najupečatljivije od svega, Kiš će se, a propos, obrušiti na dvojac Sartr-de Bovoar u eseju Sveta Simona.)

I oni koji govore ili pišu (uopšte, kreiraju) ne treba, na kraju krajeva, uopšte da brinu o tome kako će njihove riječi biti interpretirane. Jednostavno, oni ne mogu ništa učiniti povodom toga. Nema te preciznosti u izrazu koja će uticati na percepciju čitaoca/slušaoca. Pojašnjenjima se samo kiti priča i udaljava se od suštine. Naprotiv, poruku treba svesti na osnovne pojmove, na crte i krugove, simbole poput onih sa slika Miróa ili Kandinskog. Ko zna, shvatiće. Što više zna, više će shvatiti. Što su kompletniji njegovo znanje i iskustvo, na više nivoa će funkcionisati njegova percepcija, dublja će i kompleksnija biti njegova predstava. I tu se nema šta više reći.

Sem da, počinjući ovaj tekst, uopšte nisam imao namjeru da dođem do Miróa ili Kandinskog. Ono što sam htio jeste da dam potporu stavu, u skladu sa kojim (iako umnogome homo politicus) nikad nisam imao ambiciju da ‘mijenjam svijet’ ili se sa drugima povezujem u nekakve grupacije koje sebe ozbiljno shvataju (a kamoli pišem manifesta, programe i deklaracije). Jer već grupa od dvoje implicira nepotpuno međusobno razumijevanje i znači kompromis. Riječima Serena Kjerkegora, “Egzistencija je uvijek ono pojedinačno [...] Pojedinac se treba distancirati od mnoštva; gomila je laž.” Svako mora sam za sebe doći do spoznaje, i lični primjer treba da bude maksimum zalaganja, odnosno aktivizma.

I uopšte ne znam zašto me je na sve ovo ponukao tekst jednog predavanja Jonathana Franzena, koji govori o pojedinačnom iskustvu i sjećanju kao zaista vrijednim stvarima, nasuprot površnim zadovoljstvima koje pruža tehnološki napredak. Možda su to negdje ipak iste stvari.

 

Mnogi filozofi, pogotovo objektivisti, bavili su se ovim pitanjem, ali su njihove misli uglavnom pretjerano zamršene, pa se njihovim intelektualnim masturbacijama nećemo baviti. Mene, pritom, ovdje ne zanima percepcija u širem smislu riječi, već prije nekakvom sociološkom - percepcija ograničena društvenim pojavama i ljudskom komunikacijom.

Izvlačeći obije misli izvan konteksta i korišteći ih za svoje potrebe, donekle potvrđujem Ničeov stav.

Oni koji su se bavili geometrijom, a pogotovo linearnom algebrom (za mene najljepšom granom matematike), prepoznaće ovdje analogiju sa smanjivanjem dimenzionalnosti i nalaženjem baze (tehnički termini su nekad neumoljivi!) u vektorskim prostorima.

 
 

kategorije: drugo, razni bullshit
tagovi: , , ,

On je project manager i partner u jednoj maloj dizajnerskoj kući.

Ona ima moć ali ne i stabilnu vezu.

Nakon seksa, u krevetu ugovaraju poslove.

Sve što on želi je da zaradi pare od kojih će na odmor povesti svoju ženu i svoju djecu.
 
 
P.S. Može se čitati iz feminističkog, utilitarističkog, antropološkog, filozofskog ili biznis ugla.