| PRAVA STRANA
30.03.2013
Pre-trag-e
kategorije: drugo, razni bullshit
tagovi: , , , , , , ,

Jedna vrlo interesantna nus pojava Internet tehnologija jeste to što nudi mogućnost da se, uz pomoć čuvanja podataka i statistike, isprate pojedini kulturološki trendovi. Recimo, Google-ova autocomplete funkcionalnost (koja je rezultat sumiranja mnogih drugih, ranijih pretraga) prvenstveno treba da olakša i ubrza unošenje željenog upita, međutim ponekad daje uvid u neočekivana pitanja za koja ljudi, globalno, konsultuju Internet. Tako je prije nekih godinu i po dana, Technology Review objavio tekst u kom se autor na sličan način bavi pretragama na temu preljube.

Primjera radi, ako unesem svoje ime u Google-ov pretraživač, sugestije koje dobijam su ‘dr vladimir nedovic’ i ‘vladimir nedovic blog’. Ok, nije strašno. Sa druge strane, ako npr. unesem ime Mila Đukanovića ;) , dobijem ‘milo djukanovic imovina’ i ‘milo djukanovic srbin’. Šta da se radi, statistika je nekad neumoljiva. Dodam li još slovo ‘k’ da započnem treću riječ, sintagme postaju ‘milo djukanovic kurir’, ‘milo djukanovic kriminalac’ i ‘milo djukanovic kuca’. Itd.

Slično tome, prateći način na koji ljudi dolaze do mojih off-stranica, redovno budem oduševljen stvarima koje ljudi traže na Internetu (s obzirom da je sajt na srpskohrvatskom jeziku, ovo se uglavnom odnosi na južnoslovenski prostor). Naprimjer, jedan trend koji sam zapazio jeste da ljudi iz Srbije i Crne Gore jako često traže informacije o Pablu Escobaru. Drugi, da su zaista čudni putevi Google-ovi, kad pojedinim pretragama narod ariva kod mene, s obzirom da ja (kao nekakvo inteligentno biće) ne vidim nikakvu vezu između riječi iz upita i sadržaja ovih stranica.

Sve ovo meni je vrlo interesantno, pa sam u tekstu želio da navedem sve najluđe upite na koje sam dosad nailazio, no čini se da WordPress ne mari za long tail, već samo čuva najčešće korišćene pojmove u pretragama. Ali ako pogledamo i samo detalje za posljednjih mjesec dana, ima dovoljno materijala za analizu.

Prvo da se osvrnem na globalnu statistiku, odnosno najkorišćenije pojmove (ovo se odnosi na period od otprilike godinu dana – prikazano na prvoj slici desno). Zanemarujući enkriptovane upite (mogu mislit čega bi tu sve još bilo), najčešće pretraživana riječ preko koje je neko nabasao na moj sajt jeste – zlo. Dosta češće nego što je za istu svrhu direktno korišteno ime autora ovih stranica. Štaviše, ako i saberem pretrage koje moje ime pišu sa i bez ‘ć’, a zlu dodam 7 pretraga bliskog pojma zlo i naopako, opet me zlo šije sa 69:64. Jedino ako iskoristim rođa Vukana (pojma nemam ko je čovjek), Nedovići vode zlo sa jednim poenom razlike. ‘Bem ti život, ko bi rek’o (1) da je naš narod toliko fasciniran zlom (da li se radi o metafizičkim kontemplacijama ili moralnim dilemama ili…?) i (2) da će mi neki primitivni Balkanci, koji su svojevremeno poslužili kao inspiracija za jedan pjesnički pokušaj, ovoliko podići PageRank (fala im đe čuli i ne čuli).
Nastavak prikazane liste je prilično neinteresantan, sem što sam u 4 slučaja dobio posjetu nakon što je neko tražio najžešće slike.

E sad da pogledamo ove pojedinačne pretrage, koje su uvijek najzanimljivije (druga i treća slika). Ok, ovdje ja vodim, mada me Pablo Escobar zajedno sa porodicom prešišava. A onda, između ostalog (komentar u zagradama moj):

- nerdovi i autizam

- kako talijani hvataju soma 

- sreća bez alkohola (e jebi ga)

- slike ne želim bolju imam najbolju (omajgad)

- pa gdje si ti meni (ko? Internet, Google?)

- zašto sve više ima travestita (kažem vam, analiza je…)

- upravo je otvoren novi kafić butik (…kulturološka)

- rosa salvaje crna gora (možda sam je pominjao, života mi, to su mi traume iz devedesetih)

- ego ce4 clear para je izgubila ukus (votafak?)

- bahata familija

- grbaljski rukopisi (Svetog Marovića jesam spominjao)

- crnci goli (ekju mi? rekli bi majamski Kubanci)

- ulignji špaher (e ovaj mi se sviđa i dobrodošao je)

- nadima me mlijeko (da probate sojino? stvarno ne znam šta da kažem :) )

…

Uz to dosta Escobara i, na kraju, sveprisutno zlo.

Interesantno, zar ne?
 

24.03.2013
Interpretacije
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: , , , , , , , ,

Niče je negdje rekao kako ne postoje fakti (istine), postoje samo interpretacije. Čini mi se da je mislio na moralne kategorije, ali valjda se neće ljutiti ako ja tu misao primijenim na percepciju1.

Sa druge strane, Solženjicin je napisao da linija između dobra i zla prolazi posred svakog ljudskog srca. Što se može protumačiti i kao tvrdnja da su ljudi u stanju prepoznati fundamentalne vrijednosti i istine.

Ja stalno osciliram između ova dva pola. Između etičkog subjektivizma (koji vodi ka kainovskom individualizmu) sa jedne, i vjere u ljude sa druge strane (ne kažem da gore navedene misli, ili njihovi autori, predstavljaju te polove; ja ih samo koristim kao ilustraciju2). Neki će to protumačiti kao nesigurnost, drugi u tome vidjeti moj horoskopski podznak (Vaga), no šta god da joj je uzrok, činjenica je da ova stalna tenzija prilično zamara.

Što sam stariji, ipak, sve sam bliže ovom prvom stavu. Nadovezaću na njega Heraklitovu izreku da su oči i uši ljudima loši svjedoci ako imaju varvarske duše. No da ne bismo pošli previše u širinu i počeli se baviti pitanjem savjesti, vratiću se na interpretacije.

U romanu Na rubu pameti, Miroslav Krleža piše, ”Pa u tome i leži tajanstvo vjekovnog trajanja raznovrsnih ‘pogleda na svijet’ što je kroz hiljade i hiljade godina svaki ‘pogled na svijet’ za sebe lično uvjeren da se ‘on jedan jedini podudara s istinom’! Iz te najosnovnije netrpeljivosti i dolazi do ljudožderskog, diluvijalnog, prahistorijskog, uzajamnog životinjskog upravo proždiranja tih ‘pogleda na svijet’. Jedni vjeruju, drugi spašavaju, treći ljube, četvrti su provjerili svoje znanje i propovijedaju pozitivne istine, peti, šesti, sedamdeset i sedmi, svi bubnjaju, svi sviraju, svi zvone zvonima, svi prisvajaju sebi prvenstvo, svi se pobijaju međusobno, svi se isto tako međusobno uništavaju.”

Ne vjerujem u apsolutne i univerzalne istine. (Čak i “zakoni” fizike su samo teorije u skladu sa trenutno prihvaćenim modelom.) Naprotiv, mislim da svako ponaosob projektuje istinu (nekakav idealan i apsolutni pojam), odnosno ono što čuje i vidi, na sopstvene koordinate (ose, dimenzije…3), tj. na svoje postojeće znanje, iskustvo, stavove, interese, strahove…

I u ovim posljednjim pojmovima mogu se možda pomiriti dvije misli sa početka. Jer ako Solženjicin i implicira da su ljudi u stanju prepoznati istinu, on ne tvrdi da se oni tom spoznajom povode kad djeluju. U zavisnosti od čovjeka, ta spoznaja ostaje u svijesti ili biva potisnuta u podsvijest, te joj se u skladu sa tim i određuje važnost.

Što znači da ima izuzetaka, i jedino sa takvima ima smisla razgovarati: ako je neko otvoren za nova saznanja, za adaptaciju svog modela, za promjenu svijesti, on zavrjeđuje pažnju. Sve drugo je gubljenje vremena. (Ovo podsjeća na Kišove frustracije vis a vis francuskih ljevičara, koji nisu željeli da prihvate postojanje staljinističkih logora; najupečatljivije od svega, Kiš će se, a propos, obrušiti na dvojac Sartr-de Bovoar u eseju Sveta Simona.)

I oni koji govore ili pišu (uopšte, kreiraju) ne treba, na kraju krajeva, uopšte da brinu o tome kako će njihove riječi biti interpretirane. Jednostavno, oni ne mogu ništa učiniti povodom toga. Nema te preciznosti u izrazu koja će uticati na percepciju čitaoca/slušaoca. Pojašnjenjima se samo kiti priča i udaljava se od suštine. Naprotiv, poruku treba svesti na osnovne pojmove, na crte i krugove, simbole poput onih sa slika Miróa ili Kandinskog. Ko zna, shvatiće. Što više zna, više će shvatiti. Što su kompletniji njegovo znanje i iskustvo, na više nivoa će funkcionisati njegova percepcija, dublja će i kompleksnija biti njegova predstava. I tu se nema šta više reći.

…

Sem da, počinjući ovaj tekst, uopšte nisam imao namjeru da dođem do Miróa ili Kandinskog. Ono što sam htio jeste da dam potporu stavu, u skladu sa kojim (iako umnogome homo politicus) nikad nisam imao ambiciju da ‘mijenjam svijet’ ili se sa drugima povezujem u nekakve grupacije koje sebe ozbiljno shvataju (a kamoli pišem manifesta, programe i deklaracije). Jer već grupa od dvoje implicira nepotpuno međusobno razumijevanje i znači kompromis. Riječima Serena Kjerkegora, “Egzistencija je uvijek ono pojedinačno [...] Pojedinac se treba distancirati od mnoštva; gomila je laž.” Svako mora sam za sebe doći do spoznaje, i lični primjer treba da bude maksimum zalaganja, odnosno aktivizma.

I uopšte ne znam zašto me je na sve ovo ponukao tekst jednog predavanja Jonathana Franzena, koji govori o pojedinačnom iskustvu i sjećanju kao zaista vrijednim stvarima, nasuprot površnim zadovoljstvima koje pruža tehnološki napredak. Možda su to negdje ipak iste stvari.

 

1 Mnogi filozofi, pogotovo objektivisti, bavili su se ovim pitanjem, ali su njihove misli uglavnom pretjerano zamršene, pa se njihovim intelektualnim masturbacijama nećemo baviti. Mene, pritom, ovdje ne zanima percepcija u širem smislu riječi, već prije nekakvom sociološkom - percepcija ograničena društvenim pojavama i ljudskom komunikacijom.

2 Izvlačeći obije misli izvan konteksta i korišteći ih za svoje potrebe, donekle potvrđujem Ničeov stav.

3 Oni koji su se bavili geometrijom, a pogotovo linearnom algebrom (za mene najljepšom granom matematike), prepoznaće ovdje analogiju sa smanjivanjem dimenzionalnosti i nalaženjem baze (tehnički termini su nekad neumoljivi!) u vektorskim prostorima.

 
 

15.03.2013
Moderna pjesma
kategorije: drugo, razni bullshit
tagovi: , , ,

On je project manager i partner u jednoj maloj dizajnerskoj kući.

Ona ima moć ali ne i stabilnu vezu.

Nakon seksa, u krevetu ugovaraju poslove.

Sve što on želi je da zaradi pare od kojih će na odmor povesti svoju ženu i svoju djecu.
 
 
P.S. Može se čitati iz feminističkog, utilitarističkog, antropološkog, filozofskog ili biznis ugla.

18.02.2013
четири ес
kategorija: razni bullshit
tagovi: , , , , , , , , , , , , , ,

Инсистира се на срећи, индивидуалној. Некоме је срећа бутик дизајнерске робе. Некоме Мекдоналдсов хамбургер. Овако уско дефинисана срећа је маркетиншки трик. Има БиБиСи четворосатни документарац на сличну тему, почиње с Фројдом.

И хероин је некоме срећа. И сома, код Алдоуза Хакслија описана као “Све предности Хришћанства и алкохола, без њихових мана.”

–

“Јер тек сада постало је по први пут могуће да се помисли о срећи људској. Човек је био створен као бунтовник: а зар бунтовници могу бити срећни?”

[...]

Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење.

[...]

Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест.

[...]

Тада ћемо им дати мирну и тиху срећу, срећу слабих створења, какви су и створени.”

Фјодор Достојевски, Браћа Карамазови (Велики Инквизитор).

–

Није циљ срећа, већ ослобађање од страхова.

Човјек се боји слободе, па олакшање и срећу нађе кад је се одрекне. Слобода је у ослобађању од страхова, па и тог од стицања слободе.

Преузимање бремена одговорности, одрастање, зрелост.

–

“Просветитељство је човјеков излаз из самонаметнуте незрелости… Ова незрелост је самонаметнута кад њен узрок не лежи у мањку разумијевања, већ у недостатку одлучности и храбрости да се разумом служимо без помоћи другог.” Имануел Кант, Одговор на питање: Шта је просветитељство?

–

Један од најинтелигентнијих људи данашњице, Реј Курцвајл, заробљен је у сопственом страху од смрти. Тај страх генерише све његове футуристичке теорије о спајању са машинама и људским побједама над смрћу.

–

“Атараксија, Ἀταραξία, спокој на грчком. Од стране Епикурејаца, израз кориштен да означи луцидно стање чврстог спокоја, које се манифестује као континуирана слобода од брига и немира.  Дефинисано још и као “стање слободе од емотивног немира и анксиозности; спокој”.

За Епикурејце, атараксија је била синоним за једину могућу срећу за човјека. Стицање знања о свијету било је важно само да би се људи ослободили религиозних страхова и сујевјерја. Превасходно се требало ослободити страха од богова и страха од смрти.”

Википедија, исјечци

–

Мир и спокој у зен варијанти чине се прије као вегетирање. Медитација и гама таласи су у реду, али имплицитна неактивност не качи се исто на сваки темперамент. Лакше је постићи мир у планинама Тибета и Атоса, или долини Лоаре. Живјети у граду, усред потрошачког лудила, другачија је друштвена игра. Но знам и за једног младог православног свештеника који се спустио у Будву. Дошао у срце блуда и неморала. Риспект.

[...]

Не може се бити срећан док је оволико зла на свијету.

Графит у Београдској улици поручиваће с пркосом, “There’s no cure for the pain, e percio mi faccio“.

[...]

Људски страхови стално се умножавају. Страх од педофилије, модеран и актуелан, представљен је у изузетном данском филму Јагтен. Недовићу ће, послије овог филма, требати два Мекалан 10 вискија да дође себи. Спокој је у тим тренуцима врло далеко.

Реветон је хакерска превара која блокира компјутер због наводног илегалног скидања софтвера или посјета сајтовима с дјечијом порнографијом (са све печатом полиције и цитираним члановима закона који су прекршени). За уклањање блокаде потребно је платити отприлике 100 еура (зависи од стандарда и курса). Само у једном дану, Љета Господњег 2012., хакери су узели око 44 хиљаде еура.

–

“Тражио сам Господина и он ме услиша, и избави ме од страха свакога.” Псалми, 34:4

–

Страх од Бога, родитеља, себе, Друштва, неуспјеха, сиромаштва, жене, мужа, жестоких момака, полиције, власти, политичара, изопштења, самоће, болести, смрти… Само Слобода (од) Страха (је) Срећа. Или народски, селимовићски, “Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живјети?”

19.01.2013
Veliki grad
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: , , , , , ,

A veliki gradovi inspirišu (i to pozitivnim vibracijama, kao Barselona ranije, a za razliku od ranih godina, kad je dert bio glavni potičući faktor za pisanje).

A opet, počeo sam sebe preozbiljno da shvatam, i sve stavljam na papir, pa i onaj prošli tekst je (u domenu fotografije ili pisanja, svejedno) značio nekakvu ambiciju. Sa jedne strane, ufuranost s utiscima i pojačana aktivnost na ovim stranicama (i.e. ne pišem više samo kad me dert-muka natjera), a sa druge alergija na prozaičnost (možda zbog šturog novinarskog stila kog sam još davno primijetio kod svog oca i sebe), i eto opet raskoraka i tenzije. Oh well, ništa novo za mene.

Veliki gradovi inspirišu, i zato su mi čest motiv na fotografijama, kroz cityscapes, metro stanice, urbane scene… Možda je to tipičan refleks provincijalca pred svjetlima velikog grada? U svakom slučaju, nakon posjete izložbama Louisa Stettnera i Voici Paris, shvatam: sve što sam ikad fotografisao i što me je ikad inspirisalo, odrađeno je i ‘provaljeno’ mnogo ranije (u redu je shvatiti da su stari majstori neprikosnoveni, ali baš svaki motiv!?); tako moji pokušaji predstavljaju samo eho nekih slika/scena/motiva koje sam vjerovatno pokupio ranije, nesvjesno i u prolazu; sparky bi to možda protumačio kao prepoznavanje praslika, ali ja sam skloniji tumačenjima koja impliciraju površnost.

[...]

Veliki gradovi inspirišu, i u njihovoj raznolikosti prepoznaju se razni momenti iz ranijeg iskustva. Ona jutra u New Orleansu, naprimjer, kad svi spavaju a ti ne možeš jer si preumoran, ali zato otkriješ fantastičnu Borhesovu kolekciju Dreamtigers (i recogimiento!). (Za to otkriće zahvalićeš se domaćici – koja u stan prima vas osmoro iako samo jedno poznaje – tako što ćeš rukama drhtavim od nesna i kafeina prosuti čitav bokal kafe po njenoj kolekciji cd-ova.) Ili oni trenuci u Barseloni. Ili zgrade na ulasku u Rondu. I Beograd ponegdje. I Njujork na mnogo mjesta.

 


Ako u velikom gradu dozvolite da vas ta inspiracija vodi, otkrićete potpuno neočekivane kutke. Tako se može desiti da se naprasno odlučite da uđete u neki restoran ili kafić iako ste krenuli ka potpuno drugom. Nakon pola sata:

- Odlično vam je ovo mjesto, kako se zove?

- Hotel du Nord, tu je sniman istoimeni film tridesetih godina.

- O?

- Da, vrlo su poznati, i film i restoran.

- Aha.

 

Lakše je i pobjeći od nekih stvari u velikom gradu, iako se to ne može potpuno. Tako jedine rečenice koje tih dana čujete na svom jeziku mogu biti:

- Jesi ti to platila?

- Naravno da nisam. Njemu se sere od para, ne zna šta da radi s njima. Išli smo privatnim avionom, onim malim, s propelerima…

Tu priča može da zamre, ako ih pustite da odmaknu, da vam ne bi kvarili utiske. Njih dvije mogu biti mršave kao škorance, što uz gore dobijene informacije može ukazivati na blistavu manekensku karijeru u perspektivi.

 

I taj kakav-takav dijalog mogu biti jedine rečenice na vašem jeziku, ali se može desiti i da čujete još par razbacanih riječi koje će vam se mnogo jasnije ucrtati u pamćenje. Od strane malog Jevrejina, čiji veseli svijet broji desetak kvadrata u samom centru, i koji će vas dočekati kao svoje najrođenije. Te odnekud izvući jugoslovenske riječi uz odličan izgovor i široki osmijeh, a onda vas častiti piće i kafu. Oko vas će biti mnogo moderno obučenih ljudi, koji će se svi znati između sebe, a od kojih će neki uz obrok nositi jevrejske kapice.

I pošto to mjesto ni u kom obliku ne postoji na Internetu, ostaće (a tako i treba) kao vaša mala tajna i skriveni kutak u velikom i blistavom gradu.

 

Ucrtaće se i još pokoja slika – recimo ona sa Rusima (ili nekim drugim Sovjetima, svejedno) na klupama metro stanice, kako uz pivo bistre neku filozofiju (jer biće na istom mjestu i sat kasnije, kad budete išli u suprotnom smjeru).

Ili ona sa novom velikom skulpturom usred grada – ispred najvećeg evropskog muzeja moderne umjetnosti – koja miriše na kulturni rat, diplomatski skandal, odu jednom trenutku generalno protumačenom kao kiks, i ondašnji odličan članak Muharema Bazdulja u Vremenu.

Ostaće i još par drugih momenata koji se ne mogu ispričati ili koji treba da ostanu neispričani. Jer kao što Božo Koprivica kaže, “Esej i jeste stid, stid i zavođenje. Esej sve najbolje rasipa u pesak, u morske talase. Esej gordo zna da ono najbolje u duši i ostane. U telu i duši ostane.”

06.01.2013
Haiku
kategorije: drugo, razni bullshit
tagovi:

On je jako pijan, gleda je pravo u oči i primiče glavu preblizu njenoj.

Ona je iskusna i mudra, izdržava pogled, a onda ga ljubi u vrat.

 

Nakon toga, njemu je jasno da treba da kaže ‘Laku noć’ i ode.

30.12.2012
Prosjek
kategorije: drugo, ego, razni bullshit
tagovi: , , , , , , , ,

Nedjelja ujutro, puste amsterdamske ulice, divan mir na kanalima – biciklom ka foam-u.

Fantastična izložba fotografija Diane Arbus (née Nemerov – da li da kažem, naravno – opet Jevreji), čitava zgrada ovog predivnog malog muzeja njoj je posvećena, svjetlo je idealno, boja zidova usmjerava na fotografije, zavjese su navučene, nema gužve, i unutra je stvoren poseban mali svijet.

Uglavnom portreti, likova “od sjaja do bijede”, od šljaštećih njujorških gospođa i bogatih preduzetnika sa jedne, do polusvijeta (we only come out at night), almodóvarovskih kreatura, travestita i patuljaka sa druge strane. (Klasne razlike rezultiraju potpuno različitim vrstama fotografija: dok su bogati uglavnom uhvaćeni u prolazu, iz zasjede, ovi drugi puštaju Diane u svoje domove ili hotelske sobe, i trenuci su mnogo intimniji.) Mislim da me se ipak najviše dojmila fotografija trojki bliznakinja, čiji pogledi odražavaju potpuno različite karaktere, uprkos svemu. Osjeća se duh Saula Leitera i Helen Levitt, duh Njujorka. I Danilo Kiš provijava iz atmosfere fotografija: nije to nikakav jevrejski momenat, nije da mi se on baš svuda pričinjava, nije to ni polusvijet (koji je i mene uvijek zanimao upravo kroz tu neku književničku radoznalost, koju hrani život u svim njegovim oblicima)… Kasnije se prisjetim da su na slikama i Susan Sontag i Jorge Luis Borges, i shvatim – to je to, to je taj senzibilitet.

I tehnički i estetski, savršene fotografije. Toliko dobre da se odmah isfrustriram oko sopstvenih pokušaja, čak i ovih kao uspjelijih koje se vrte u zaglavlju ovog sajta. Ja i moji penzioneri, dvijehiljaditih, kako cheap, zgrade i sunca – razglednice, bljutavo, bljak, sve neki široki uglovi, hvatanje svega i svačega, nigdje krupnog plana, nigdje fokusa na pojedinačni objekat ili osobu nego gubljenje u sceni (a fino žena negdje kaže, “The more specific you are, the more general it’ll be“)… Pih*. Zašto uopšte fotografisati kad je očigledno da nivo Diane nikad neću dostići (a nisu to nikakve ratne fotografije npr. Roberta Cape, nego puka jednostavnost i život) – dođe mi da nikad više ne uzmem aparat u ruke. A opet, Diane inspiriše…

A zašto i pisati, da, kad je ta ista žena sa 16 faking godina imala ne samo inteligentnije opservacije, nego bila i artikulisanija i preciznija (u primjerku Platonovih Dijaloga stoji podvučeno, “A thing is not seen because it is visible, but conversely, visible because it is seen.”, nakon čega će ona sama napisati, “Nothing is ever the same as they said it was. It’s what I’ve never seen before that I recognize.”)? I ostale njene riječi, odlomci iz njenih članaka ili pisama, odaju apsolutnog genija.

Zašto pisati, zašto išta ‘stvarati’ (iako ja tvrdim da je ovo moje pisanje samo digitalni dnevnik i bez ikakvih ambicija, no ja sam perfekcionista), može li se skupiti hrabrosti da se to sve uništi? Kiš je o tome pisao na hiljadu mjesta, govorio o spaljivanju spisa** i umjetnost nazivao taštinom (jedan će mladi hrvatski umjetnik u Londonu s pravom tvrditi da je ova formulacija pogrešna, i da se može odnositi na umjetnika, ali ne i na umjetnost); MB prije neki dan pominje kako je svojevremeno bacila svoje nekadašnje dnevnike; moja tetka tokom selidbe gubi (namjerno, sad sam već sasvim siguran – kao u priči o požaru na početku Fight Club-a) knjigu koju je pisala o svojim precima… ja sam samo jednom smogao snage da izbrišem svoj tekst sa PCNEN-a, i ništa više.

A bilo bi to lako izvodljivo, kod digitalnih tekstova nisu neophodni ni vatra ni dim, jedan delete završava stvar u sekundi. I trebalo bi to svakako uraditi, toliko je neuspjelih tekstova i ovdje postavljeno, a tek koliko je koncepata/skica/krokija ostavljeno sa strane, da nikad ne doživi svjetlo dana, no ni njih ne bacam i ne brišem, nadajući se valjda da će sazreti u jednom trenutku, da će zavrijediti da budu postavljeni, da će biti uobličeni i upriličeni kako treba. Kakvi, to je iluzija, treba te stvari sjeći u korijenu, u protivnom se desi objavljivanje nekog bućkuriša kao ono usandthem (ili još gori nastavak, predivnog naslova). Ali eto, ta glupava potreba (taština?) je jača, kontradiktornost je i u samom ovom činu, u ovim riječima – pišem kako bi trebalo da prestanem da pišem. Užas.

Završiću sinhronicitetom – jučerašnje veče i današnje jutro prošli su mi u znaku Štulićeve Pametni i knjiški ljudi. Bio sam s Ivom, pili smo belgijskog gospodina od 10 gradi – Maredsous Tripel, i kužili svijet (Kiš je govorio kako se ne zna napiti na francuskom). Sinoć dok sam se trijeznio, u mailu vidim link na Štulićev članak u Vremenu, a jutros, još uvijek pjevušeći isto, zađem među polusvijet Diane Arbus. U pravu je MB, nema slučajnosti, iako sam ja dosad samo u slučajnosti i vjerovao – no izgleda da moram adaptirati mnoge svoje modele…

 

 

* Dianine fotografije, a pogotovo one Saula Leitera (koji je ustvari slikar sa foto-aparatom), navode na unutrašnji monolog tipa, Mislio si da to ne može, a vidiš da može, glupane, samo ti ne umiješ…, a tiče se kompozicije, svjetla, kontrasta… No kako sam za ‘uspjele’ fotografije vazda tražio neke ‘čiste’, a ustvari dosadne kadrove, ostaje nada da među tim mojim filmovima ima i mnogo boljih primjeraka, jer svom oku sam vjerovao tada, a vjerujem i sada…

** Pohvala spaljivanju, prvi od eseja u Kišovoj knjizi Eseji (autopoetike), navodi primjere mnogih koji su se nosili mislima o uništavanju svog djela, a između ostalog i kaže: “Ako nisi umetnik, ako nisi pesnik, spali svoje rukopise i ćuti. Jer umiranje je pasivnost a lomača je delo. Spaljivanje svojih rukopisa u izvesnom trenutku najveća je afirmacija stvaralačke aktivnosti.”

 

09.09.2012
Tjeskoba
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: , , , , ,

Kako lud dan… Tako običan, sunčan i sa svim preduslovima za jedno dobro raspoloženje. Pa ipak.

Imre Kertész i njegova Likvidacija, i nakon jako dugog perioda živo i ozbiljno sučeljavanje s nekim egzistencijalnim pojmovima i pitanjima. Razmišljam o banalnosti, površnosti i patetici svojih nastupa, o cinizmu i kada je opravdan, o dubinama besmisla koje nisam u stanju da pojmim. O nekim karakteristikama jevrejske kulture koji provijavaju kroz Kertésza, a koje je Safran Foer u svojoj knjizi tako inteligentno ismijavao.

Safran Foer, a ni mnogi drugi koji su se bavili sličnim ozbiljnim temama (logora, da se nadovežem na Kiša*), nisu uspjeli da me zamisle do te mjere, da mi u lice saspu svu dramu mogućeg i ogole svakodnevnu banalnost. Safran Foer mi je natjerao suze na oči; Kertész me je pomjerio s mjesta i izglavio iz žlijeba.
(A sa druge strane, neko logore i danas živi. Neki Avganistanac, Sirijac ili Palestinac, Meksikanac ili Sjevernokorejanac, jer istorija je besciljno lutanje – danas vidim da je to tvrdio i Schopenhauer.)

Djeca se igraju u parku i sa strane sve užasno mnogo liči na Charlie Brown crtani film. Moja cura i njen Periodični sistem (?) elemenata, u kom sam ja izgubljeni elektron. U mom trbuhu nekakav betonski blok (donekle zaobljen na ćoškovima, pa se čini više kao bitva) koji me nadima i gura knedlu u grlo. Tjeskoba – o kojoj ću kasnije toga dana takođe naći kod filozofa – u mislima i u mišićima. Sunce, kao za inat, i fantastičan moderni kafić – na mjestu nekadašnje crkve i mrtvačnice…

A kad razmotrim posljednji detalj, stvari dobijaju duboku simboliku i jasnu vezu, kojih dotad nisam bio svjestan. Toliko je jaka da se ne usuđujem dalje da elaboriram. Bježim u druge teme.

Pokušavam da zamislim momenat bijesa u kom bih pokidao cvijeće ili polomio grane. Ne mogu. Često osjetim žal zbog životinje koji je akutniji od onog koji se tiče ljudi. Možda se radi o prezasićenosti čula – iako ne gledam TV, svijet u kom živimo vodi oguglavanju na ljudske nesreće (broj koji je potreban da se pređe prag sažaljenja obrnuto je proporcionalan ekonomskoj moći države iz koje dolaze unesrećeni). Ili je ipak vjerovanje da su ljudi – kao svjesna, razumna i odgovorna bića – donekle i sami krivi za nedaće koje ih spopadaju, bijavši prečesto đavolom omađijani i izvorom mnogih zala. Oči životinjske i oči ljudske.

Ne uspijevam da pobjegnem u druge teme. Tu je bh. profesor Esad Bajtal, podsjećanje na zločine bliže kući, i priča o nastavku rata drugim sredstvima. Sa hrvatske Wikipedije, želim da kopiram link na stranicu o knjizi Safrana Foera – tamo riječ Židov piše malim slovom.

[...]
A na kraju – dok ovo pišem – klap! tap-tap-tap… i ubrzo ništa više. Zaspaćemo sa lešom u kući. Oči životinjske? Pih. Muka mi je od ovog dana, od svega oko mene, od mene samog.

 

* “Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logorâ. Jednih i drugih, podjednako.”

21.08.2012
Bonaca Blues
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: , , , , ,

Ljeto je Mediteran. (Što me odmah podsjeća na jedan skoriji razgovor – a nadam se da oni iste ne vode svaki dan, jer meni je imao smisla zato što sam svratio, dok oni to žive: Boka [Kotorska] ne mora da se upinje da bude Mediteran [tvrdio sam], da to naglašava festivalima klapa, pokazuje mušuljadama i potencira jedriličarskim regatama – Boka to jeste sama po sebi, i svaki autentičan i autohton izraz biće neminovno mediteranski.) Ljeto je Mediteran – sunce, more i četinari; krečnjak, plavetno nebo i odsjaj topline u zalivu (po danu blještav, predveče razliven i s blagim prelazima).

Ljeto je dom (i dom je ljeto, blistavo i toplo). Pa iako je sve već ljepše ako počne u Dalmaciji, na Siciliji ili Kikladima, ljeto je tek ono zalivsko, kostanjičko i peraško, kotorsko i njeguško. Ljeto je crnogorsko kameno more (hvala vodiču u Njegoševoj rodnoj kući na insistiranju kod ove fraze), meanderisanje Rijeke Crnojevića, dostojanstven i prkosan profil Lovćena (iz raznih uglova, a ponajviše s mjesecom tik pored vrha, iz peraške perspektive), brežuljci blizanci na Skadarskom jezeru, Kosmač, Goražda i San Giovanni, Pestingrad*. Dhoma je nova riječ u mom vokabularu i na albanskom znači stan. Dom je ono što su Lubarda i Milunović umjeli da vide oko sebe čak iako su živjeli unutar njega (što je rijedak talenat, iako se ponekad može svjesno postići – što ja zovem gledanjem očima prvog puta). Ljeto su blitva, lešo tikvice & prigane bolancane, ulignji, grbaljski sir i pamidore, smokve; pravi (jedini) ukusi i mirisi. Ljeto je dom - užitak, radost i bezuslovna ljubav.

Ljeto je more. Mir u pliskama. Šiljati kamenčići koji padaju ne praveći nikakve šumove ni balone. Gavuni u mreži od zavjese, pravo iz mora u brašno i prosulju. Riba s parangala, iz mreža, s udice, divlja. Maestral (savršena pojava br. 1), koji žaropek sunca čini prijatnim. Bonaca (savršena pojava br. 2) i uranjanje vesala u, kao ulje mirno, more zaliva, u sumrak (zeleno-sivo) ili pod svjetlošću mjeseca (ultramarin-žuto). Zdravi miris i ukus, dodir mora. Na spavanje bez tuširanja, jer so ne peče – ona je moj brat. Barbuni**, fratri, ukljate i palamide; mušlje, kamenice i žbogulje; kozice, krabe i grancigule. Ljeto je more, a more je dom.

Ljeto su i dragi ljudi, ali tu ova priča postaje već previše patetična. Bitno je da su sačuvani duh, ironijska distanca i humor, da se iz male sredine ipak može biti svijet, i da se odoljeva konzumerizmu i usredsređuje na fundamentalno važne (lijepe) stvari.

Ljeto je Mediteran, more, dom, dragi ljudi. Ljeto je radost.

(…)

Po povratku s odmora, zadržavam isti umireni EKG signal dok ne počnu obaveze i stresovi. Osjećam ga kao debeli sloj masti na površini rijetke supe mog temperamenta. Vidim mutnije, reagujem sporije i uzbuđujem se manje. Sad razumijem bolje opuštene (ili malko pogubljene) ljude, a razumijem bolje i one koji ih sporošću nerviraju. Jebi ga, opet dođosmo do podjele. Rekao bi Leonard Cohen, There is a war between the ones who say that there is a war and the ones who say that there isn’t.
 
Update 06.09.2012. Svo vrijeme sam, pišući ovaj tekst, mislio na ovu stvar, i nije mi jasno zašto je odmah nisam ubacio. Pored svih mediteranskih kantautora, ipak – beogradski bend. Neke se stvari bolje osjećaju i ljepše vole izdaleka (jer sreća je lepa samo dok se čeka).

 

* Petar II Petrović je pjevao,
“Danica je istok zasmijala,
čarovite razasula vlasi,
nježno krače cvijetnim stopama
po plavetnom i tihom prostoru…”

** Jedina riba za koju kod nas znam, a da joj lokalni naziv (ako nije slovenskog porijekla) potiče od grčko-turskog (neka se oni dogovore ko je bio prvi), a ne iz talijanskog, kao obično. Na talijanskom se kaže trilja (triglia), što je izraz koji se koristi u Dalmaciji, a ponegdje i u Boki.

 

19.08.2012
Nekakav nastavak
kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: , , , , , , , , ,

- Ispričam svom ludom grčkom prijatelju post scriptum prošlog teksta, a on, uvijek smijući se, primijeti: Njemačka je upravo i izbačena sa Evropskog prvenstva jer pola tima nisu čisti Njemci. Kaže – da su to Efenberg, Mateus i Klinsman, bio bi arbajt do posljednjeg daha. Ovako – multi-kulti poraz.

- Neko jutro čitam Brain pickings i shvatam – doktorat me nije naučio kako da nađem bolje odgovore, već kako da postavljam bolja pitanja. Gledajući unatrag, ta putanja naučničkog sazrijevanja ide u cik-cak, proces je spor, previše je praznog hoda i grešaka u startu. Učeći iz tog iskustva, naučnik je u stanju da bolje i preciznije postavi problem, i to je ustvari i svrha čitavog procesa.

- Picasso je jednom rekao kako su kompjuteri beskorisni jer nam samo mogu ponuditi odgovore. Nauka, filozofija i umjetnost bave se istim pitanjima, samo im prilaze iz različitih uglova. Nikad sebe nisam doživljavao kao tipičnog naučnika. Naprotiv, više mi prija pozicija na presjeku ovih triju disciplina.

- Veliki bilbord koji samo kaže: Ubiquity, i malim slovima ispod – JCDecaux. JCDecaux jedna je od dvije najveće svjetske kompanije za proizvodnju bilborda.
U posljednje vrijeme, zgrožen sam brojem firmi, organizacija itd. koje se potpuno debilno reklamiraju, u vremenu u kom je najvrijedniji commodity – ljudska pažnja. To su još početkom osamdesetih u knjigu stavila dva stručnjaka iz marketinga, Al Ries i Jack Trout. Naime, ljudi su vremenom formirali u glavi filtere koji propuštaju samo ono što ih interesuje (ko zna imalo o percepciji i pažnji kao moždanom procesu, itekako ima smisla), pa oglasi i reklame neće postići nikakav efekat ako se ne naslone na želju i namjeru čovjeka-potrošača (koju, činjenica je, nije lako uhvatiti).
Svojevremeno sam zaključio kako se zapravo vrlo malo stvari u marketingu mjeri, barem na način kako bi to zahtijevala nauka i što bi opravdalo ogromna ulaganja u reklame. Naprotiv, čini se da se većina odluka zasniva na nekim procjenama ofrlje. (Ali su sistemi toliko uhodani i cementirani, i donose ogromne pare, tako da firmama nije u interesu da bilo šta mjere kako treba.) Takav rezon doveo me je do tačke da vrlo malo vjerujem u Internet oglase, i da sam skeptičan prema advertajzingu generalno. Ipak, ovaj poster JCDecaux-a ima poentu koja se najbolje može objasniti jednim drugim oglasom koji kaže (vidi sliku): ako me vi možete vidjeti (tj. ako ste me vi primijetili), može i vaša ciljna grupa. Stoji.

- Neko jutro u institutu (vrlo neinspirativnom, tako da su asocijacije koje slijede potpuno slučajne) – miris koji me podsjetio na Nikšićko pivo, onakvo kakvo je bilo nekad, grko i specifično, posebno. Samo jednom ranije sam se sjetio tog ukusa, kad sam probao izuzetni (sic!) belgijski Petrus Gouden Tripel.
A onda par dana nakon mirisa piva – miris baba Stankine kužine, koljenica ili kaštradina, crno zelje, pucketanje drva u špaheru, zimski ustajali vazduh. Čeeeekaaj – TIME OUT. Na koju foru pisci znaju šta su izvori svih onih mirisa koji se mogu naći u njihovim dugačkim opisima (znate ono – talk, riblje ulje, naftalin, začin ovaj, ljekovita biljka ona…)? Za neke i mogu da povjerujem da su izvirivali ispod babinih skuta i mirisali sve redom, bižikali po kužini i šupi, ali za sve njih – teško. Lažovi su to, sad mi je jasno; majka Danila Kiša (za koga vjerujem da je bižikao) rekla bi – romani su izmišljotine.

- Ipak, ovaj koji sam skoro pročitao – izuzetan je. Mario Vargas Llosa – Jarčeva fešta. Sa prve stranice je već jasno – radi se o velikom piscu. Kasnije se taj utisak samo pojačava.
Interesantno je – bio sam skeptičan prema Llosi, naslovi kod nas popularni zvučali su mi kao ljetnji sezonski hitovi (Avanture nevaljale djevojčice – WTF!?), a otpor je u meni možda čak i pojačan kad je isti dobio Nobelovu nagradu. Obrnuo me je – Miljenko Jergović.
Minhenski aerodrom u doba ručka, ja gutam kobasice i sauerkraut (jebi ga, Minhen), a pustinjak u holu može biti samo homo balcanicus. I to – Jergović. Ulazi u free shop (vidi foliranta!) – ipak, samo prolazi. Idemo! Gutaj i pali. Dobar dan-dobar dan. Jeste za pivo? Nema se kad (Krakov – zakašnjeli avioni – okolo-naokolo za Zagreb). Piše li se? Danas neće. Čita li se? Llosa. Sumnjam. Preporučam.

- Nakon toga sam čitao Jergovićev novi i kratki Roman o Korini, i ništa mi nije bilo jasno. Hiperprodukcija kvari utisak o ovome inače odličnom piscu.