| PRAVA STRANA

JEDAN

Pokušavamo sinu (~4g.) objasniti da ne vezuje sadržaj crtanog filma za uređaj: kad pređe na drugi aparat, moći će nastaviti tamo gdje je stao na prvom.

U analognoj varijanti, ja sam isti princip primijenio na Rane jade: nepročitano u miru Kostanjice dovršeno je u buzz-u Amsterdama. Svuda po jedna kopija – time sadržaj (Kiš) ne gubi, već upravo dobija na važnosti.

DVA

Najbolji pokazatelj nivoa do kog se srozala (jezička) kultura prostora bivše Jugoslavije jesu prevodi crtanih filmova (kako u zapadnoj, tako i u istočnoj varijanti). Toliko lijenosti, nemara za sopstveni jezik i njegov duh, za autohtone izraze, za kvalitet uopšte…

Ne preživljavaju narodi ni države, već kulture. Kad nestanemo, niko to neće ni primijetiti. Ostaće možda pokoja knjiga na tom nemuštom jeziku, za arheologe.

TRI

Uprkos mnogo prepoznatih momenata, film o Drugoj strani odgledao sam sa ravnodušnošću. Sa nekakvom… zrelošću. Taj grad i taj narod otkačio sam nakon što sam saznao da je najvažniji muzej umjetnosti u državi zatvoren već više od 20 godina. Tu su kladionice, one su skroz okay.


Прије неких пола године, пензионисани писац Марко Вешовић распиштољио се у црногорској Побједи, најгорој новини у универзуму (as we know it), у серији чланака који су били све гори од горег. Вешовићеви разлози – само њему знани; процјена уредништва Побједе да таквом онанисању треба дати значајан простор – тешка политика, а самим тим и бизнис (или обрнуто). На крају, жељени ефекат ипак није постигнут, али један од тих чланака је, чудним путевима Господњим, окрзнуо и мене. Но како je полемисање са пропадајућим писцем узалудно, а нормалан човјек у Побједи може завршити само кроз неку овакву глупост или у осмртницама, ја нисам ни на који начин реаговао на Вешовићеве испаде.
А одмах након Вешовићевог ракијашког онанисања, огласила се још једна каријера на заласку. Славко Перовић, некадашња звијезда водиља свега што је у Црној Гори дисало либерално, а данас несхваћено и одбачено божанство, цитирао је Вешовићеве оптужбе, а свему додао и свој печат:

„9) Vladimir Nedović, sin kotorskog udbaša Branka Nedovića, prvi internet snajperista CG.   (Вешовић)

Vladimir Nedović je isto što mu i otac, udbaš. I ovo zna Marko Mafijin Vešović, i bijesan je što Nedoviću udba dozvoljava da on djeluje kako djeluje. A djeluje prevarom i lažima isto kao Marko Mafijin Vešović!”   (Перовић)

Ни на ово се нисам директно освртао, јер са божанством се, је ли, не може општити на обичан начин. Узгред, ни овај текст није мој начин да се накнадно обрачунавам са поменутом господом (који су, поред тога што су посвађани са читавим свијетом, притом још и међусобно дубоко завађени). Не, све је ово предугачaк увод у једну, скоро потпуно неповезану, причу.

Кад смо већ код Славка Перовића, укратко ћу рећи још и слиједеће: цијеним његов политички и људски ауторитет, а поготово његово дјеловање из деведесетих година XX вијека. Међутим, не осјећам да човјеку ишта дугујем. Напротив, вјерујем да је господин Перовић мени дужан два извињења: једно због глупости (на суду се то зове – клевета) наведених горе, а друго због нешто раније комуникације у којој је извињење експлицитно од Перовића и затражено (нашта се божанство оглушило, јер опет, на тај се начин не може комуницирати, но тада сам још био млад). Додаћу још и то да сам, након што се Перовић опоравио од озбиљних повреда након пада низ степенице, истом упутио поруку у којој сам преузео свој дио одговорности за евентуалне раније неспоразуме. Од божанства опет никаквог знака, но од обичног смртника – сасвим довољно.

 

Е, тек овдје стварно почиње текст.

Наиме – удбаш, ријеч која је тежиште тврдњи Вешовића и Перовића (и уопште, једног закржљалог менталног склопа којем припадају), а у смислу у ком га они користе, нити сам ја, нити је мој отац. Иако је овај посљедњи заиста до маја 1992. радио за Државну безбједност (што је нека друга тема, које се можда једном дохватим), ријеч удбаш у наведеним реченицама значи нешто друго – она означава шпијуна.

Оно што Вешовић и Перовић не знају (а што би сигурно радо били искористили), то је да је отац мога оца, тачније мој деда – изгледа био прави шпијун. Но не овај каквог у својим трансовима замишљају В&П, који записује ко иде у цркву и слави славу, већ један који је, у својству вицеконзула ФНРЈ, у годинама након Другог свјетског рада радио у Солуну, у Грчкој. Тамо је Вучета1 илегално помагао грчке комунисте разасуте по шумама, током грчког грађанског рата. Из овог периода постоји једна џемсбондовска прича о вожњи солунским улицама и покушајима да се умакне пратиоцима које шаље тадашња грчка власт.

Пар година након тог ангажмана, у васојевићкој вукојебини наћи ће га нека Гркиња, којој је био обећао љубав или која је, без обзира, одлучила да узме ствари у своје руке. Тешко да ћемо икад сазнати праву истину, но оно што засигурно знамо јесте да је Вучету ова посјета у касне сате стајала првог брака и ћерке.

Ови које помињу Вешовић и Перовић, као и још неки, потичу из другог брака. Но како долазе на свијет нешто касније, док Вучета умире рано, и како је поготово ова линија којом се В&П баве окренута будућности умјесто прошлости, они не знају све детаље из Вучетиног живота, а и оно што знају – прилично је мутно. Но то не спутава, већ омогућава да булшитерска слобода & машта из свега исконструишу своју причу и дају јој нову лирику. Како је аутор ових редова слаб са датумима, они ће засад бити непрецизни, но ова верзија текста замишљена је тек као основа на коју ће се прича надограђивати (као што Nature замишља да изгледају нове, интерактивне књиге), односно као скелет који ће прецизнијим детаљима бити попуњаван. Редосљед слика неће пратити онај хронолошки, већ ће то прије бити комадићи пузле разбацани попут кадрова у Тарантиновим Петпарачким причама, које ће читалац морати у глави да сложи.

Између осталог, знамо да је Вучета деветсто тридесетих био млади комуниста и да је, током једне од тада честих побуна у беранској гимназији2, побјегао из града, и то право у – Призрен. У том периоду, његова фамилија не зна да ли је жив, а кад га отац коначно проналази, не успијева да га из Призрена врати кући. Након тога Вучету, крајем тридесетих, налазимо у Београду (ах Биоград, тај влажни сан свих Црногораца), гдје је за јунаке из подземља ипак далеко узбудљивије. Вучета у Београду студира математику и издржава се дајући часове дјеци са српског двора. Има дјевојку Јеврејку, којој почетком рата нестаје сваки траг, и коју ће у више наврата узалудно тражити.



Од многих других прича остале су само поједине слике, сегменти, референце на топониме… Вучетина пећина је нека локација на којој се током рата скривао и у којој ce смрзавао, бијући тешку битку прије свега са својим окружењем: од све родбине, само је још један био у партизанима, сви остали, фала Богу – у четницима. Тај један је касније, разочаран оним у шта се претворило оно за шта су се борили, махао пиштољем по Будванској ривијери. Вучета то – срећом  ваљда – није доживио, и остао је до краја вјеран својим првобитним идеалима.

Знамо и да је Вучета послије рата био директор Гимназије у Бијелом Пољу, оснивач тамошње Музичке Школе, те касније и Секретар Образовања Црне Горе. Да је писао пјесме, од којих су неке објављиване по новинама, а неке се ваљда и данас пјевају, само се не зна да су његове. Да га је реума, коју је током рата покупио у снијегу Васојевића, натјерала да се спусти у Будву, гдје ће се удомити у Паштровићима. Да је, већ као функционер, живио са фамилијом као подстанар код једне муслиманске, староподгоричке породице, и да до краја живота није дао повода да буде поистовјећен са оном ђиласовском Новом класом. Ту су и неки сегменти са сједница, опирање једноумљу, индиција да је у једном моменту пријетио страшни Голи оток, као и дјечија слутња да је један чести и поштовани гост у кући – уствари био задужен за Вучетино праћење.

На крају, нека буде синхроницитет то што баш данас, кад одлучујем да објавим овај текст, наилазим на један лијепи чланак о бјелопољском кошаркашу Николи Пековићу, на сајту америчке НБА лиге: Forget Linsanity…’Pek-citement’ is growing in Minnesota (у ком је, узгред, слика на којој поентира преко још једног талентованог црногорског кошаркаша, Николе Вучевићаопет 1). Можда би Вучети било драго да зна како ће се у Америци чути за његов крај, и како ће навијачи у Минесоти морати да науче одакле тачно потиче Пековић – снимак који слиједи, помало дебилан, дио је квиза у ком навијачи учествују током пауза у игри.



Ђеда Вучету нисам упознао, јер умро је непосредно послије земљотреса 1979. Ја сам, пак, рођен пар мјесеци касније, 16. јула – на исти дан кад и он.

А чисто да не бисмо завршили у сентименталном кључу, ево Дарка Рундека са нешто другачијим контекстом за ријеч из наслова – ствар Вук са изузетног албума У широком свијету (ја желим да вјерујем да се Вучета за ово борио).


1Једна од 109 изведеница од именице вук у црногорским именима и презименима (Вуковић, Вучевић, Вукотић, Вучинић, Вукан, Вучић…). Фасцинација је  и у  Вучетиној фамилији потпуна – његов брат зове се Вукашин.

2Лијева оријентација омладине из беранског краја наслањала се на раније запажене ђаке који су похађали исту школу; у фељтону о Миловану Ђиласу, Борислав Лалић пише, “Tada je beranska gimnazija bila literarno i levo žarište mladih generacija. U njegovo vreme, tamo su učili i pesme i priče pisali i Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Dušan Kostić i još nekoliklo literarnih imena.”