| PRAVA STRANA
kategorije: drugo, ego
tagovi: , , , , ,

I to je jedan od načina da se napravi saldo života.

Napraviti spisak ljudi sa kojima ste došli u kakav-takav dodir (makar sjedali za istim stolom ili razmijenili pokoju riječ), a kojih više nema, manje-više iste generacije (sem posljednje, mješovite, kategorije). Do vaše 36-te godine.

——————————————————————-

4 terminalne bolesti

6 nesrećnih slučajeva

3 overdose-a

5 samoubistava

6 ubistava, od čega 5 mafijaških obračuna

——————————————————————-

Saldo smrti. Kolaterala crnogorske tranzicije. Pijetet prema preminulima nadjačava potreba da se plastično predstave date prostorno-vremenske koordinate. Zeitgeist.

(…)

Vladimir Nedović rođen je u Kotoru, živopisnom mediteranskom gradiću duboko zavučenom u fjordu Bokokotorskog zaliva (“Danica je Istok zasmijala, čarovite razasula vlasi”). Većinu svog djetinjstva provešće po konobama i palatama starih bokeških, plemićkih i brodovlasničkih, familija, tik uz mirno more zaliva.

No crnogorski milje nerazmrsivo je klupko konaca raznih nijansi, debljine i kakvoće.

kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: , , , , ,

Ljeto je Mediteran. (Što me odmah podsjeća na jedan skoriji razgovor – a nadam se da oni iste ne vode svaki dan, jer meni je imao smisla zato što sam svratio, dok oni to žive: Boka [Kotorska] ne mora da se upinje da bude Mediteran [tvrdio sam], da to naglašava festivalima klapa, pokazuje mušuljadama i potencira jedriličarskim regatama – Boka to jeste sama po sebi, i svaki autentičan i autohton izraz biće neminovno mediteranski.) Ljeto je Mediteran – sunce, more i četinari; krečnjak, plavetno nebo i odsjaj topline u zalivu (po danu blještav, predveče razliven i s blagim prelazima).

Ljeto je dom (i dom je ljeto, blistavo i toplo). Pa iako je sve već ljepše ako počne u Dalmaciji, na Siciliji ili Kikladima, ljeto je tek ono zalivsko, kostanjičko i peraško, kotorsko i njeguško. Ljeto je crnogorsko kameno more (hvala vodiču u Njegoševoj rodnoj kući na insistiranju kod ove fraze), meanderisanje Rijeke Crnojevića, dostojanstven i prkosan profil Lovćena (iz raznih uglova, a ponajviše s mjesecom tik pored vrha, iz peraške perspektive), brežuljci blizanci na Skadarskom jezeru, Kosmač, Goražda i San Giovanni, Pestingrad*. Dhoma je nova riječ u mom vokabularu i na albanskom znači stan. Dom je ono što su Lubarda i Milunović umjeli da vide oko sebe čak iako su živjeli unutar njega (što je rijedak talenat, iako se ponekad može svjesno postići – što ja zovem gledanjem očima prvog puta). Ljeto su blitva, lešo tikvice & prigane bolancane, ulignji, grbaljski sir i pamidore, smokve; pravi (jedini) ukusi i mirisi. Ljeto je dom - užitak, radost i bezuslovna ljubav.

Ljeto je more. Mir u pliskama. Šiljati kamenčići koji padaju ne praveći nikakve šumove ni balone. Gavuni u mreži od zavjese, pravo iz mora u brašno i prosulju. Riba s parangala, iz mreža, s udice, divlja. Maestral (savršena pojava br. 1), koji žaropek sunca čini prijatnim. Bonaca (savršena pojava br. 2) i uranjanje vesala u, kao ulje mirno, more zaliva, u sumrak (zeleno-sivo) ili pod svjetlošću mjeseca (ultramarin-žuto). Zdravi miris i ukus, dodir mora. Na spavanje bez tuširanja, jer so ne peče – ona je moj brat. Barbuni**, fratri, ukljate i palamide; mušlje, kamenice i žbogulje; kozice, krabe i grancigule. Ljeto je more, a more je dom.

Ljeto su i dragi ljudi, ali tu ova priča postaje već previše patetična. Bitno je da su sačuvani duh, ironijska distanca i humor, da se iz male sredine ipak može biti svijet, i da se odoljeva konzumerizmu i usredsređuje na fundamentalno važne (lijepe) stvari.

Ljeto je Mediteran, more, dom, dragi ljudi. Ljeto je radost.

(…)

Po povratku s odmora, zadržavam isti umireni EKG signal dok ne počnu obaveze i stresovi. Osjećam ga kao debeli sloj masti na površini rijetke supe mog temperamenta. Vidim mutnije, reagujem sporije i uzbuđujem se manje. Sad razumijem bolje opuštene (ili malko pogubljene) ljude, a razumijem bolje i one koji ih sporošću nerviraju. Jebi ga, opet dođosmo do podjele. Rekao bi Leonard Cohen, There is a war between the ones who say that there is a war and the ones who say that there isn’t.
 
Update 06.09.2012. Svo vrijeme sam, pišući ovaj tekst, mislio na ovu stvar, i nije mi jasno zašto je odmah nisam ubacio. Pored svih mediteranskih kantautora, ipak – beogradski bend. Neke se stvari bolje osjećaju i ljepše vole izdaleka (jer sreća je lepa samo dok se čeka).

 

* Petar II Petrović je pjevao,
“Danica je istok zasmijala,
čarovite razasula vlasi,
nježno krače cvijetnim stopama
po plavetnom i tihom prostoru…”

** Jedina riba za koju kod nas znam, a da joj lokalni naziv (ako nije slovenskog porijekla) potiče od grčko-turskog (neka se oni dogovore ko je bio prvi), a ne iz talijanskog, kao obično. Na talijanskom se kaže trilja (triglia), što je izraz koji se koristi u Dalmaciji, a ponegdje i u Boki.

 


“Us and Them
And after all we’re only ordinary men
Me, and you
God only knows it’s not what we would choose to do” 

Pink Floyd, Us and Them


- Nisam u najboljim odnosima s pop-kulturom, i riječ hipster doskora mi ništa nije značila. A onda sam ušao u ovaj butik u San Franciscu i, ništa ne znajući, ipak sve shvatio. Nalickane američke drvosječe zvuči kao oksimoron, ali to ipak nije.

- Uvijek sam osjećao prezir prema onima bez sopstvenog stava ili ukusa, a odnos prema modi (da ne ulazimo u ovaj prema materijalizmu i konzumerizmu) gledao kao generalni stav prema životu. To se kod nas zvalo folirant, i sa takvima sam se u školi rado tukao.

- U dilemi hipster vs. nerd, uvijek biram ovog posljednjeg. Coolness factor je, jebi ga, na strani ovog prvog, a autizam ovih drugih je prilično iritirajući, ali su nerdovi, ključno, iskreni. Imaju neke svoje, ma kako infantilne, ideale i vjerovanja, i ono su što jesu.

- U Crnoj Gori su dobar primjer hipstera – uredništvo novina i TV Vijesti. U principu im ništa nije sveto, ali jašu talas promjena, urbanih tripova, narandžastih revolucija, rock koncerata i ostalog trenutnog hipsterskog folklora u političkom domenu.

- Religija kakva je u par zadnjih godina postao Apple, još jedan je simptom hipsterske epidemije. I to je, poput butika odozgo, najočiglednije u zemlji ekstrema – Americi. Apple Store u Miami Beach-u ima lijepu Art Deco fasadu, svijetleći neonski znak izdignut visoko iznad ulaza, i red ljudi koji čekaju da uđu…na misu.

- Navijači, oni sa Balkana, uglavnom prije navijaju protiv nego za. I aktivno mrze. Čak i narode, zemlje ili regije u kojima žive. Predmet za patološku analizu.

- Činjenica da ljudi u Crnoj Gori imaju potrebu da ‘djelo’ (riječ, uradak…) svojih poznanika/prijatelja obavezno pohvale i o njemu pričaju u superlativima (u narodu poznato kao društvena igra ‘serdare-vojvodo’), bez obzira na kvalitet istog, ukazuje na nivo sujete među tamošnjim življem (u narodu poznata kao ‘crnogorska pizma’). Ne pripadam.

-  Ljudi se sve više polarizuju, po raznim pitanjima, svuda u svijetu. U Crnoj Gori: ili ste pobjednik tranzicije koji se napljačkao narodnih para, pa vam je sve ravno do Kosova, drugovi biseri rasuti po celom svetu, pevaljka je na stolu, veselo je i život lijep; ili je sve crno, lament je hobi, izdali me prijatelji izdao me brat, apokalipsa će na jesen, a Rambo Amadeus je posljednja prodata duša. Nema ništa između (a da je stav, i da nije bezlično), mi smo crno-bijeli svijet (bez kravate), srednji put je razrovan džipovima ovih prvih i ugliban suzama ovih drugih. Na prve ne treba trošiti riječi, ali i ovi drugi (kojima sam naklonjen jer stoje nasuprot ovih prvih) žrtve su straha. Strahovi su globalni i vječni fenomen (čovječanstva), a Filozof Pascal Bruckner se na to interesantno osvrće u svom članku Fanatizam apokalipse.

- Prije zvanične premijere istoimenog filma, Rocky V se svojevremeno pojavio u Kotoru, i Kotorani su mu ljubili skute. Danas se ponovo piše o njemu, ali nije poželjno poznavati ga. Iz međuperioda su ostale isprekidane slike, kao poslije pijanstva rakijom: glumci, režiseri, viski i kocka; Moj sin može s velikima; 3 jezika u istoj rečenici (glagol engleski, forma infinitiva njemačka, ostatak rečenice srpskohrvatski); kola i pištolji; Amiga 500 sa monitorom; 42 para cipela; Safari by Ralph Lauren; Dinner at Gotti’s umjesto Breakfast at Tiffany’s (žalost će te svu deštregat, a još moreš dat lipotu!); Brena, tenis, gađanje šljivama, Ego… KRIV JE! Ali je narod gori.

- Bogdan Bogdanović pisao je o mrziteljima gradova. Neću lagati da sam ga čitao, ali o ovoj njegovoj sintagmi razmišljam dok gledam momke iz provincije kako jutrom bijesno gaze amsterdamsku kaldrmu svojim kombijima i pick-up kamionetima.

-  Sjedište NATO-a je vrata do, a jedan od onih sa dužim stažom u kancelariji drži veliko topovsko zrno kao suvenir. Ona koja je majku izgubila u našem zadnjem ratu zna da – ne znaju što čine. Ja se sjetim metaka koji su nošeni na ogrlicama oko vrata. Na sopstvenom primjeru posmatram kako projekat, koji sam prihvatio jer sam zbog kompleksnosti problema ubijeđen u njegov neuspjeh, postaje intelektualni izazov. Ne želim da sudim o onima koji na ovakvim projektima grade karijeru, ali su mi nejasni oni drugi (imigranti, radi vjerodostojnosti!) koji dobrovoljno navlače arapske haljine, da bi snimili video materijal koji će poslužiti za testiranje. Možda čak i njima samima!

 

Update 29.06.2012.

- Nekih 70 godina nakon Hitlerove nacističke Njemačke, 45,5% prve fudbalske postave ove zemlje čine stranci – imigranti. Tu istu Njemačku (zlatnih dječaka) sa Evropskog prvenstva izbacuje crnac sa dva bijesna gola. Scena u kojoj njemački vratar (sic!) Neuer poslije drugog primljenog gola pada na koljena – više je nego simbolična. Africa’s coming! Italiju, koja i dalje u sebi traži snagu za toleranciju prema strancima, u finale Evropskog prvenstva odvodi sin imigranata iz Gane.
Imigranti su najbolja stvar koja je mogla da zadesi Evropu. Jamie Oliver 2009. u New Yorku shvata to isto kroz hranu (i uspijeva da ispriča odličnu novu priču o ovom gradu), najbolji povezujući (konekcioni i kohezioni) faktor među ljudima.
- Neminovno je bilo da državu Njemačku, koja hladnokrvno ovih dana pušta krv južnoevropskim ekonomijama, iz igre izbaci neka od Svinja (PIGS). Kad to nije uspjelo Grčkoj, u polufinalu su je okružile 3 druge mediteranske zemlje. Kao i uvijek u ovoj evropskoj podjeli, Jug će imati samo moralnu satisfakciju, dok će Sjever pokupiti kajmak. Svakom dobro – svakom ono od čega ionako živi.

 

 

 

EASY WAY OUT?

Ok, vrijeme za refleksiju.

Sa jedne strane, dilema/stav o kojima sam ranije pisao:

“mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život (…) Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.”

Sa druge strane, sinoć odgledana emisija sa Slavojem Žižekom, i njegov rezon (a propos povlačenja američkih trupa iz Avganistana) koji me je zamislio:

“Ja mislim… ne znam kako bih to odradio. Mi bismo trebali… Naravno da bi u jednom momentu bilo neophodno da se trupe povuku iz Avganistana. Ali opet kažem, nakon… ako ništa drugo, nakon svega što su SAD uradile tamo, kao što je upravo opisano, sve katastrofe, razaranje čitave države itd. – sad da se samo povuku je jednostavno izvlačenje, linija manjeg otpora. To je ono što mi se ne sviđa u vezi današnje Ljevice – njihova jedina poruka je moralizirajuće ‘Povucimo trupe. Oh, onda imamo čistu savjest.’ I njih ne interesuje šta će se sve dešavati tamo poslije, itd. Ja mrzim ovu banalizujuću, moralizirajuću Ljevicu. Oni maskiraju svoju bezidejnost banalnim moralizirajućim stavovima. To je – katastrofa.”




Nisam preveliki Žižekov fan. Oduševljava me vrcavost njegovog duha, ali često imam osjećaj da stvari posmatra sa bezbjedne visine (u smislu opisanom na početku ovog teksta), servira gotove odgovore i nateže logiku da bi dokazao neku svoju tezu (slično sam iskustvo imao i sa nekim svojim prijateljima filozofima – a problem sa filozofima je, kako tvrdi Christof Koch, što oni ništa ne moraju naučno dokazivati). Moram priznati da utisak o Žižeku kvari i činjenica da prijateljuje sa Andrejem Nikolaidisom, privlaštenim crnogorskim kvazi-intelektualcem (iliti sinekurcem, što bi rekao Muharem Bazdulj) i, sa tim u vezi, vjerodostojan siže Žižekovog nastupa u Podgorici, napisan od strane mog prijatelja koji nastupa pod nickom Intet Glemt*. No na stranu sve to, u pomenutoj emisiji bio je na svom vrhuncu, i ozbiljno sam shvatio gore navedeno logiciranje.

Elem, zapitao sam se da li treba da se prepoznam u ovoj Žižekovoj kritici Ljevice, da li i ja ponekad odbijam da razmislim o eventualnim posljedicama nekog mog tvrdog, moralizirajućeg rezona i da li je situacija često zamršenija nego što taj pojednostavljeni rezon pretpostavlja. Možda, mada se trudim da budem otvoren za svaku diskusiju. I slažem se sa Žižekom po ovom pitanju, a vjerujem da navedeni stav Ljevice ipak predstavlja ekstrem takvog rezona.

Ono što mene, ustvari, na kraju krajeva, interesuje, jeste prije svega iskrenost namjera, prisustvo ili odsustvo (političke) volje i motivacija za pojedina (ne)činjenja. Zato sam spreman da progledam kroz prste onima za koje smatram da imaju dobre namjere, ali da su naivni, izmanipulisani ili zavedeni. A takvih nije mali broj. Sa druge strane, već ako govorimo o samo-cenzuri (o kojoj često kritički piše Chomsky, a koja implicira i Kantov stav o prosvećenju kao izlasku iz samoskrivljene nezrelosti), o zatvaranju očiju pred nedjelima, pokušaju opravdavanja ili, ne daj Bože, ideologizacije istih, stav je jasan i linija prava. Negdje između te dvije strane nalazi se ona Kišova poruka Sartru da, parafraziram, za intelektualca nema opravdanja ako nešto nije znao, jer je njegov posao upravo da zna, a sve to a propos odbijanja da se prihvati činjenica o postojanju staljinističkih logora u komunističkom Sovjetskom Savezu.

Pritom se i sam gadim Ljevice, i uopšte, bilo kakvih struja, pokreta, grupacija ili škola učenja. Ja sam, taj sam, sâm sam, cogito ergo sum, i basta.


SUNCE NAŠEG NEBA

Bio sam doma na par dana, možda u pogrešnom periodu, punom fjake i umidece. Utisci su sve gori, miješaju se, kao nikad dosad, tuga i bijes. Nemam snage da svaki opširno opisujem, i jedino što sam u stanju je da ovlaš nabacam slike. Početni utisci, o prostoti i vulgarnosti, utoliko su jači jer me zatiču dok nanovo čitam Kišovu Grobnicu, to literarno djelo par excellence. Kasnije se reflektuju i oni drugi. “Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot.” Ili riječima Damira Avdića – Grahe, antitezi Šantićevim, “Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše.”

JAT je leš koji u košmarima uznemirava narod. Ljudi prosti, kao što su proste rečenice. Naslovi u novinama mrak, a posna jela na meniju povratak u turobnu prošlost. Ravnodušnost sa jedne, i trpnja sa druge strane, ili sve pomiješano. Pravopisne greške na javnim površinama. Porodične tragedije kao pravilo a ne izuzetak, jer život je (i čini se da je uvijek bio) jeftin – fatalizam se ogleda i u prelaženju preko pješačkog prelaza. Priroda kakvu nismo zaslužili, koju kratkovido i fatalistički uništavamo. Pomorci koji ne plove godinama jer žive od prodate đedovine. Narod koji zaista ne umije da nađe svoje sjedište u avionu. Narod koji za 45 minuta leta od Beograda to Tivta plaća cijenu sličnu onoj za let od 6 i po sati u Americi. Narod koji je ostao bez prebijene pare, ali baca avionsku hranu više nego bilo koji drugi narod. Nezdravo okruženje i neostvareni ljudski potencijali. Nervoza i žuč.

Ipak, nekoliko divnih ljudi sve učini drugačijim.

Update 04-05-2012: Najbizarnije od svega, i ne znam kako sam to mogao zaboraviti, priča (ipak, u prijatnom ambijentu, uz domaću kužinu i drage prijatelje) o pošumljavanju brda Vrmac kod Kotora, suparništvu dva planinarska društva (omajgad), politizaciji te trivijalnosti kroz uključivanje vatrogasne službe… Nevjerovatno ali moguće, naš narod i tako jednu jednostavnu stvar uspije efektno da sjebe. 


J&B

Tokom dana prepunih sportskih dešavanja značajnih za region, ovlaš prelazim preko komentara na sajtovima iz raznih krajeva, i shvatam – Jugoslavija se ne smije obnavljati, jer će završiti u još većoj lokvi krvi. Tu su samo primitivizam, inat, kompleksi (niže i više vrijednosti), infantilnost, mržnja, jed… ostali samo dugmići. Jugonostalgičari moraju shvatiti da njihova želja ne samo da pripada prošlosti, nego predstavlja i vrlo opasnu ideju. Za nas par to će ostati prostor jedinstvene kulture i jezika (srpskohrvatskog), i u njemu ćemo takvom uživati, ali se moramo zadovoljiti time. Sve ostalo je put u propast. Graha opet ima prikladne stihove.

 



THE WHITE PEOPLE 2/2

Nema se mnogo šta više reći od onoga što je opisano u prvom dijelu. Refleksija na to lijepo druženje sažeta je u 10 minuta filma, u prvom pokušaju kakve-takve montaže.


A ako se nekome učini da tekst o filmu tematski ne pripada ovdje, neka obrati pažnju na kadrove u kojima ja fatalistički ispijam rakiju, presipajući krv iz jedne škafe u drugu…uspomeni Danila Kiša.




*Tekst je svojevremeno objavljen na jednom crnogorskom online portalu, ali je isti, kao posljedica raznih manifestacija crnogorske infantilnosti, u međuvremenu ugašen.

Sjećam se svog oduševljenja prvim koncertom Ramba Amadeusa kojem sam prisustvovao. Do tad sam slušao samo pjesme na kasetama, a tada sam čuo kako to zvuči uživo i bio svjedok spektaklu koji nisam očekivao. Varijacije na sopstvene pjesme, priče koje prethode ili se nadovezuju na određene numere ostavljale su me bez teksta. Drugi koncert se zbio ubrzo i, mada je bio gotovo identičan prethodnom, utisak je opet bio sjajan. Vrijedilo je čuti opet iste dosjetke, prisjetiti se, smijati se, uživati. U toku trećeg koncerta sam se već osjetio prevarenim. Fool me once… (kako ono kaže George Bush?) Mada i Đole je triput vidio Tita.

Žižeka sam slušao prvi put. Uživo. Razlika je što se u ovih 15-tak godina svijet radikalno izmijenio. Dovoljno sam hrabar da kažem da se za tih 15 godina suštinski izmijenio više nego za sve godine prije toga (strahota je pomisliti kakav li će tek biti nakon sledećih 15 godina, ali neću sad o tome). Želim reći da sam Žižeka već vidio. I čuo. Mnogo puta. I da sam očekivao da i on to zna i da me stoga tretira kao zahtjevnu publiku, a ne kao nesigurnog tinejdžera koji se smije pri samoj pomisli na govno.

Potrudiću se da ne budem previše kritičan jer je velika stvar za Podgoricu da je Žižek uopšte došao. I da je fama koja oko njega postoji naćerala stotine podgoričana u KIC. Po reakcijama publike vidjelo se da ga mnogi nikad nisu vi viđeli ni čuli. Pa eto, za njih je to bio dobar početak. Izlaganja o stvarnoj i prividnoj slobodi, o smislu i značenju reklamnih poruka, o hajpu ekologije, o funkcionisanju zajednica, pisanim i nepisanim pravilima, mentalitetskim razlikama, tehnikama vladanja, kao i mnoge druge digresije i komentari, za jednu palanku su od neprocjenjive vrijednosti. Žižek je podgoričanima ponudio naočare koje filtriraju samu poruku do razloga onoga koji poruku šalje i njegove stvarne namjere. Priceless!

Ipak, za nas ovdje neke stvari su mnogo značajnije. Da počnemo od toga u kakvom je ambijentu održano samo predavanje jednog od najsubverzivnijih mislioca planete. Slijedi sublimacija u dvije crte:

1) Prvi je red, u jednom ne-građanskom i ne-egalističkom maniru bio rezervisan.
 2) Predsjednika parlamenta i ministra policije, koji su zauzeli centralna mjesta, niko nije izviždao.

Toliko o ambijentu.

Predavanje je otvorio i zatvorio i donekle moderisao Savjetnik gore-pomenutog Predsjednika parlamenta. Manifestacija sa početka predavanja i naivnima je stavila do znanja da domaćin nije Izdavač, nego Savjetnik. Zlonamjerni bi upotrijebio riječ Šegrt.

U takvom ambijentu slušali smo mi, željni slobode izlaganje dragog nam marksiste. Misao bi bila izložena, zatim obrazložena, dokazana i na kraju ilustrovana. Makar u početku. Kako je vrijeme odmicalo, procedura se sužavala, pa smo na kraju dobijali i gotove zaključke, bez ikakvih početnih premisa i bez pomisli na dokaz. Tako smo dobili i instant odgovor na vječno pitanje – zašto se raspala Jugoslavija. Završilo se pukim sofizmima i besmislenim logiciranjem o Hrišćanstvu i religiji uopšte. Priznaću da sam prema poslednjem osjetio jedan iskonski, Sokratovski prezir.

Polemika je, očekivano, zašla u dnevnu politiku. Pominjanjem (pjesnika) Radovana Karadžića, raspada Jugoslavije, nacionalizama i međusobne neshvaćenosti, Žižek je to sam izazvao. A tu je čekalo razočarenje. Potpuno neočekivanu legitimizaciju američkog i evropskog imperijalizma zaokružila je legitimizacija crnogorskog režima, upravo kroz regionalnu spoljno-političku priču i među-nacionalnu patetiku. Svjesno ili ne, Žižek je dao ključ za razumijevanje samog sebe, ponudivši nam naočare sa početka priče: Na postavljeno pitanje “Šta mi Žižek govori?”, naočare su odgovorile kontrapitanjem “Zašto mi ovo govori T-Com?”.

Sve u svemu, Podgorica je ostala uskraćena za predavanje velikog filozofa, a dobila je ono što je zaslužila – još jednu estradnu zvijezdu. Možda je i Žižek našao svoj novi početak.

Naslov je, između ostalog, i ime jedne inspirativne beogradske kafane u Tašmajdanskom parku, iako su konotacije u ova dva slučaja vrlo različite.

(1) VIVAT ACADEMIA

… A u Barseloni sam bio na konferenciji. Poslije 4 godine, dolazim ponovo na ICCV i imam priliku da akademski svijet sagledam drugim očima. Kad taj svijet posmatrate izvana, bez ambicija da mu pripadate i u njega se uklopite, lako se uočavaju određeni obrasci i trendovi. Što se tiče  ljudi, u  najgrubljoj aproksimaciji, primjećuju se 3 tipa naučnika  (a vjerovatno se slično može primijeniti i na mnoge druge profesije):

(1) genijalci, briljantni umovi koji su zaljubljeni u oblast i apsolutno na nju fokusirani (kao naprimjer u fudbalu Maradona ili Messi). Oni su ti koji prave skokove, otkrivaju velike stvari i pomijeraju nauku napred.

(2) vojnici, oni koji su naučili posao i odrađuju ga rutinski, iako sa mnogo rada i truda (fudbal: Gattuso). Ogromnim naporima zauzeli su svoje mjesto u struci (a to je borba neprestana, i vrti se uglavnom oko sponzorstava, koja u mojoj oblasti, prečesto, za moj ukus,  dolaze od vojske ili nekih DSZ/ONO instituta), ali prave vrlo male korake u smjeru napretka nauke.

(3) ostali, koji se upinju da budu u jednoj od prve dvije grupe i njima se dodvoravaju, ili su tu dopali maltene slučajno – objavili su rad jednom-dvaput i čulo se za njih (ko god objavi na ovoj konferenciji, postao je poznat), i sad tako životare pišući slabije naučne radove i popunjavaju kvotu (npr. Montella).

Negdje prije 2 godine, ja sam shvatio da tu ne pripadam. Niti sam briljantan1, niti isključivo skoncentrisan na samo jednu disciplinu, vojnik nisam, a ostalo ne želim da budem. Jer ako ću se nečim baviti čitav život, onda to neće biti puki prosjek (odnosno, da ispratimo analogiju, osrednji klub i nacionalna selekcija za utjehu). Pogotovo ako se od njega slabo živi, a satisfakciju donosi tek intelektualna masturbacija.


(2) AMERICAN DREAM

E sad, za moje odstupanje (otklon) od akademije ima i mnogo drugih razloga, i neke od njih vrlo elokventno i precizno u pravilan kontekst stavlja Hrvoje Jurić, pa sam na ovom sajtu napravio presedan i transkript jednog njegovog predavanja u cjelini objavio kao tekst. Univerziteti su postali firme. Na Istoku se čini (a družim se sa par briljantnih momaka s istanbulskog Boğaziçi univerziteta)  kako je još uvijek živ model renesansnog čovjeka i potreba za oplemenjivanjem pojedinca kroz naobrazbu. Na Zapadu je taj model odavno mrtav, u Americi je svo istraživanje sponzorisano od strane vladinih tijela ili velikih kompanija i u funkciji je tržišta. U Holandiji je to manje ekstremno, ali univerziteti moraju ipak da prave pare, i svaki profesor/naučnik da ih donosi kroz sopstvene odobrene projekte. Izazov, ali ako već mora tako, radiću to za sebe lično.

A na Zapadu, odnosno u Americi, ovo je samo manifestacija njihove ukupne kulture i mentaliteta. O tim stvarima najviše sam, svojevremeno, naučio od svoje profesorice sociologije, bucmaste male Jevrejke Dr. Marshe Rose. I gorepomenuta praktičnost, i američki san, i mnoge druge stvari posljedica su kulture u kojoj se užasno mnogo vrednuje rad2, i u kojoj vlada uvjerenje da se sve može naučiti i savladati uz dovoljan trud (kod nas se naglasak mnogo više stavlja na talenat i urođene osobine, dok kod njih nature vs. nurture gotovo da i nije dilema). Prolazeći kroz mnoge knjige o preduzetništvu (entrepreneurship) ili kroz članke na sajtu Harvard Business Review-a, sadržaj umnogome podsjeća na self-help pamflete i popularnu psihologiju (npr. “20 stvari zajedničkih uspješnim liderima”) i užasno su iritantne za nekog iz naše kulture i tradicije. Pritom, uspjeh se uglavnom svodi na materijalni, mada se poštuje i onaj koji znači ostvarenje sopstvenog sna i onda kada nema veze sa materijalnim bogaćenjem. Često se navode primjeri iz popularne kulture (uspješni zabavljači, holivudski režiseri ili hiperproduktivni pisci) ili riječi predsjednika Amerike, što se u našem slučaju jedino može porediti sa primjerom Zorana Đinđića, i to vjerovatno zato što je pokojni.

Ipak, ima naznaka da se i na Zapadu, u ovom smislu, dešavaju stvari koje su donekle kontra struje. Dva najpopularnija TED (Technology Entertainment Design) predavanja su od Daniel Pinka i Sir Kena Andersona: prvi govori kako ljude ne treba mamiti za posao velikim platama, već kombinovati posao sa onim u čemu svaka osoba ionako uživa (sposobnostima i unutrašnjim afinitetima); drugi kaže kako nam je obrazovni sistem potpuno nakaradno postavljen i ubija kreativnost kod djece. Knjige Drive, Rework, Making Ideas Happen (da, bukvalno patetičnih naslova) i one Seth Godina promovišu djelovanje kontra struje, ustaljenih pravila i društvenih normi. Iako su i one sve manje-više u funkciji tržišta, ipak se odnose na slobodu i ostvarenje pojedinca (a individualizam je najveća religija u Americi), i ne moraju obavezno značiti njegovu upotrebu ili eksploataciju.


(3) BALKANE MOJ

A ničeg od toga nema kod nas. Prije svega, rad se uopšte ne vrednuje, i na jednu inicijativu dođe pedeset kritičara, koji ne pokazuju ni trunku poštovanja za entuzijazam, samoinicijativnost i uloženi trud pojedinca (jer ipak smo mi i dalje Pleme, kao što to argumentovano tvrdi Radomir Konstantinović). Ipak, na vrat-na nos uvesti pravila koja važe na Zapadu i nakalemiti ih na naš mentalitet nema nikakvog smisla (pritom se i to radi po navedenom self-help principu, i ne znam je li to bio i Đinđićev pristup ili to, sa školama za lidere i ostalim idiotarijama, nakaradno tumače mediokriteti koji su ga naslijedili). Čak i ako po strani stavimo činjenicu da su tranzicija i transformacija u službi tržišta, odnosno velikih kompanija (u novogovoru se to kaže evro-atlantske integracije), oni koji kod nas sasvim dobronamjerno žele primijeniti pojedine pozitivne elemente Zapadnih sistema, moraju naći drugačiji modus komunikacije sa domicilnim stanovništvom (s obzirom da na vrat-na nos očekivano rezultira otporom i konfliktom). Ovo podrazumijeva i svijest o tome da nije dobro da se svi momentalno stavimo u službu krupnog kapitala, već da je bolje naći kompromis sa postojećim malim proizvođačima, njihovim mogućnostima i potrebama. (Ovdje se naročito vodim skorašnjom pričom sa prijateljima o malim poljoprivrednicima u Srbiji, koji ne prihvataju moderne načine proizvodnje nego se drže svojih tradicionalnih. Iako nema toliko veze sa preduzetništvom, vjerujem da dio u vezi komunikacije stoji.)

Jer sve je šansa, i ako nije moguća (ni poželjna) masovna industrijalizacija ili elektronizacija, pa onda budimo zelena zona Evrope, budimo prostor autentičnih proizvoda i raznovrsne, lokalne proizvodnje. Budimo eko i seoski turizam, napravimo kulturu od onog što je već autohtona i autentična kultura umjesto da slijepo i naglo preuzimamo recepturu sa Zapada. Zdravo je, dobro je, ekološki je, predstavlja kontinuitet kulture i mentaliteta, predstavlja specifičnost koja se sve više traži u moru gradova i zemalja koji počinju da liče jedni na druge i nude potpuno isto3. Ovdje mislim na prostor čitavog Balkana.

Sve je šansa. Kriza je šansa, i tranzicija je šansa, jer otvaraju ogroman prostor novih mogućnosti i prilika (slično rezonujući, svojevremeno sam svoj članak za crnogorske novine Vijesti naslovio sa Nepodnošljiva lakoća tranzicije). Ali sve to podrazumijeva odgovorne lidere i ljude sa vizijom. A s tim smo na Balkanu u najvećem deficitu. Kompleks siromaštva stvorio je domaće izdajnike koji su orobili sopstvene države i narode gore nego bilo koji okupator – zato je ovaj predlog naivan, jer podrazumijeva svijest o opštem dobru i sporo, ali sigurno bogaćenje, umjesto naglog i brzog kakvo traži pohlepa.


(4) RADOST

A da umije neko da razmišlja, pa da na primjeru Crne Gore kaže: Primorje su preplavili Rusi, u redu, evo nudimo da njihovo prisustvo na našem prostoru bude još izraženije. Nudimo da npr. od stare kotorske Rivijere naprave svoj kulturno-umjetnički centar u kom će se izlagati slike iz Ermitaža (ionako ne znaju šta će s njima, i dio kolekcije su prenijeli u Amsterdam). Austrijanci neka na ostrvu Mamula naprave svoj muzej i prave izložbe Schiele-a, Kokoschke i Klimta. Tvrđava Krstac iznad Budve Jevrejima i njihovoj kulturi. Prostor u Podgorici – turskoj. Neka tvrđava uz more – talijanskoj. Itd. Napravimo od Crne Gore jedan veliki muzej, neka se prepliću kulture i neka ljudi kod nas dođu u priliku da sve to vide iz prve ruke (o prihodima od turizma da i ne govorimo). To bi kreiralo svojevrstan Medići efekat, na dobrobit svih.



U ovom dijelu sam pokušao da nategnem tekst i u njega uvrstim nekih par stvari sa naših prostora čija mi je idelja vodilja inspirativna. No shvativši da se ipak ne uklapaju dovoljno u izloženi kontekst, jednostavno ću neke ilustrirati ovdje, pa ako neko uspije naći nit koja sve povezuje, utoliko ljepše (radosnije).

Beogradski hor Viva Vox koji pjeva bez pratnje, i glasom imitira svaki instrument:



Francuska reportaža o crnogorskom slikaru Dadu Đuriću, čijih je radova pun pariški Centre George Pompidou:


P.S. Sve ilustracije u tekstu djelo su rumunskog umjetnika Dana Perjovschija.

1Gledajući posljednjih dana video predavanja briljantnog Geoffreya Hintona, smrznem se na pomisao da mi takvi ljudi budu među recenzentima rada i razbucaju me na komadiće.

2Naravno, sve ovo se može povezati i sa sociološkim teorijama Maxa Webera, koji pravi razliku između protestantskih društava, u kojima se promoviše individualnost, i katoličkih, u kojima je zajednica mnogo važnija.

3Na neki način, slična je priča sa svim mentalitetskim karakteristikama: dok neki od nas pizde što su npr. vodoinstalateri stručnjaci za sve i svašta ili što nam taksisti od aerodroma do kućne adrese objasne čitavu političku situaciju u zemlji i inostranstvu, to takođe predstavlja specifičnost našeg prostora, koja sa strane izgleda zanimljivo, ipak implicira interes tih ljudi za razne teme, čini komunikaciju prisnijom, itd. Sve to može biti interesantno kad bi se našao neko da to voli na pravi način.



(1) DUR

Sjedim prije neki dan sa jednim prijateljem, koji sigurno ne čita ovaj moj bullshit na off-u, kad on spomenu potpuno istu onu moju dilemu iz prethodnog posta: posmatrati sliku ili biti dio nje. I još kaže kako slika zavisi od posmatrača, te da je slika bolja što je bolji onaj koji je posmatra. Ja se složih, potpuno1. Jokić & son, priča za sebe.

A svašta se lijepo izdešavalo u prethodnom periodu, i mnogo toga inspiriše na pisanje.

Od družeta Alberta i Stefana dobijam na poklon prvu montiranu kopiju onog našeg kratkometražnog filma, pa se uskoro može očekivati i tekst The White people 2/2. Od Stefana sam dobio još i bočicu domaće austrijske šljivovice – slibowitz – i mogu vam reć (dondo Internete) da uopšte nije (bila) loša.

Bili su Ceyhun iz Istanbula i Luca iz Rima, i bio je momenat kad sam se, uprkos školama & diplomama, osjećao potpuno nedoraslim diskusiji. O računarskom vidu, linearnoj algebri i fizici, ali i filmu i slikarstvu, gdje je Ceyhun argumentovano, a vrlo istočnjački i lijepo, obrazlagao Picassovu površnost. Picassovu, hej! Kaže mnogo je šetao u stilovima (tu se složih), mnogo se švalerisao (i tu se složih), i nije imao fokus i jasnu razvojnu liniju  (tu se zapitah) kao Miró  ili Kandinsky. Luca je pričao o boci viskija koju je popio s Radetom Šerbedžijom.

Bilo je i mnogo drugih divnih ljudi, koji su ukupno prešli više od 27 000 kilometara uglavnom zbog mene, na čemu sam im do neba zahvalan.

Bila je i dobra žurka.

(2) MOL

U susretu sa bliskim genima bokeškim & cuckim, saznajem mnogo o sebi i o davnom vremenu u kom su se žene zvale Aneta, Marijeta i Aderma, a muškarci Georgije i Sergio. Slušam o rođaku koji je u šetnju uz more odlazio u bijelom odijelu pomorskog oficira, sa tranzistorom u ruci (ne može se to opisati, treba imati u glavi silazak niz te skale, tada…). Slušam kako je u vrtu usmjeravao ženu kao tipkama na tastaturi - lijevo! pravo! Slušam o momku s Ubala koji na pitanje kakvo mu je zelje, odgovara sa ‘moderno’. Slušam o ludilu, zlu, zatvoru i samostanu bokeškom. O mnogim drugim pričama koje staju u mrak i morbidnost Živkovih Beštija.

“Onda kad je važio zakon da se za zlo učinjeno u vrijeme juga to čovjeku uzme kao olakšavajuća okolnost.”

Ipak, čujem i lucidnost moje prababe iz doba kad su ljudi još znali kritički da posmatraju stvarnost, a na tržištu vladala zdrava konkurencija, kako je skeptična prema advertisingu: “Ako mora da se reklamira, to je nešto sumnjivo.” Slično rezonira priča stare Njujorčanke Rose (čita se Rouz) o bankama s početka XX vijeka – o vlasniku Jevrejinu, koji identično tretira nju sa svakodnevnim depozitom od $1 kao i one koji kod njega čuvaju mnogo više, jer – “ona ulaže sve što ima”.

(3) DUR pa MOL

A mjesec dana prije toga, po prvi put obilazim Barselonu. Kakav Grad! Njegova ljepota, bogatstvo duha njegovog življa (Gaudí, Picasso, Miró, Subirachs…), ali i njegova drama, izbijaju iz svakog kamena svake zgrade. Grad i narod koji su mnogo propatili, ali koji su svoje ime jasno ucrtali u istoriju, kako onu političku, tako i istoriju umjetnosti. Dok obilazimo grad i uživamo katalanski modernizam, Voll Damm i tapas, saznajemo više o krvavom građanskom ratu, Francovoj diktaturi, Meksičkom kovčegu Roberta Cape (sama priča Cape, Gerde Taro i Chima dovoljna je za film), uništavanju Gaudíjevih djela…

U takvom kontekstu, i potpunom uživanju, nalaze me neka, tada aktuelna, pis(k)a(ra)nja u Crnoj Gori. Ponovo povratak u pizdu materinu i priča o zelenašima vs. bjelašima. Put kroz vrijeme, u Srednji vijek. Kako mi mala izgleda Crna Gora  u tom trenutku, kako mizeran naš narod sa takvim ljudima i riječima!
Što je najgore, remeti me sve to (način, koji za mene često otkriva suštinu, najviše me pogađa). Ponovo sam šizofreničan, i jedan dio mene (onaj racionalni, distancirani Evropljanin) želi sve da iskulira i zaboravi, uživa punim plućima u Barseloni. Drugi dio (impulsivni i neobuzdani, ali donkihotovski Balkanac) želi da se popičkara sa svima i pozove jednog po jednog da mu izađu na crtu2. Sreća pa je Internet između nas, prođe onih 10 sekundi dok se napiše reakcija i već zvuči pretjerano i nepotrebno dok miš dođe do dugmeta za slanje.

Paranoja. Ona klasična, čest slučaj kod briljantnih ljudi, koji zahvaljujući njoj imaju nevjerovatan fokus i koncentraciju, energiju nepokolebljivo usmjerenu ka samo jednom cilju3. Ali koja je mač sa dvije oštrice. No pored te pojedinačne, tu je i kolektivna paranoja, ona koja je podsvjesni znak kompleksa niže vrijednosti (negdje duboko, ja sam svjestan koliko sam mali, pa mora da postoji nešto veliko i moćno tamo negdje, vani) i koja se čini simptomatičnom za Crnu Goru. O ovim stvarima razmišljam dok se šetamo obroncima Montjuïca i gledamo na grad sa njegove tvrđave.

Ombraje mi se srednjevjekovni gospodar, koji je sinovima povadio oči da oni to njemu ne bi uradili. Ili da njihova mladost ne opčini njegove vjerne ljube. Ombraje mi se sekta sa potentnim muškim vođom, kome se žene podaju s oduševljenjem i u transu. Ombraje mi se i južnoamerička serija (recimo, Rosa Salvaje) u kojoj žene čupaju kose jedna drugoj.

Nastaviće se (u duru)… 

1 Uzgred, sinoć mi je sinulo kako je o vrlo sličnim stvarima pisao Kundera u svojoj knjizi Život je drugdje.

2 “Čitavog života stojiš pred odlukom: da li da opsuješ il’ odmahneš rukom?”, Vito Nikolić, Pjesma jednog neodgovornog lica.

3 “Čovjek mora biti razuman da bi mislio jasno, dok neko može duboko razmišljati i biti potpuno lud.”, Nikola Tesla.


(I)

Моја вјечита дилема: живјети слику или уживати посматрајући је? Има ово негдје везе са оном picassoпричом “живот или слава”, има сигурно неке везе и са дилемама које сам пописивао у својим кризним годинама (моје ране двадесете, и изобиље Јужне Флориде), има везе и са чињеницом да је мозак највећа (најосјетљивија, ваљда) ерогена зона.

Неко је скоро на помен ове моје дилеме реаговао мудро, и нашао компромисно рјешење у ком је могуће обоје, али сам то заборавио (да ово пишем током кризних година, претходну реченицу би слиједила хрпа питања типа “да ли сам желио да заборавим? да ли уживам у дилеми, у процјепу?”, итд.). Јеби га.

Дакле, са једне стране – запамтити слику, урезати је у своје памћење и имати успомену на тај визуелни доживљај, или са друге стране – живјети оно што је (што дјелује) лијепо и инспиративно, што одаје утисак “правог живота”? Зајебана дилема – барем за неког ко размишља визуелно као ја, ко вјерује да машта умије да надомјести кључне дијелове и ко мисли да зна како настаје и одржава се мит. А ко, притом, увијек бира живот.

(II)

Прелазећи овлаш преко те моје писаније из кризних година, уочавам да је лајт-мотив мојих тадашњих осјећања & размишљања – дерт. dilemaДефиниција (од стране моје професорице језика оспоравана) овог појма негдје са страница београдског Данас-а, налази се, из неког разлога, на 4 (и словима, четири) мјеста: “Дерт: избезумљујућа меланхолија која дражи својим ноктом савршене, ма управо овисничке неодољивости.” Интересантно, јер сам скоро (десетак година касније) покушао неком да објасним тај појам, и схватио да ми значење измиче. Што ваљда значи да сам ријешио барем неке од поменутих младалачких дилема. Али, ко би рекао да сазријевање тако дуго траје.

(III)

Списи су, дакле, патетични. Има и добрих, који до краја оправдавају велике ријечи. Али их је превише – шупљих, са ријечима што празно звоне, бомбастичним. Грандиозно, китњасто, кичасто као барок. Умирање у љепоти без ичега конкретног и конструктивног. shkodra1Мегаломанија, типичан црногорски феномен. Малих људи што се упињу. Високих људи који се ипак подижу на прсте. Свим другима чудно, а они ни не примјећују.

Јеб’о те, Краљ Никола је ишао на факинг Скадар (нису само празне ријечи, још је бизарније кад се пређе на дјела). Који је то уфур. Геополитички. Брига је њега било што моја прабаба два-три дана (& ноћи) мора да пјешачи да би мужу на фронту однијела дуван (брига је вјероватно и мужа, али то је већ нека друга, и дуга, прича). И освоји га тип, и порасте он, а ми сви се проширимо, и љепота*. Док нам нису рекли да се примиримо. И нека су. What the?

perjovschi'.jpgУ Монитор-овом (Весељка Копривице) чланку о црногорским природном особеностима, поред чињеничних података, на 8 (и словима, осам) мјеста се користи суперлатив (најљепша, најнеобичнија…) уз, ни мање ни више, него “на свијету”. Па је ли то неко провјеравао, је ли какав жири гласао, је ли се упоредило са Бразилом, Тајландом, Швајцарском, или је то само онако – офрље? Ко ће и провјерават, аудиторијум је одавно под наркозом и управо жели да чује овакве праскаве пароле, само је проблем што се наступ ни у чему не разликује од плитке и популистичке политичке демагогије. “Искуство нам је паланачко”, и домет (географски, и нивоа свијести) тог резона најбоље илуструје пародија (толико је духа, ипак, остало) на ту тему, кад се у Црној Гори каже да је нешто “најбоље на свијет и у Београд”.

(IV)

Елем, ваљда и ова рефлексија значи да сам још неке ствари у међувремену превазишао. nikoKaoJaНо интересантно је да овај текст на неки начин (својим почетком засигурно), сензибилитетом, подсјећа на те старе списе, писане углавном (мада не и искључиво!) кроз дерт. На писање ме је понукала једна изузетна књига коју сам синоћ узео да читам, а у међувремену прешао до трећине. Wow, да ме до те мјере дирне књига америчког писца! Јер није то као нпр. Пол Остер, не ради се само о сензибилитету, већ о дубини емоције, о нечему што у скоро 5 година живота у Америци нисам регистровао (код домицилног становништва и доминантне културе). extremeКњига “Изузетно бучно и невјероватно близу”, Џонатана Сафран Фора, прије подсјећа на Кундерину “Шалу”, на његове почетке прије Париза и “сублимације” (неки то вјероватно, из незнања, зову и отуђеношћу). Потпуно ме је разоружала, и јако ми је драго због тога, јер је током кризних година било превише нас и њих. Једна специфичност књиге, додуше, јесте што су описана искуства – за ову причу су битна она емотивна – врло јеврејска. Што опет значи да она имају своје поријекло са ове стране океана, односно да негдје има смисла то што се у њима лакше и интензивније препознајем.

(V)

Е добро, све ми је то јасно, али ми није јасно зашто ме, и синоћ и данас, пичи нека неуроза, неки мој улцер вентрикули. Писање би требало да је ослобађање, тако је било и током кризних година (хе-хе, свиђа ми се ова патетична фраза), зашто ме одједном пуни нервозом? Heavy boots. What the?


*У једном другом бизарном времену, појавиће се (не баш ниоткуда) извјесни Радуловић из Никшића, који ће пробијати пут до мора (Живкоооо!) и сав камен истресати у море, како би направио плато у заливу под заштитом Унеско-а. Домаће становништво говориће (од муке, из немара или из дивљења) како је то први Црногорац од краља Николе који је проширио територију Црне Горе…

Kažu mi da je Crnogorac ubio Che Guevaru. Kažu mi i da je visoka klasa u Boliviji, ona koju psujem kad gledam kako organizuje separatističke proteste i pučeve protiv ljevičara Eva Moralesa, sačinjena skoro isključivo od Crnogoraca i Hrvata. Kažu mi kako mladi Crnogorci i dan-danas odlaze u Južnu Ameriku da služe u privatnoj gardi i paramilitarnoj vojsci nekog davnog iseljenika.

petanovic

Popili smo po tri belgijska teškaša, Duvela, neko i crno vino, i selimo se u komšiluk na holandsku ‘rakiju’ – Oude Jenever. Pitam kako pričaju. Pitam kako zvuči. Sjećam se ideje dede Miloša o doktorskoj disertaciji na temu bokeškog izgovora, koja bi se bazirala isključivo na stihovima, a zaključci izvodili na osnovu rima. Sjećam se kako mi je rekao da je njegova baba, iz Cavtata, za čep govorila “c’p”. Saznajem kako stari Crnogorci, oni južnoamerički, ne znaju šta je viljuška, već isključivo govore ‘pirun’. Saznajem i da im ništa ne govori riječ ‘sto’ – znaju samo za trpezu.

Pominjemo Aljasku, Montanu, Urugvaj, Argentinu. Ladino, jezik pred-inkvizitorskih Sefarda, i Lanfardo, jezik argentinskih imigranata, a danas jezik tanga. Ellis Island, ulaz za sve sjeverno-američke imigrante ili strane radnike, te njegovu bazu podataka na Internetu. Ekipu doma, nukleuse pozitivne energije, i nadu.

Počinjem da im pričam o mom prađedu, Špiru Todoroviću. O knjizi koju je moja tetka pisala o Špirovoj ženi, mojoj prababi Dani. O tabuu koji je vladao u kući moje majke, te pričama koje su nam govorene ispod glasa, i u kojima su škrte informacije vjerovatno samo polu-tačne. O obavezi koju osjećam da priču nastavim ja, odnosno da je objavim na neki način.

mirko_1

Godina je 1941. Špiro je rahitični primorac, todorovićke sičijave i nervozne rase (u toj kući, beštimalo se i kasnije pola na talijanskom – porca miseria!, a pola na našem – jebem ti Boga tovara!), i noštromo – vođa palube. Ima dva naočita sina – Mirka i Aleksandra, i ženu Danu. Prababu Danu pamtim po posebnoj naklonosti koju je gajila prema meni – sinu njene omiljene unuke (sklanjanju pogleda dok se pentram uz odrinu); suzama zbog svađe sa snahom, a mojom babom, Crnogorkom iz Cuca (sukob svjetova očitovao se kroz tu razdaljinu od mora do brda); te sitnjenju crnog zelja – raštana – na pižulu ispred kuće (za kokoške). Špiro te 1941. godine odlazi na brod, i dok je usidren u njujorškoj luci – na Balkanu počinje još jedan rat.
(A sve bi bilo lakše da su Dani onda, u Zagrebu, odobrili vizu. Pridružila bi se sestri koja je otišla još mnogo ranije, da se nikad ne vrati. Ovako je ostala samo ta velika porodična slika za okvir – čovjek s brkovima stoji; ispod njega uredno začešljan dječak u ljetnjem odijelu i mlada žena sa novorođenčetom u naručju. Foto Rubens – Zagreb, 1923.)

Tu sve postaje mutno i zamagljeno, zbrkano i neprecizno. Dok Špiro živi u Njujorku, na Menhetnu – 311 W 23rd Street (Petom avenijom do Flatiron zgrade, onda desno skoro do Hudsona – ruta kojom ću i sam proći 2004. godine), njegov stariji sin Mirko će 1944. iz nekog razloga (navodno političkih ubjeđenja, a najverovatnije ljubomore) ubiti prvo svoju curu pa sebe, dok će mlađi sin sa 15 godina oboljeti od dječije paralize. Moja tetka će kasnije pisati, sasvim razumljivo, o babi Dani, kojoj jedan sin nije više među živima, drugi postaje invalid, a muž se nalazi preko sedam mora i sedam gora. Rat je, Amerika je daleko koliko danas Mars, i pisma ne prolaze, a ako i prođu, traje to čitavu vječnost.

spiro_adr_1

Elem, ne znamo u detalje kako su Todorovići sve to preživjeli. Znamo samo da je Špiro, po svršetku rata, krenuo brodom na put doma, u Kostanjicu. Da je sa sobom imao pet baula ličnih stvari i poklona za familiju, te uz sebe nešto gotovine i lična dokumenta. Da mu je brod kod Trsta naišao na minu, kojom prilikom je potonulo svih pet baula stvari i poklona. Špiro je uspio da spase sebe i akten tašnu u kojoj su bila lična dokumenta, na osnovu kojih je kasnije potraživao američku penziju. Neko mudar bio ga je savjetovao, ili je on sam bio toliko bistar, da u Americi otvori bankovni račun na kom je bio pohranjen ostatak ušteđevine. Od američke penzije, nakon Špirove smrti, školovala se na beogradskom PMF-u moja majka, kao i njene sestre.

Ne znamo mnogo više ni o periodu nakon Špirovog povratka. Imamo otpusnicu iz bolnice, u kojoj se liječio od čira u stomaku (ulcer ventriculi), i nešto pisama od poznanika iz Amerike, sricanih u pravom K und K maniru. Znamo i da je Špiro većinu zarađenih para uložio u kupovinu zemlje u Kostanjici, iste one koja je prodavana kad američka penzija nije više bila dovoljna, i sa koje i dan-danas gledamo na zaliv i peraške školje pred sobom.

Ne znamo kako je Špiro govorio i koje je riječi poznavao, te da li bi razumio ovaj tekst.

Ovaj tekst pisan je uz potpuno iracionalnu uznemirenost želuca, stomačnu tjeskobu nepoznatog uzroka.


spiro4

“If liberty means anything at all it means the right to tell people what they do not want to hear.” – George Orwell, predgovor Životinjskoj farmi

Ono što slijedi je moja prekjučerašnja prepiska sa Internet portalom e-novine, nakon što sam ustanovio da mi nije objavljen nijedan od tri komentara koje sam postovao tokom prošle sedmice. S obzirom da je lani na sve strane bio slat poziv za pomoć ovog portala, i da sam ja, tada vjerujući u njihov projekat, uplatio neku (vrlo) skromnu sumu na njihov račun, uzeo sam sebi za pravo da kontaktiram glavnog i odgovornog urednika Petra Lukovića, sa kojim sam ranije vodio korespondenciju. Iako nisam pobornik takvih stvari, objavljujem ovu prepisku javno, jer u njoj nema ličnih detalja, a o tome sam obavijestio e-novine. Ovaj se tekst tako može smatrati nastavkom onoga o čemu sam na PCNEN-u ranije pisao (a propos monopola na istinu i sličnog), ovdje i ovdje.

Radilo se o slijedećim temama. Prvo sam slučajno, tražeći neku izjavu Anta Markovića, naišao na tekst Branka Vojičića u vezi “Rata za Mir”, koji su prenijele e-novine. U međuvremenu je na tu temu ipak vraćen moj komentar, pa ga mogu u cjelini navesti:

“Ma je li ovo Branko Vojicic, generalni direktor RTV Crne Gore? Lijepo se druzite vi u e-novinama i asikujete s Djukanovicem: mi vama savjetnika i urednika za Pobjedu, vi nama kolumnistu.

O tempora, o mores!”

A eto, dodat je i adekvatan propratni komentar gospodina o kome ćete više čuti u nastavku teksta. Pritom je dotični gospodin prekršio osnovno pravilo Internet komunikacije i otkrio moj identitet (sa, siguran sam, slučajnom greškom), o čemu ću još razmisliti.

Nažalost, druga dva komentara nisam sačuvao, pa ću ovdje pokušati da reprodukujem njihov sadržaj. Prvi je bio na feljtonu koji se bavi Ratkom Kneževićem, koji me u životu ne zanima, naprotiv. Međutim, osjetio sam potrebu da reagujem zbog jednostranosti s kojom je pisan feljton, pa sam otprilike rekao slijedeće:

“Jeste li se svrstali, jeste. Ustvari, vjerovatno vi ni ranije niste bili nesvrstani, ali sam ja bio mlad, lud i naivan. Filosofija palanke, koja isijava iz ovog feljtona, govori da on nema veze sa istraživačkim novinarstvom, pa mi ne pada na pamet dalje da ga čitam.”

Drugi komentar bio je na jednom sličnom feljtonu, gdje se Stanko Cane Subotić predstavlja kao nevina piplica. Kako se radilo o istom, nevjerovatnoj pristrasnosti, ostavio sam otprilike isti komentar, čini mi se bez pominjanja Filosofije palanke.

I onda, kad mi je rečeno da mojih komentara uopšte nema, pisao sam Lukoviću.

—————————————————————————————————————-
Re: E-NOVINE PRED GASENJEM?
From: Vladimir Nedovic
To: Petar Lukovic

Gospodine Lukovicu,

s obzirom na nasu raniju komunikaciju povodom moguceg gasenja e-novina, kao i mog skromnog doprinosa vasem projektu, uzimam sebi za pravo da vam pisem u vezi slijedeceg.

Naime, prosle sedmice ostavio sam 3 komentara na raznim stranicama e-novina, za koje jutros shvatam da uopste nisu objavljeni. Svi su se kriticki odnosili na feljton/e-novine, pa se pitam da li je to mozda razlog sto nisu objavljeni, s obzirom da sam ih pisao sa 2 razlicita racunara, pa je greska u tehnickom smislu manje vjerovatna.

Dakle, htio sam da vas upitam da pogledate da li su u vasem sistemu registrovani komentari pod nickom ‘vkotor’, iza kog stojim ja, a koji su ostavljeni u posljednjih 7 dana, i to, cini mi se, na slijedecim stranicama (ali sigurno na tim feljtonima):

http://www.e-novine.com/feljton/30592-Guslama-protiv-Mocarta.html

http://www.e-novine.com/feljton/43004-Lijepi-Gringo-Nikia.html

http://www.e-novine.com/feljton/42727-eelj-Uhapsite-Caneta.html

Unaprijed zahvalan,

—————————————————————————————————————-
E-NOVINE – odgovor
From: Branislav Jelic
To: Vladimir Nedovic

Gospodine Nedovicu,

Nasao sam dva vasa komentara u administraciji.

Jedan se tice pravopisa i na to necu gubiti vreme.

Drugi:

“Lijepo se druzite vi u e-novinama i asikujete s Djukanovicem: mi vama savjetnika i urednika za Pobjedu, vi nama kolumnistu.”

predstavlja notornu laz kada je u pitanju asikovanje sa Djukanovicem, dok je ovaj drugi deo o savetnicima, urednicima i kolumnistima potpuno nejasan, ali u kontekstu celog komentara, takodje lazan i tendenciozan.

Branislav Jelic
e-novine
—————————————————————————————————————-
Re: E-NOVINE – odgovor
From: Vladimir Nedovic
To: Branislav Jelic
Cc: Petar Lukovic

Gospodine Jelicu,

hvala na odgovoru.

Trebalo je da budu tri komentara, mada su posljednja dva slicnog sadrzaja (a odnose se na jednostranost s kojom su pisani vasi posljednji feljtoni). Sto se tice pravopisa, sa tim obicno nemam problema, pa bih ipak volio da mi pojasnite o cemu se radi, i unaprijed se zahvaljujem na vremenu koje cete tome posvetiti.

Sto se tice komentara koji ste naveli (koji slijedi nakon pitanja da li se radi o istom Branku Vojicicu koji je danas direktor RTV CG), pa valjda ja imam pravo na svoj stav, kao i pravo da taj stav javno iznesem, kao sto i vi imate pravo na slobodnu interpretaciju istog (u ovom slucaju vrlo uvredljivu i direktnu, dok je moj komentar u najgorem slucaju spekulativan). Ako je ovo sto ste mi upravo objasnili razlog za cenzuru, a kako ja mislim da je taj razlog sasvim nedovoljan, uvjeravam vas da cu naci nacina da svoj stav ipak javno iznesem.

I da pojasnim: koliko je meni poznato, prethodni glavni urednik (i jedan od osnivaca) e-novina je Srdjan Kusovac, kasnije savjetnik Mila Djukanovica, a sada i glavni urednik ratno-huskacke novine od papira, Pobjede. Drugo, laz po definiciji podrazumijeva da ja svjesno iznosim neistine iako znam sta je ustvari istina. Posto vi ne mozete biti sigurni cega sam ja svjestan, vi ste slobodni da konstatujete da je nesto neistina, ali ne i da li ja lazem ili ne.

—————————————————————————————————————-
E-NOVINE – odgovor2
From: Branislav Jelic
To: Vladimir Nedovic

Gospodine Nedovicu,

Naravno da imate pravo da iznesete svoj stav, ali da iznosite laz(i) na racun e-novina, u e-novinama, na to nemate pravo, jer vam ga necemo dati. Lazi koje ste izneli, pritom, nisu licile na spekulaciju vec na tvrdnju i necu gubiti vreme na razlaganju recene forme.

Da, S.Kusovac je bio Gl. i odg. urednik e-novina, ali to vise nije od maja 2008. iz razloga koji vas se ne ticu, bas kao sto se nas u e-novinama ne tice, niti imamo bilo kakve veze sa time gde je Kusovac nastavio karijeru. Ukratko, e-novine od tada i danasnji pojavni oblik su – nebo i zemlja.

I za kraj; uopste me ne zanima, jer imam preca posla, vasa sklonost ka plitkom filozofiranju “cega sam ja svestan”. Vrlo otvoreno vam kazem, jer, ne da sam svestan, nego sam apsolutno, nepokolebljivo, proverljivo, nepogresivo siguran da govorim istinu. Zar niste do sada razumeli da je Istina jedino oruzje e-novina? Zato se “bara” tako i zamutila, cega ste sigurno svesni, cim ste se ovako uznemirili.

P.S.
A svoj stav slobodno iznosite javno. Znam da ima puno medija koji na spletkarenju i grade svoj opstanak. Uz ljubaznu molbu da ovu komunikaciju zavrsimo jer imam mnogo posla koji ceka dok se zamajavam na ovaj nacin.

Branislav Jelic
e-novine
—————————————————————————————————————-
Re: E-NOVINE – odgovor2
From: Vladimir Nedovic
To: Branislav Jelic
Cc: Petar Lukovic

Gospodine Jelicu,

hvala vam na brzom i nedvosmislenom odgovoru.
Posto ste mi objerucke izasli u susret, ovim zavrsavam nasu prepisku, kao i svaku mogucu relaciju sa portalom e-novine.

Zelim vam svako dobro i mnogo istine u daljem zivotu i radu.

Vladimir Nedovic
—————————————————————————————————————-

Prosudite sami.

Update 18.12.2010. Iz komunikacije sa par ljudi, od kojih su neki i moji prijatelji, shvatam da mnogi nisu shvatili moj glavni motiv za objavljivanje ove prepiske. Mislio sam da ona dovoljno govori sama za sebe, ali sam očigledno ipak ostao nedorečen. Jedan od prijatelja me je kritikovao što sam u prvom obraćanju pomenuo donaciju, i tu argumentaciju prihvatam. Međutim, izgleda da ipak treba napomenuti kako je objavljivanje prepiske potpuno nezavisno od mojih političkih stavova, odnosno rasuđivanja o političko-ekonomskim relacijama e-novina (na ovom sajtu, uostalom, pokušavam se uopšte ne baviti dnevnom/prizemnom politikom). Ovaj tekst skoro isključivo želi da ukaže na banalnosti koje prijete da nas potpuno zatrpaju: na banalizovanje nekih fundamentalnih pojmova, patetiku banalnog, ograničenost vidika, redukcionizam. Pored toga, ono bi se najadekvatnije moglo smjestiti na stranicu Šokovi, i to nasuprot onom lijepom beogradskom primjeru. Ova prepiska potpuno je srozala očekivanja koja je taj pozitivni primjer svojevremeno visoko podigao.

From: Vladimir Nedovic

Nije me na ovim stranicama bilo prilično dugo, i neće me biti još neko vrijeme. Nešto od razloga za odsustvo moglo se naslutiti ukoliko je neko pratio moj LinkedIn profil (jedina društvena mreža koju rabim). Uglavnom, opravdao sam sve bojazni iz teksta Radoznalost, odnosno natovario sebi dva miliona obaveza, na postojeći milion.
Kad nađem nešto vremena, napisaću (valjda) kratki izvještaj o svemu što mi je toliko zaokupilo pažnju u proteklom periodu, odnosno dodati drugi nastavak na pomenuti tekst.

tvtest

Dotada, samo par crtica koje u nekoj bliskoj budućnosti mogu prerasti u posebne tekstove, odnosno čiji je potencijal bio dovoljan da me zaintrigira u ovom ludom periodu:

(1) Ljetnja škola demačizacije za Crnogorce

Izbor iz predmeta:

- uvođenje, uz očevog, prenošenja i majčinog prezimena na djecu, po uzoru na Južnoamerikance (uz PR foru: Edison Arantes do Nascimento – Pelé); uduplavanje tate (npr. Milovan Vukov, pa još i Janković) ustupa mjesto podjednakoj zastupljenosti XX (majčinih) i XY (očevih) hromozoma;
- sedmodnevni kurs vožnje biciklom u Amsterdamu, gdje bi trošne bakice, a kamoli jedre tinejdžerke, dovoljno često prestizale dahtave Balkance; mjerenje testosterona prije i poslije trke;
- sedam dana preživljavanja i domaćinskih poslova – ribanja podova&zidova, kuvanja (s korištenjem rerne), pranja čarapa&gaća, razvijanja kora za pitu, itd; Crnogorci mogu da biraju pusto ostrvo ili boravak u Harareu; zabranjeno umiranje od gladi;

itd.

(2) Foto-žurnalizam (reportažna fotografija)

Odnosno, moj problem s njim i činjenica da: a) sa problemom nisam naišao na adekvatno razumijevanje kod ljudi sa kojima sam pričao, i b) na Internetu nisam našao da bilo ko ima slične moralne dileme. Ukratko, tiče se slikanja fotografija poput slijedećih:

vietnam-execution
colombia-girl

(3) Rodoljublje

U sinoćnjem razgovoru s prijateljima, shvatam da su naši ljudi najveći od svih rodoljuba (s obzirom da korijen ove riječi ukazuje na ljubav prema svom rodu, te da je tako ona različit pojam od riječi patriota): 500 godina se bore s Turcima (ili Austrijancima, Mađarima) da bi instalirali naše lopove, koji će nam jebat majku više nego svi Turci, Latini i Germani zajedno. Zato ipak ne treba za Balkan priželjkivati okupaciju ili protektorat, iako bi ti stranci barem nešto izgradili na našem prostoru (umjesto što samo daju donacije), s obzirom da su i dalje najbolji oni putevi, mostovi, palate i tvrđave iz preslovenskog doba.

(4) Vodoinstalaterska moda/plumber fashion

plumber

Kritički osvrt (sa neskrivenim antipatijama) na modu posljednje decenije, konkretno farmerice na pola guza. Ne odnosi se na hip-hop kulturu koja barem podrazumijeva bokserice, nego isključivo na ženske krojeve koji pašu rijetko kojem struku&kuku (kuk = jedna od pet riječi za dio tijela u našem jeziku koje su anagrami). Kad god vidim crack (ili previruće meso), sjetim se naših dobrih&poštenih vodoinstalatera, koji su ovu modu pretekli duboko u prošlom vijeku.

(5) Vladimir Todorović Nedović

U skladu sa gore navedenom praksom ravnopravne rodne zastupljenosti, emotivni osvrt na dvije-tri posljednje generacije mojih hromozoma:

- geni prijeloški, representative đede Vučeta iz pećine
- geni bokeški, representative đede Leso učitelj
- geni paštrovski, representative prababa Anđe 4 pištolja
- geni cucki, representative baba Stanka total control

ou jea.