| PRAVA STRANA

“She finished grinding and a rustle of water overflowing on the fire drew her again to the stove, to all those objects of her solitude.”

Elio Vittorini, Conversations in Sicily, 1937

Svježe mljevena kafa bila je još u mlincu kad joj je šuštanje kipuće vode, što se počela prelivati van kogume, ponovo privukla pažnju špaheru – kužini, drvima, škafi u ćošku – svim tim stvarima koje su činile njenu samoću. Baba je, kao i uvijek, bila u crnini, na glavi je imala faculet a preko ramena debeli gunj. Na nogama su bile čizme, skupe, stigle iz Amerike, ali za koje ona nije mnogo marila, noseći ih kroz baštinu i trošeći po docima. Vani je bilo hladno i vlažno, kako to biva zimi u tom dijelu Boke. Bio je Božićni period i u uglu, iznad fotelje, bilo je, prazničnim balonima okićeno, mlado stablo lovorike.

Baba je hvataljkom otvorila vrela vrata špahera i unutra se ukazao vatreni plamen. Prošarala je kratko po vatri, dok su varnice udarale o niski plafon špahera. Onda je iz kartonske kutije ispod dohvatila jedan komad iscijepanog drveta i ubacila ga u vatru. Sjutra treba ustati rano: uveče će doći unuci a ona mora prije toga ubrati i okititi badnjake.

P.S. Ova priča biće ogledalo babine slike u mom pamćenju, i kao takva će rasti i razvijati se. Stoga je sasvim moguće da će se u priči preklapati elementi iz raznih vremenskih perioda, koji neće obavezno pratiti hronološku logiku.

“С јесени, кад почну ветрови”,
свјестан сам тога још више,
но увијек, питам се да ли
могуће је спојити та два
сензибилитета, јужњачки
емотивни и овај сјеверни,
увијек с погледом прикованим
на циљ, на успјех, на добит.

Анди Сам писао је још давно,
“Боже, како сам немоћан пред
овим цвећем”, и ја се питам
колико таквих узнемирења
ми носимо у себи и да ли
можемо икад задржати једнаку
кон-цен-тра-ци-ју.
И да ли значи нешто снага воље,
и оне смокве бабине што
појео сам јуче и што дале
су ми снагу, вјерујем чврсто.

И сјетим се онда жилавости
бабе Станке и свега што она
прошла и издржала је,
и понадам се да и ја имам
ту жилу и почнем да вјерујем
да све се преживјети може и
да ми саткани смо од тврдог
материјала и онда стиснух
зубе и наставих до краја
узбдрице и до врха моста
и изгурах дан и испаде доста добар.

И сад лебдим на ивици међу
та два сензбилитета, да спреман
сам да пођем на једну или
другу страну, а неспреман
за обије, и то све јаче је
много с јесени, но стално
лебди нада мном као ризик
и као опасност…

 

P.S. Gore opisano sricao sam dok sam se borio protiv vjetra na biciklu, žureći na jedan sastanak. Trebalo je preći dugački i visoki Nescio most ka Ijburgu, što je, na kraju, poslužilo kao inspiracija. Bilo je to usred perioda poduže psihološke i finansijske krize. Na sastanku je postignut dogovor o saradnji između firmi Flavourspace i Winestein.

(1) DUR

Sjedim prije neki dan sa jednim prijateljem, koji sigurno ne čita ovaj moj bullshit na off-u, kad on spomenu potpuno istu onu moju dilemu iz prethodnog posta: posmatrati sliku ili biti dio nje. I još kaže kako slika zavisi od posmatrača, te da je slika bolja što je bolji onaj koji je posmatra. Ja se složih, potpuno1. Jokić & son, priča za sebe.

A svašta se lijepo izdešavalo u prethodnom periodu, i mnogo toga inspiriše na pisanje.

Od družeta Alberta i Stefana dobijam na poklon prvu montiranu kopiju onog našeg kratkometražnog filma, pa se uskoro može očekivati i tekst The White people 2/2. Od Stefana sam dobio još i bočicu domaće austrijske šljivovice – slibowitz – i mogu vam reć (dondo Internete) da uopšte nije (bila) loša.

Bili su Ceyhun iz Istanbula i Luca iz Rima, i bio je momenat kad sam se, uprkos školama & diplomama, osjećao potpuno nedoraslim diskusiji. O računarskom vidu, linearnoj algebri i fizici, ali i filmu i slikarstvu, gdje je Ceyhun argumentovano, a vrlo istočnjački i lijepo, obrazlagao Picassovu površnost. Picassovu, hej! Kaže mnogo je šetao u stilovima (tu se složih), mnogo se švalerisao (i tu se složih), i nije imao fokus i jasnu razvojnu liniju  (tu se zapitah) kao Miró  ili Kandinsky. Luca je pričao o boci viskija koju je popio s Radetom Šerbedžijom.

Bilo je i mnogo drugih divnih ljudi, koji su ukupno prešli više od 27 000 kilometara uglavnom zbog mene, na čemu sam im do neba zahvalan.

Bila je i dobra žurka.

(2) MOL

U susretu sa bliskim genima bokeškim & cuckim, saznajem mnogo o sebi i o davnom vremenu u kom su se žene zvale Aneta, Marijeta i Aderma, a muškarci Georgije i Sergio. Slušam o rođaku koji je u šetnju uz more odlazio u bijelom odijelu pomorskog oficira, sa tranzistorom u ruci (ne može se to opisati, treba imati u glavi silazak niz te skale, tada…). Slušam kako je u vrtu usmjeravao ženu kao tipkama na tastaturi - lijevo! pravo! Slušam o momku s Ubala koji na pitanje kakvo mu je zelje, odgovara sa ‘moderno’. Slušam o ludilu, zlu, zatvoru i samostanu bokeškom. O mnogim drugim pričama koje staju u mrak i morbidnost Živkovih Beštija.

“Onda kad je važio zakon da se za zlo učinjeno u vrijeme juga to čovjeku uzme kao olakšavajuća okolnost.”

Ipak, čujem i lucidnost moje prababe iz doba kad su ljudi još znali kritički da posmatraju stvarnost, a na tržištu vladala zdrava konkurencija, kako je skeptična prema advertisingu: “Ako mora da se reklamira, to je nešto sumnjivo.” Slično rezonira priča stare Njujorčanke Rose (čita se Rouz) o bankama s početka XX vijeka – o vlasniku Jevrejinu, koji identično tretira nju sa svakodnevnim depozitom od $1 kao i one koji kod njega čuvaju mnogo više, jer – “ona ulaže sve što ima”.

(3) DUR pa MOL

A mjesec dana prije toga, po prvi put obilazim Barselonu. Kakav Grad! Njegova ljepota, bogatstvo duha njegovog življa (Gaudí, Picasso, Miró, Subirachs…), ali i njegova drama, izbijaju iz svakog kamena svake zgrade. Grad i narod koji su mnogo propatili, ali koji su svoje ime jasno ucrtali u istoriju, kako onu političku, tako i istoriju umjetnosti. Dok obilazimo grad i uživamo katalanski modernizam, Voll Damm i tapas, saznajemo više o krvavom građanskom ratu, Francovoj diktaturi, Meksičkom kovčegu Roberta Cape (sama priča Cape, Gerde Taro i Chima dovoljna je za film), uništavanju Gaudíjevih djela…

U takvom kontekstu, i potpunom uživanju, nalaze me neka, tada aktuelna, pis(k)a(ra)nja u Crnoj Gori. Ponovo povratak u pizdu materinu i priča o zelenašima vs. bjelašima. Put kroz vrijeme, u Srednji vijek. Kako mi mala izgleda Crna Gora  u tom trenutku, kako mizeran naš narod sa takvim ljudima i riječima!
Što je najgore, remeti me sve to (način, koji za mene često otkriva suštinu, najviše me pogađa). Ponovo sam šizofreničan, i jedan dio mene (onaj racionalni, distancirani Evropljanin) želi sve da iskulira i zaboravi, uživa punim plućima u Barseloni. Drugi dio (impulsivni i neobuzdani, ali donkihotovski Balkanac) želi da se popičkara sa svima i pozove jednog po jednog da mu izađu na crtu2. Sreća pa je Internet između nas, prođe onih 10 sekundi dok se napiše reakcija i već zvuči pretjerano i nepotrebno dok miš dođe do dugmeta za slanje.

Paranoja. Ona klasična, čest slučaj kod briljantnih ljudi, koji zahvaljujući njoj imaju nevjerovatan fokus i koncentraciju, energiju nepokolebljivo usmjerenu ka samo jednom cilju3. Ali koja je mač sa dvije oštrice. No pored te pojedinačne, tu je i kolektivna paranoja, ona koja je podsvjesni znak kompleksa niže vrijednosti (negdje duboko, ja sam svjestan koliko sam mali, pa mora da postoji nešto veliko i moćno tamo negdje, vani) i koja se čini simptomatičnom za Crnu Goru. O ovim stvarima razmišljam dok se šetamo obroncima Montjuïca i gledamo na grad sa njegove tvrđave.

Ombraje mi se srednjevjekovni gospodar, koji je sinovima povadio oči da oni to njemu ne bi uradili. Ili da njihova mladost ne opčini njegove vjerne ljube. Ombraje mi se sekta sa potentnim muškim vođom, kome se žene podaju s oduševljenjem i u transu. Ombraje mi se i južnoamerička serija (recimo, Rosa Salvaje) u kojoj žene čupaju kose jedna drugoj.

Nastaviće se (u duru)… 

1 Uzgred, sinoć mi je sinulo kako je o vrlo sličnim stvarima pisao Kundera u svojoj knjizi Život je drugdje.

2 “Čitavog života stojiš pred odlukom: da li da opsuješ il’ odmahneš rukom?”, Vito Nikolić, Pjesma jednog neodgovornog lica.

3 “Čovjek mora biti razuman da bi mislio jasno, dok neko može duboko razmišljati i biti potpuno lud.”, Nikola Tesla.