tagovi: amsterdam, computer vision, inovacije, interaktivni advertising, ja, neuroza, računarski vid, radoznalost, renesansni covjek, spin-off, start-up, život
BRENZE
Već tada vidjevši da neće sve ispasti onako kako sam ja zamišljao, počinjem da tražim posao (van akademskog svijeta, jer sad vec u potpuno drugom mode-u), kako bih imao i tu alternativu. Potpuno u mom maniru, bombardujem svoje profesionalne kontakte i potencijalne firme ogromnim brojem zahtjeva. S obzirom na vrijeme krize, bivam prijatno iznenađen odzivom.
Greška br. 4. Smatrajući da će to dati utisak o meni svestranijem i iskusnijem, u svom CV-ju pominjem i opisane preduzetničke aktivnosti, odnosno ambicije, od kojih ne odustajem. Kompanije na to uglavnom ustuknu i uplaše se manjka koncentracije.
Ukratko što se tiče projekta na Rembrandtpleinu – smatram da nam je preuzet od strane pomenute firme, odnosno posrednika lično, koji je na kvarno postao „izvođač radova“ (te uzeo sve pare umjesto posredničkih 15-20%). Otvoreno to nešto kasnije i izjavljujem, što nikako ne biva dobro primljeno i što dovodi do dodatnog zahlađenja odnosa sa tipom, predstavnikom investicione firme i direktorom te nove Robertove kompanije. Na jedvite jade, nakon par mjeseci, uspijevam da naplatim svoj dio. Tokom čitavog ovog perioda, Roberto (koji dobro zna šta mislim o svemu) i ja se trudimo da nas dvojica ostanemo u dobrim odnosima, iako postaje jasno da nam se putevi, barem zasad, razilaze. On sa novom firmom potpisuje full-time ugovor (uz dosta restriktivne stavke a propos drugih aktivnosti tokom i poslije ugovora). Ja odlučujem da nađem posao i ipak smanjim svoje preduzetničke ambicije.
FULL STOP?
No od svoje biznis ideje ne odustajem. U jesen 2010. je prijavljujem na konkurs holandskih biznis ideja, NewVenture. Na tom konkursu, ideja se tokom tri runde kristališe i artikuliše sve jasnije, rezultirajući biznis planom. U novembru, na kraju prve runde, moja ideja biva izabrana među 10 sa najvećim potencijalom, od 476 prijavljenih. Tokom dešavanja srećem nove ljude koji pokazuju interesovanje i žele saradnju. Dobijam novi podsticaj da nastavim, u neko svoje slobodno vrijeme (sic!) ako ništa drugo.
Firmama kod kojih se prijavljujem za posao, a koje se ne uplaše mojih preduzetničkih ambicija, predlažem saradnju, ukoliko ocijenim da to ima smisla. To dovodi do novih interesantnih mogućnosti (moram da odam priznanje Holanđanima, koji me uvijek ozbiljno slušaju i tretiraju), ali podrazumijeva dugoročnije planiranje i promišljenije odluke. Ja nemam vremena da čekam.
Na kraju se odlučujem za (privremeni) posao u firmi sa kojom ipak neću moći da razvijam svoje preduzetničke planove. Radi se o novoj i mladoj (po godinama, i duhu) amsterdamskoj kompaniji Layar, koja je uspjela da zauzme mjesto na tržištu koje obično okupiraju američke firme. Naime, Layar se bavi razvojem augmented reality tehnologije (jebemliga – nadograđene stvarnosti? ček’ da vidim… kažu ‘proširena stvarnost’, meni se više sviđa ova moja kovanica), odnosno dodavanjem relevantnih (tekstuelnih, vizuelnih…) informacija na objekte vidljive kroz kameru, i to isključivo onu mobilnog telefona. Kako je firma skoro imala dosta velik priliv investicija i širi svoje polje djelovanja, ja ću razvijati algoritme vezane za prepoznavanje i praćenje vizuelnih koncepata*.
RADOZNALOST 2.0.X
Možda će neko reći kako ta moja neuroza radoznalosti i nije baš toliko prokletstvo, jer iako još nisam odbranio doktorat, ipak sam se bavio nekim stvarima od životnog značaja. He-he. U međuvremenu sam učestvovao u par akcija crnogorske građanske neposlušnosti (i u pravom i u virtuelnom svijetu); pisao gluposti na ovom sajtu; pomogao Filipu Kovačeviću da grafički&tehnički opremi knjigu; učestvovao u snimanju jednog kratkometražnog filma; ušao u milion političkih polemika i tako zadobio mnoge antipatije, ali i stekao mnoge prijatelje; nekako ipak odlučio da odbijem ponudu da se uključim u rad novog crnogorskog portala Javni Servis, iako sam na njemu svakodnevno aktivan… Ako se zna da mi je cura strašno zahtjevna, jasno je da sam ja čovjek pod konstantim stresom i da se moja agonija nastavlja 
.
*Interesantno je napomenuti da je Layar bila prva firma s kojom sam imao razgovor za posao u oktobru 2010. No tada se radilo o nekoj potpuno drugoj funkciji za koju i nisam bio toliko kvalifikovan. Ipak, ja sam priliku iskoristio da napomenem ono što je zaista moja specijalnost i što bi im moglo biti od koristi. Tri mjeseca kasnije, kad su odlučili da zaista uključe moju struku u planove firme, zvali su me bez zvaničnog objavljivanja pozicije i intervjuisanja drugih ljudi.
THE END
