| PRAVA STRANA


“If I were to wish for anything, I should not wish for wealth and power, but for the passionate sense of the potential, for the eye which, ever young and ardent, sees the possible. Pleasure disappoints, possibility never. And what wine is so sparkling, what so fragrant, what so intoxicating, as possibility!”
Søren Kierkegaard (1813-55)


Приводећи крају Јерговићев најновији роман “Отац”, негдје при средини XLVI поглавља, осјетио сам малтене органску потребу да се успротивим једном његовом ставу, односно да станем у одбрану Будућности. Изненадио ме је овај осјећај, а вјерујем да се људима Јерговићеве професије и кова такве ствари чешће дешавају, па зато више и пишу и реагују. Са друге стране, тај осјећај се у мом организму истакао с обзиром на чињеницу да с г. Јерговићем дијелим сличан сензибилитет и заговарам врло сличне принципе, па чак и онај о колективној одговорности народа.

possibility-emily-dickinsonНаиме, Јерговић у поменутом поглављу пише, “Будућност припада самоувјереним и лакомисленим. Припада онима који знају шта би са собом, онима која је закржљала машта.” Потом говори о томе како је “машта увијек окренута прошлости” и како је научна фантастика тек сублитерарни жанр у ком се пресликавају доживљаји човјечанства из прошлости.

Не. На страну научна фантастика, коју никад нисам читао, па је уопште не познајем. Али полазна теза о будућности је, усудићу се рећи, потпуно погрешна. Јерговић сам тврди како много живље борави у прошлости него у садашњости, док га будућност уопште не занима. Притом се чини како није у стању поистовјетити се с онима чији је поглед упрт у будућност. Легитимно, али недовољно да би било ко имао право да суди. Јер онима који су радије окренути будућности, а аутор овог текста себе у такве убраја, чини се да је управо у тој сфери могуће пустити машти на вољу. У том простору опијају Кјеркегардове нове и небројене могућности, и ту је тек све могуће, док је у прошлости, иако никад коначној, тај маневарски простор ипак ограничен.

А то што жанр научне фантастике можда обилује мотивима препознатљивим у прошлости, то је само зато што се ти писци ипак не могу отргнути од познатог, односно што људски мозак тешко генерише радикално нове појмове и концепте. Са друге стране, питање је читаочевих асоцијација: читалац Јерговић у поменутим мотивима проналази познате и блиске појмове, Јерговићев људски мозак нове информације најлакше интерпретира и сортира ако у њима препозна нешто већ виђено, познато и блиско.


past_dan_perjovschiДаље у истом поглављу, Јерговић тврди да је фраза о окретању будућности глупа и да се “само у прошлости да разријешити нешто што се у прошлости и догодило”. Овакав став аргументује примјерима који уствари представљају симптоме Философије паланке.

Опет не. Да дубоко нисам увјерен у Јерговићеву искреност, рекао бих да у овом дијелу чак прави замјену теза, јер окретање будућности своди на багателисање и измишљање прошлости. Потпуно сагласан са Јерговићем у случају кад се поменута фраза политички раби, и свјестан да писац углавном говори о јужнословенским просторима на којима се редовно перу биографије и фалсификује прошлост, ипак тврдим да поглед упрт у будућност не мора значити овакву банализацију поменутих појмова.

Генерације се, па и на Балкану, смјењују, и дјеца не проживљавају обавезно трауме својих предака. Уколико та дјеца нису задојена причама о прошлости, не само јуначкој него било каквој, много је мањи ризик да упадну у замке у које су упали њихови родитељи. Зато се слажем са Рамбом Амадеусом кад каже како би дјеца у школама требало да уче будућност умјесто прошлости, односно (х)историје. Холандска се дјеца, рецимо, овим другим једва баве, и историја у школама је малтене, како пише Јерговић, питање временске прогнозе. Ни писац ових редова није у дјетињству био много бомбардован причама о прошлости, па чак ни оној породичној, и жели да вјерује да му је то дало она Гетеова крила (“Дјеца од родитеља треба да добију двије ствари: коријење и крила.”, Ј. В. вон Гете), умјесто дубоких и жилавих коријена, а заправо тегова прошлости.

На крају, враћање у прошлост и преиспитивање историјских догађаја какво нуди Јерговић, од учесника овог процеса захтијева много више, подразумијева много мању оптерећеност и пристрасност, него у случају окретања ка будућности. Наравно да не треба дозволити криминално-политичким елитама да фалсификују историју и у миру крцкају покрадене еуре и марке, али процес помирења, с неком новом генерацијом, мора подразумијевати спремност да се крене напред, окрене нови лист и потпуно растерећено изгради Будућност.

Kažu mi da je Crnogorac ubio Che Guevaru. Kažu mi i da je visoka klasa u Boliviji, ona koju psujem kad gledam kako organizuje separatističke proteste i pučeve protiv ljevičara Eva Moralesa, sačinjena skoro isključivo od Crnogoraca i Hrvata. Kažu mi kako mladi Crnogorci i dan-danas odlaze u Južnu Ameriku da služe u privatnoj gardi i paramilitarnoj vojsci nekog davnog iseljenika.

petanovic

Popili smo po tri belgijska teškaša, Duvela, neko i crno vino, i selimo se u komšiluk na holandsku ‘rakiju’ – Oude Jenever. Pitam kako pričaju. Pitam kako zvuči. Sjećam se ideje dede Miloša o doktorskoj disertaciji na temu bokeškog izgovora, koja bi se bazirala isključivo na stihovima, a zaključci izvodili na osnovu rima. Sjećam se kako mi je rekao da je njegova baba, iz Cavtata, za čep govorila “c’p”. Saznajem kako stari Crnogorci, oni južnoamerički, ne znaju šta je viljuška, već isključivo govore ‘pirun’. Saznajem i da im ništa ne govori riječ ‘sto’ – znaju samo za trpezu.

Pominjemo Aljasku, Montanu, Urugvaj, Argentinu. Ladino, jezik pred-inkvizitorskih Sefarda, i Lanfardo, jezik argentinskih imigranata, a danas jezik tanga. Ellis Island, ulaz za sve sjeverno-američke imigrante ili strane radnike, te njegovu bazu podataka na Internetu. Ekipu doma, nukleuse pozitivne energije, i nadu.

Počinjem da im pričam o mom prađedu, Špiru Todoroviću. O knjizi koju je moja tetka pisala o Špirovoj ženi, mojoj prababi Dani. O tabuu koji je vladao u kući moje majke, te pričama koje su nam govorene ispod glasa, i u kojima su škrte informacije vjerovatno samo polu-tačne. O obavezi koju osjećam da priču nastavim ja, odnosno da je objavim na neki način.

mirko_1

Godina je 1941. Špiro je rahitični primorac, todorovićke sičijave i nervozne rase (u toj kući, beštimalo se i kasnije pola na talijanskom – porca miseria!, a pola na našem – jebem ti Boga tovara!), i noštromo – vođa palube. Ima dva naočita sina – Mirka i Aleksandra, i ženu Danu. Prababu Danu pamtim po posebnoj naklonosti koju je gajila prema meni – sinu njene omiljene unuke (sklanjanju pogleda dok se pentram uz odrinu); suzama zbog svađe sa snahom, a mojom babom, Crnogorkom iz Cuca (sukob svjetova očitovao se kroz tu razdaljinu od mora do brda); te sitnjenju crnog zelja – raštana – na pižulu ispred kuće (za kokoške). Špiro te 1941. godine odlazi na brod, i dok je usidren u njujorškoj luci – na Balkanu počinje još jedan rat.
(A sve bi bilo lakše da su Dani onda, u Zagrebu, odobrili vizu. Pridružila bi se sestri koja je otišla još mnogo ranije, da se nikad ne vrati. Ovako je ostala samo ta velika porodična slika za okvir – čovjek s brkovima stoji; ispod njega uredno začešljan dječak u ljetnjem odijelu i mlada žena sa novorođenčetom u naručju. Foto Rubens – Zagreb, 1923.)

Tu sve postaje mutno i zamagljeno, zbrkano i neprecizno. Dok Špiro živi u Njujorku, na Menhetnu – 311 W 23rd Street (Petom avenijom do Flatiron zgrade, onda desno skoro do Hudsona – ruta kojom ću i sam proći 2004. godine), njegov stariji sin Mirko će 1944. iz nekog razloga (navodno političkih ubjeđenja, a najverovatnije ljubomore) ubiti prvo svoju curu pa sebe, dok će mlađi sin sa 15 godina oboljeti od dječije paralize. Moja tetka će kasnije pisati, sasvim razumljivo, o babi Dani, kojoj jedan sin nije više među živima, drugi postaje invalid, a muž se nalazi preko sedam mora i sedam gora. Rat je, Amerika je daleko koliko danas Mars, i pisma ne prolaze, a ako i prođu, traje to čitavu vječnost.

spiro_adr_1

Elem, ne znamo u detalje kako su Todorovići sve to preživjeli. Znamo samo da je Špiro, po svršetku rata, krenuo brodom na put doma, u Kostanjicu. Da je sa sobom imao pet baula ličnih stvari i poklona za familiju, te uz sebe nešto gotovine i lična dokumenta. Da mu je brod kod Trsta naišao na minu, kojom prilikom je potonulo svih pet baula stvari i poklona. Špiro je uspio da spase sebe i akten tašnu u kojoj su bila lična dokumenta, na osnovu kojih je kasnije potraživao američku penziju. Neko mudar bio ga je savjetovao, ili je on sam bio toliko bistar, da u Americi otvori bankovni račun na kom je bio pohranjen ostatak ušteđevine. Od američke penzije, nakon Špirove smrti, školovala se na beogradskom PMF-u moja majka, kao i njene sestre.

Ne znamo mnogo više ni o periodu nakon Špirovog povratka. Imamo otpusnicu iz bolnice, u kojoj se liječio od čira u stomaku (ulcer ventriculi), i nešto pisama od poznanika iz Amerike, sricanih u pravom K und K maniru. Znamo i da je Špiro većinu zarađenih para uložio u kupovinu zemlje u Kostanjici, iste one koja je prodavana kad američka penzija nije više bila dovoljna, i sa koje i dan-danas gledamo na zaliv i peraške školje pred sobom.

Ne znamo kako je Špiro govorio i koje je riječi poznavao, te da li bi razumio ovaj tekst.

Ovaj tekst pisan je uz potpuno iracionalnu uznemirenost želuca, stomačnu tjeskobu nepoznatog uzroka.


spiro4

DIO PRVI

U principu, ja bih se uvijek dosta teško nakanio da napišem nešto na ovim stranicama. To je tako uglavnom iz dva razloga. Kao prvo, i manje važno, ja sam faking perfekcionista, i ništa ne puštam “u etar” ako nije pet puta revidirano i deset puta provjereno. Kao drugo, i važnije, imam generalno problem sa samim konceptom bloga (ili home photo/video varijanti u kojima je “svako umjetnik”, odnosno stvaralac), i uvijek se pitam zašto bi bilo kome bilo interesantno to što ja pišem, ko sam ja da svoje riječi obnarodujem tako ležerno, zašto je potrebno to objaviti čitavom svijetu (iako je stranica samo teoretski dostupna svima, a u suštini posjećena od strane par prijatelja i slučajnih ‘naletilaca’). Zato ja, uostalom, ovu stranicu nikad nisam ni doživljavao kao blog, već samo kao nekakav ventil, koji ne treba uzimati za ozbiljno, jer se radi o – bullshitu.
blog
Gore sam zaboravio da napomenem i da ja imam priličnu potrebu da zaštitim svoju intimu i razgraničim privatnu od javne sfere, pa sve što napišem mora proći kroz filter nekakve deintimizirajuće sublimacije. To je vjerovatno dodatni razlog što ne pišem češće. Ili bolje. Ili samouvjerenije.

E dobro, pošto smo se dovoljno ogradili, sad možemo i o nečemu konkretnom. No svakako, ja ću samo nabaciti crtice i slike koje mi se motaju po glavi, pa kome bude interesantno da me prati dobrodošao je, i fala mu đe čuo i ne čuo.


DIO DRUGI

Htio sam da objavim mnogo ozbiljan tekst na temu svoje crnogorštine, odnosno konačnog i potpunog odbacivanja iste (ostaje ono ‘iz’, ali sam raskrstio sa onim definišućim ‘sam’), i to je ispao užasno dugačak i patetičan tekst. Dobro je ovako kad napisano ostane koji dan u špajz, ili vanka na kišu i jaki jugo, pa mu otpa’ne žuto lišće (ljubavi?), to jest sve nevažno, što ne zaslužuje da bude objavljeno. Jer sam još i shvatio da je sve ono što sam ja htio reći stalo u jednu jedinu Paulinu rečenicu:

“Pitala sam se koja je priroda i porijeklo snažnog otpora kojeg sam osjećala prema tome da dijelim identitet sa onima koji su mi ga do nedavno osporavali, koji su se uselili u njega kada im se učinio dovoljno ubjedljivom legitimišućom potkom za perpetuiranje monopola moći i, još važnije, može li nam ikada ovaj identitet oboma biti dom?” (Paula Petričević, “Dijagnoza: Nostalgija”, Rubrika Forum crnogorskog dnevnika “Vijesti”, 30. jun 2010.)

Slika "Policija i zdravstvo u zagrljaju mafije", Zorana Živkovića Žileta

U svakom slučaju, treba se držati podaleko od svakakvih krda, i ne dozvoliti evolutivnim & drugim strahovima da nas u njih tjeraju.
(Ovo je na fonu nečega o čemu sam ranije htio da pišem, a tiče se činjenice da Chomsky isključivo djeluje kao pojedinac, sam i slobodan; rezonujući na sličan način, smatram individualni aktivizam jedinim pravim djelovanjem, odnosno onim koje razvodnjavanje, uprljavanje i banalizovanje ideja svodi na minimum.)

DIO TREĆI

“Ne mislim na cilj već na čovjeka, zato mi je svaki korak nesiguran.”
Meša Selimović, Tvrđava

E sad, potpuno nevezano za ovo prethodno, a ko će ga znat, možda i njemu sasvim blisko, moram reći slijedeće: mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život. Znam, to može svašta da znači, i nadam se da ću vremenom doći do bolje formulacije, ali pokušaću da pobliže ukažem na ono što pod tim podrazumijevam. Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. draw-home Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.

Ovo (viši ciljevi) se očigledno može nadovezati na priču Ivana Karamazova o Velikom Inkvizitoru, ima i drugih referenci, međutim meni jako paše način na koji sve to komentariše Danilo Kiš  (naravno, tu je i njegova Grobnica, odnosno borba Borisa Davidoviča sa istražiteljem Fedjukinom) :

“Mislim da književnost treba da ispravlja Istoriju, zato što je Istorija uopštena, a književnost je konkretna. Istorija je mnoštvo, književnošt – individualno. Istorija je bez strasti, bez zločina i bez obzira na brojke: šta znači šest miliona mrtvih (!) ako ne vidimo jednog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo telo, godine i njegovu ličnu povest.
Neodređenost Istorije postaje jedan određeni pojedinac, a književnost ispravlja ravnodušnost istorijskih činjenica.”
(Danilo Kiš, “Gorki talog iskustva”, 1985)1

Kapiram da bi se, pogotovo nakon Kišovog citata, moglo reći da u meni sigurno preovlađuje Homo poeticus u odnosu na Homo politicusa.

Kod mene se ovaj ‘život a ne slava’ princip manifestuje u svakoj prilici. On je, naravno i prije svega, moralno načelo. On prezire više ciljeve, a pogotovo prezire patetičnu romantiku (i obrnuto) koja tim i takvim ciljevima pruža opravdanje. Ipak, on najžešće reaguje na varvarstvo kojem viši ciljevi daju oduška (ako, pritom, to varvarstvo ostane nekažnjeno). Evo primjera. Kad je Napoleonova vojska 1812. godine zaposjela Granadu u Španiji, poharala je i oštetila mnoge dijelove Alhambre. alhambra1 Pored toga, tokom svog povlačenja, postavila je pod ovaj hram i dinamit, da ga potpuno raznese. Ovaj fascinantni kompleks spasio je u posljednjem trenutku španski vojnik invalid, José García, koji je ostao iza vojske i prekinuo fitilje. E sad, nakon posjete Alhambri, njenim palatama i vrtovima koji su najjasnije ovaploćenje Ljepote2, ja sam potpuno zabezeknut da je nekom ljudskom biću moglo pasti na pamet da to uništi. Ovo nisu uradili Španci, koji su rat sa muslimanskim Mavrima, graditeljima Alhambre, smatrali svetim (oni su samo zapalili 80 000 islamskih knjiga). Ne, ovo su jedni Evropljani, šatro napredni i civilizovani, radili drugim Evropljanima. Time se Napoleonova francuska vojska ni na koji način ne razlikuje od Talibana, koji (danas) uništavaju one ogromne spomenike Buddhi.

I ja da se divim Napoleonu? Ne pada mi na pamet. Ni njemu, ni Cezaru (koji je pobio 30 000 građana Córdobe, ovog centra kulture, kad su podržali Pompeju protiv Rima), ni čak, za mene, najvećem od svih njih, Simónu Bolívaru (čiji mizerni kraj života opisuje Gabriel García Márquez u knjizi General u svom lavirintu). Ne.

DIO ČETVRTI

Kad smo pomenuli varvarstvo, pada mi na pamet ono što mi je svojevremeno rekao dr. Anton Sbutega, mudejar/islam+gotika/barokkako su čak i u Italiji iz starog doba ostala samo “dva babina zuba”, jer je ljudski rod tek odskora počeo da cijeni staro (mada ja i dalje ne razumijem one Francuze, jer Alhambra je poezija, prelijepi cvijet, dragulj). I to je očigleđno ako uđete u neke velike firentinske crkve, recimo, gdje ni 500-600 godina patine nije dovoljno da se prekrije kič nadograđivanja, umetanja, preuređivanja, kalemljenja (jadni Giotto se vjerovatno u grobu okreće). A pogotovo je očigledno u građevinama koje su, nakon što su bile svetinje jedne vjere, prešle (ako nisu skroz porušene) u ruke nekog plemena (krda) druge vjere. Tako je, recimo, današnja katedrala u Córdobi (koju, uprkos užasno pristrasnoj brošuri katoličke crkve, narod i dalje zove Mezquita, tj. džamija :) ) prvo bila gotička crkva koju su svojevremeno sagradili Vizigoti. gotika+islamOnda su došli Arapi (Mavri), pa joj nakalemili još dosta prostora i napravili najveću od svih njihovih džamija, doduše i najljepšu (zna to, kad prođe koji vijek, ispasti da valja). A onda su u XVI v. došli Španci i prekrojili džamiju po svome, minaret pretvorili u zvonik (standardna praksa) i zapatali mnoga džamijska vrata. (Isto ovo, u obrnutom smjeru, dešavalo se, naravno, u Carigradu/Istambulu, itd.) A kad vidite sva ova prenamjenjivanja, kad svuda prepoznate iste oblike i simbole, bifore i trifore, postanu vam posebno smiješne polemike o razlikama među religijama i njihovim folklorom (taman kao priča o tome da li su pojedina jela izvorno grčka ili turska; a taman bješe turska riječ, zar ne?). Sve ista pašta – ne zna se ko je od koga više pokupio.

EPILOG

Za kraj, moram i sam da priznam jedno varvarstvo. Naime, bilješke za ovaj tekst škrabane su na salveti najstarijeg tapas bara u Sevilli, El Reconcilla, osnovanog davne 1670. godine i dugogodišnjeg svratišta pisaca, boema i intelektualaca svake fele. No eto, i ovdje je, valjda, prevagnuo život.


Napomena: Druga po redu slika u tekstu nosi naziv “Policija i zdravstvo u zagrljaju mafije”, i djelo je kotorskog slikara Zorana Živkovića-Žileta; treća je crtež kuće djevojčice koja je provela II svjetski rat u koncentracionom logoru.


1 I još: “Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena, velika rupa; preko rupe prebačena je daska trampuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. Sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabina stoje redovi. Iz ove visine, gde stoji kamera koja ne drhti , ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među posljednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, azulejo kako bi, dakle postigao božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac.” (Danilo Kiš, “Gorki talog iskustva”, 1986)

2 Arabeske od azuleja na pločicama i tavanicama, pored opčinjavajuće ljepote, posjeduju i sve karakteristike fraktala, jednog od najnovijih matematičkih i geometrijskih pojmova, formulisanih tek prije nekih 30 godina od strane francuskog (sic!) matematičara Mandelbrota.