| PRAVA STRANA

 

Mali se budi prije sedam,

ja još umoran od prethodnog dana,

autobus udara ženu i mi izlazimo,

biće to dugo putovanje ka muzeju.

 

Poslije se družimo s CoBrom i Miróom,

nervira nas obojicu mlada Holanđanka,

ali uživamo u bojama i slažemo kocke,

ništa nam neće ovaj dan pokvarit.

 

Iskačemo i zaranjamo u šumu,

on spava otvorenih usta,

lišće je žuto i boje su jesenje,

ja mislim na Midasa i njegov esej*.

 

Konjak vrijeme i konjak boje,

taman paše konjak uz ovaj lijepi umor,

Holanđane sam počeo da doživljavam kao svoje,

nerviraju me koliko i oduševljavaju.

 
* Midas Dekkers u svom eseju u de Volkskrantu, “Idealna jesenja šetnja”, piše kako “Jesen predstavlja Majku Prirodu koja još, zavaljena u fotelji, popije konjak prije nego zadovoljna utone u svoj zimski san.”.

Kiš me uvijek natjera iz svakodnevnice u univerzalne teme, iz proaktivnog u kontemplativni modus, iz akcionog filma u dramu.

Nije ni da je došlo tako naglo, makar u smislu prebacivanja na balkanske teme. Pisao sam već bio tekst o Boki i Mediteranu, vaterpolisti su tih dana igrali za titulu prvaka svijeta, a radni petak, dan prije, naglo je prekinut (koncentracija nepovratno izgubljena) saznanjem da je član familije prijatelja iz ranijeg perioda – osumnjičen i uhapšen za teški kriminal. Te da su među nekakvim vođama ljudi sa kojima sam išao u školu, neki sa kojima sam odrastao, ili se čak čarkao sa njima oko djevojaka.

Pada mi na pamet – ovi zadnji detalji mogu se svesti i na sukob generacija, New Kids on The Block (u bukvalnom, i u prenesenom, značenju), no ponajviše, ipak, na malu baru prepunu krokodila1,2.

Ovdje ide mala digresija. Za pomenutu familiju prijatelja vezana je jedna od scena na koju se često u mislima vraćam. Ljeto je, godina možda 2006., a mi smo i tada bili naivna i budalasta familija. Odlazimo na izložbu slika u jednoj kotorskoj galeriji, gdje je vjerovatno bilo više radnika kojekakvih službi nego poklonika lijepe umjetnosti (vrhovni popovi, zajebani ministri, princeze, kriminalci…). I kao što sam se ja svojevremeno pridružio jednom bendu debilnog imena, iako skupini odličnih momaka, koji je svirao “pjevljivi rok”, tako će i moj otac te večeri (samo da nam je pjevat) iz gušta i punog glasa (kao na radnim akcijama) pjevati ruske pjesme, itekako doprinoseći opštoj zamisli3. Meni će, te večeri ili nekom drugom prilikom, svejedno, od strane organizatora biti prebačeno da sam “filozof”, što valjda samo na Balkanu ima negativne konotacije.

Uz zid galerije, te večeri, stoje mama, glasoviti tata, sin i tjelohranitelj (možda je ovog posljednjeg ipak trebalo staviti u prvi plan). Znajući za priče o nadarenom mlađem sinu, a uvijek brzoplet i nepromišljen, prilazim i spontano pitam, “Je li to L? Dosta sam čuo o njemu.” Tata, koji me nikad dotada nije lično upoznao, na lice natjera nekakav osmijeh, i odgovori samo kratkim pitanjem – “S kim si?”. Tu mi je već bilo sve jasno. Tata je kasnije likvidiran.

 

 

I nakon svih tih prisjećanja – Kiš. Ukazivaće na opšte stanje duha, na totalitarnu svijest; podsjećaće na zločine sa svih strana; opominjaće zbog nepromišljenosti koja ne samo rasipa, nego i protjeruje/uništava sopstveni talenat i sposobnost. Govoriće o sveopštem zlu, kanceru koji će kasnije pojesti i njega sama, izvana i iznutra. Podsjetiće me, usput, na jednu hrvatsku umjetnicu, nihilisticu koja me je svojevremeno u Amsterdamu ubjeđivala u apsurdnost naših života (govoreći mi da je “primim za sisu”), stalno ponavljajući rečenicu koja sve jasno sažima: krmača koja proždire svoj okot.

Kiš će primiti Andrićevu nagradu, gospodin kicoš Danilo Kiš iskoristiće svoj propratni govor ne da govori o sebi, već o instituciji Iva Andrića. Ukazaće na principe kojima se i sam povodi, na sve što je Andrić piscima ostavio u amanet, upozoriće pisce i žiri na odgovornost koju Andrićeva nagrada nosi. Na kraju, Andrićevim će riječima ustvrditi kako se u 60 i više godina – ništa nije promijenilo.

 

 

Postaće mi jasan jedan drugi Andrić, čijem sam stavu sve bliži, a koji se dugo nakon posljednjeg rata nije htio vratiti u zavičaj. Objasniće mi se do kraja sintagma “odabrano izgnanstvo”. Kišovo i Džojsovo, ono Tomasa Mana, moje sopstveno.

Cvetajeva i njeno “tamo je previše tamo, ovdje je previše ovdje” nisu više dovoljni. Stvari su ozbiljnije od toga.

(…)

“Pišem pomalo i teško, nema ništa bez naše zemlje, a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.”

 

 

1 Kakav je to, pobogu, prostor, na kom sin zoološkog vrta može postati najopasniji kriminalac?

2 Za to vrijeme u Amsterdamu…






3 Da ne bude zabune, veza između ove dvije asocijacije isključivo je na nivou pomenutog samo da nam je pjevat momenta. Vrijeme provedeno u bendu debilnog imena biće mi jedno od najdražih sjećanja, koje će nositi drage uspomene i jake emocije.

Niče je negdje rekao kako ne postoje fakti (istine), postoje samo interpretacije. Čini mi se da je mislio na moralne kategorije, ali valjda se neće ljutiti ako ja tu misao primijenim na percepciju1.

Sa druge strane, Solženjicin je napisao da linija između dobra i zla prolazi posred svakog ljudskog srca. Što se može protumačiti i kao tvrdnja da su ljudi u stanju prepoznati fundamentalne vrijednosti i istine.

Ja stalno osciliram između ova dva pola. Između etičkog subjektivizma (koji vodi ka kainovskom individualizmu) sa jedne, i vjere u ljude sa druge strane (ne kažem da gore navedene misli, ili njihovi autori, predstavljaju te polove; ja ih samo koristim kao ilustraciju2). Neki će to protumačiti kao nesigurnost, drugi u tome vidjeti moj horoskopski podznak (Vaga), no šta god da joj je uzrok, činjenica je da ova stalna tenzija prilično zamara.

Što sam stariji, ipak, sve sam bliže ovom prvom stavu. Nadovezaću na njega Heraklitovu izreku da su oči i uši ljudima loši svjedoci ako imaju varvarske duše. No da ne bismo pošli previše u širinu i počeli se baviti pitanjem savjesti, vratiću se na interpretacije.

U romanu Na rubu pameti, Miroslav Krleža piše, ”Pa u tome i leži tajanstvo vjekovnog trajanja raznovrsnih ‘pogleda na svijet’ što je kroz hiljade i hiljade godina svaki ‘pogled na svijet’ za sebe lično uvjeren da se ‘on jedan jedini podudara s istinom’! Iz te najosnovnije netrpeljivosti i dolazi do ljudožderskog, diluvijalnog, prahistorijskog, uzajamnog životinjskog upravo proždiranja tih ‘pogleda na svijet’. Jedni vjeruju, drugi spašavaju, treći ljube, četvrti su provjerili svoje znanje i propovijedaju pozitivne istine, peti, šesti, sedamdeset i sedmi, svi bubnjaju, svi sviraju, svi zvone zvonima, svi prisvajaju sebi prvenstvo, svi se pobijaju međusobno, svi se isto tako međusobno uništavaju.

Ne vjerujem u apsolutne i univerzalne istine. (Čak i “zakoni” fizike su samo teorije u skladu sa trenutno prihvaćenim modelom.) Naprotiv, mislim da svako ponaosob projektuje istinu (nekakav idealan i apsolutni pojam), odnosno ono što čuje i vidi, na sopstvene koordinate (ose, dimenzije…3), tj. na svoje postojeće znanje, iskustvo, stavove, interese, strahove…

I u ovim posljednjim pojmovima mogu se možda pomiriti dvije misli sa početka. Jer ako Solženjicin i implicira da su ljudi u stanju prepoznati istinu, on ne tvrdi da se oni tom spoznajom povode kad djeluju. U zavisnosti od čovjeka, ta spoznaja ostaje u svijesti ili biva potisnuta u podsvijest, te joj se u skladu sa tim i određuje važnost.

Što znači da ima izuzetaka, i jedino sa takvima ima smisla razgovarati: ako je neko otvoren za nova saznanja, za adaptaciju svog modela, za promjenu svijesti, on zavrjeđuje pažnju. Sve drugo je gubljenje vremena. (Ovo podsjeća na Kišove frustracije vis a vis francuskih ljevičara, koji nisu željeli da prihvate postojanje staljinističkih logora; najupečatljivije od svega, Kiš će se, a propos, obrušiti na dvojac Sartr-de Bovoar u eseju Sveta Simona.)

I oni koji govore ili pišu (uopšte, kreiraju) ne treba, na kraju krajeva, uopšte da brinu o tome kako će njihove riječi biti interpretirane. Jednostavno, oni ne mogu ništa učiniti povodom toga. Nema te preciznosti u izrazu koja će uticati na percepciju čitaoca/slušaoca. Pojašnjenjima se samo kiti priča i udaljava se od suštine. Naprotiv, poruku treba svesti na osnovne pojmove, na crte i krugove, simbole poput onih sa slika Miróa ili Kandinskog. Ko zna, shvatiće. Što više zna, više će shvatiti. Što su kompletniji njegovo znanje i iskustvo, na više nivoa će funkcionisati njegova percepcija, dublja će i kompleksnija biti njegova predstava. I tu se nema šta više reći.

Sem da, počinjući ovaj tekst, uopšte nisam imao namjeru da dođem do Miróa ili Kandinskog. Ono što sam htio jeste da dam potporu stavu, u skladu sa kojim (iako umnogome homo politicus) nikad nisam imao ambiciju da ‘mijenjam svijet’ ili se sa drugima povezujem u nekakve grupacije koje sebe ozbiljno shvataju (a kamoli pišem manifesta, programe i deklaracije). Jer već grupa od dvoje implicira nepotpuno međusobno razumijevanje i znači kompromis. Riječima Serena Kjerkegora, “Egzistencija je uvijek ono pojedinačno [...] Pojedinac se treba distancirati od mnoštva; gomila je laž.” Svako mora sam za sebe doći do spoznaje, i lični primjer treba da bude maksimum zalaganja, odnosno aktivizma.

I uopšte ne znam zašto me je na sve ovo ponukao tekst jednog predavanja Jonathana Franzena, koji govori o pojedinačnom iskustvu i sjećanju kao zaista vrijednim stvarima, nasuprot površnim zadovoljstvima koje pruža tehnološki napredak. Možda su to negdje ipak iste stvari.

 

Mnogi filozofi, pogotovo objektivisti, bavili su se ovim pitanjem, ali su njihove misli uglavnom pretjerano zamršene, pa se njihovim intelektualnim masturbacijama nećemo baviti. Mene, pritom, ovdje ne zanima percepcija u širem smislu riječi, već prije nekakvom sociološkom - percepcija ograničena društvenim pojavama i ljudskom komunikacijom.

Izvlačeći obije misli izvan konteksta i korišteći ih za svoje potrebe, donekle potvrđujem Ničeov stav.

Oni koji su se bavili geometrijom, a pogotovo linearnom algebrom (za mene najljepšom granom matematike), prepoznaće ovdje analogiju sa smanjivanjem dimenzionalnosti i nalaženjem baze (tehnički termini su nekad neumoljivi!) u vektorskim prostorima.

 
 


“Us and Them
And after all we’re only ordinary men
Me, and you
God only knows it’s not what we would choose to do” 

Pink Floyd, Us and Them


- Nisam u najboljim odnosima s pop-kulturom, i riječ hipster doskora mi ništa nije značila. A onda sam ušao u ovaj butik u San Franciscu i, ništa ne znajući, ipak sve shvatio. Nalickane američke drvosječe zvuči kao oksimoron, ali to ipak nije.

- Uvijek sam osjećao prezir prema onima bez sopstvenog stava ili ukusa, a odnos prema modi (da ne ulazimo u ovaj prema materijalizmu i konzumerizmu) gledao kao generalni stav prema životu. To se kod nas zvalo folirant, i sa takvima sam se u školi rado tukao.

- U dilemi hipster vs. nerd, uvijek biram ovog posljednjeg. Coolness factor je, jebi ga, na strani ovog prvog, a autizam ovih drugih je prilično iritirajući, ali su nerdovi, ključno, iskreni. Imaju neke svoje, ma kako infantilne, ideale i vjerovanja, i ono su što jesu.

- U Crnoj Gori su dobar primjer hipstera – uredništvo novina i TV Vijesti. U principu im ništa nije sveto, ali jašu talas promjena, urbanih tripova, narandžastih revolucija, rock koncerata i ostalog trenutnog hipsterskog folklora u političkom domenu.

- Religija kakva je u par zadnjih godina postao Apple, još jedan je simptom hipsterske epidemije. I to je, poput butika odozgo, najočiglednije u zemlji ekstrema – Americi. Apple Store u Miami Beach-u ima lijepu Art Deco fasadu, svijetleći neonski znak izdignut visoko iznad ulaza, i red ljudi koji čekaju da uđu…na misu.

- Navijači, oni sa Balkana, uglavnom prije navijaju protiv nego za. I aktivno mrze. Čak i narode, zemlje ili regije u kojima žive. Predmet za patološku analizu.

- Činjenica da ljudi u Crnoj Gori imaju potrebu da ‘djelo’ (riječ, uradak…) svojih poznanika/prijatelja obavezno pohvale i o njemu pričaju u superlativima (u narodu poznato kao društvena igra ‘serdare-vojvodo’), bez obzira na kvalitet istog, ukazuje na nivo sujete među tamošnjim življem (u narodu poznata kao ‘crnogorska pizma’). Ne pripadam.

-  Ljudi se sve više polarizuju, po raznim pitanjima, svuda u svijetu. U Crnoj Gori: ili ste pobjednik tranzicije koji se napljačkao narodnih para, pa vam je sve ravno do Kosova, drugovi biseri rasuti po celom svetu, pevaljka je na stolu, veselo je i život lijep; ili je sve crno, lament je hobi, izdali me prijatelji izdao me brat, apokalipsa će na jesen, a Rambo Amadeus je posljednja prodata duša. Nema ništa između (a da je stav, i da nije bezlično), mi smo crno-bijeli svijet (bez kravate), srednji put je razrovan džipovima ovih prvih i ugliban suzama ovih drugih. Na prve ne treba trošiti riječi, ali i ovi drugi (kojima sam naklonjen jer stoje nasuprot ovih prvih) žrtve su straha. Strahovi su globalni i vječni fenomen (čovječanstva), a Filozof Pascal Bruckner se na to interesantno osvrće u svom članku Fanatizam apokalipse.

- Prije zvanične premijere istoimenog filma, Rocky V se svojevremeno pojavio u Kotoru, i Kotorani su mu ljubili skute. Danas se ponovo piše o njemu, ali nije poželjno poznavati ga. Iz međuperioda su ostale isprekidane slike, kao poslije pijanstva rakijom: glumci, režiseri, viski i kocka; Moj sin može s velikima; 3 jezika u istoj rečenici (glagol engleski, forma infinitiva njemačka, ostatak rečenice srpskohrvatski); kola i pištolji; Amiga 500 sa monitorom; 42 para cipela; Safari by Ralph Lauren; Dinner at Gotti’s umjesto Breakfast at Tiffany’s (žalost će te svu deštregat, a još moreš dat lipotu!); Brena, tenis, gađanje šljivama, Ego… KRIV JE! Ali je narod gori.

- Bogdan Bogdanović pisao je o mrziteljima gradova. Neću lagati da sam ga čitao, ali o ovoj njegovoj sintagmi razmišljam dok gledam momke iz provincije kako jutrom bijesno gaze amsterdamsku kaldrmu svojim kombijima i pick-up kamionetima.

-  Sjedište NATO-a je vrata do, a jedan od onih sa dužim stažom u kancelariji drži veliko topovsko zrno kao suvenir. Ona koja je majku izgubila u našem zadnjem ratu zna da – ne znaju što čine. Ja se sjetim metaka koji su nošeni na ogrlicama oko vrata. Na sopstvenom primjeru posmatram kako projekat, koji sam prihvatio jer sam zbog kompleksnosti problema ubijeđen u njegov neuspjeh, postaje intelektualni izazov. Ne želim da sudim o onima koji na ovakvim projektima grade karijeru, ali su mi nejasni oni drugi (imigranti, radi vjerodostojnosti!) koji dobrovoljno navlače arapske haljine, da bi snimili video materijal koji će poslužiti za testiranje. Možda čak i njima samima!

 

Update 29.06.2012.

- Nekih 70 godina nakon Hitlerove nacističke Njemačke, 45,5% prve fudbalske postave ove zemlje čine stranci – imigranti. Tu istu Njemačku (zlatnih dječaka) sa Evropskog prvenstva izbacuje crnac sa dva bijesna gola. Scena u kojoj njemački vratar (sic!) Neuer poslije drugog primljenog gola pada na koljena – više je nego simbolična. Africa’s coming! Italiju, koja i dalje u sebi traži snagu za toleranciju prema strancima, u finale Evropskog prvenstva odvodi sin imigranata iz Gane.
Imigranti su najbolja stvar koja je mogla da zadesi Evropu. Jamie Oliver 2009. u New Yorku shvata to isto kroz hranu (i uspijeva da ispriča odličnu novu priču o ovom gradu), najbolji povezujući (konekcioni i kohezioni) faktor među ljudima.
- Neminovno je bilo da državu Njemačku, koja hladnokrvno ovih dana pušta krv južnoevropskim ekonomijama, iz igre izbaci neka od Svinja (PIGS). Kad to nije uspjelo Grčkoj, u polufinalu su je okružile 3 druge mediteranske zemlje. Kao i uvijek u ovoj evropskoj podjeli, Jug će imati samo moralnu satisfakciju, dok će Sjever pokupiti kajmak. Svakom dobro – svakom ono od čega ionako živi.

 

 

 

Proces (do danas percipiran kao par nepovezanih slika) počinje ovako: negdje početkom marta ove godine, uviđam da

Uspjeh je pitanje stava.
Success is an attitude.

Koliko brzinskom pretragom shvatam (Google = Bible), relativno originalna misao, barem u ovakvoj formulaciji (jer sve je rečeno, samo ga treba otkriti i adekvatno povezati). Ovdje je pojam uspjeha definisan dosta široko, i odnosi se ne samo na onaj materijalno-finansijski, nego i na uspjeh u poslu i životu uopšte, uspjeh kod žena, u igri ili sportu… Jer iako se svaki od navedenih aspekata može na neki način kvantifikovati ili izmjeriti kroz percepciju objektivnog posmatrača, ipak se radi o osjećanju postignutog, o subjektivnom shvatanju uspjeha kod svakog ponaosob. Drugim riječima, ako bih naivno zašao još malo u filozofiju ili političku teoriju (a ostao ipak izvan spiritualnog), stvar je u tome da se ne prihvati nametnuta definicija uspjeha i sreće, već da se postave sopstveni prioriteti, sopstvena mjera i sopstveno viđenje uspjeha. Samo na taj način, u vremenu konzumerizma, propagande i pretrpanosti informacijama, može se sačuvati unutrašnji mir.

Intermezzo:  U dolje prikazanom predavanju (na 11′ 58”),  Sir Ken Robinson pominje Matthieu Ricarda, sina poznatog francuskog intelektualca i filozofa, koji je napustio naučničku karijeru da bi postao budistički monah. Situacija koju Robinson opisuje je interesantna: kad je Matthieu bio dijete, u kući njegovih roditelja skupljao se intelektualni krem tog vremena, ljudi poput Kamija, Beketa, Sartra  i de Bovoar. Međutim, iako su se konstantno bavili teoretisanjem o adekvatnom uređenju svijeta, svi ti “pametni i knjiški ljudi” bili su lično krajnje neurotični, gušeći se u dimu cigareta i kočeći se od količine alkohola, razjedeni anksioznošću. Matthieu je ovu kontradikciju u potpunosti shvatio tek kad se susreo sa budističkim sveštenicima, nakon čega se preselio na Tibet i vremenom postao bliski saradnik Dalaj Lame.

 

Vraćam se na uspjeh. Zbog stvari sa kojima se trenutno susrećem, iz jednog drugog ugla sagledavam mogućnosti za uspjeh na polju karijere. I shvatam koliko društvena klasa u koju je neko rođenjem smješten, ali i stepen uređenosti društva, utiču na isti (ako se pretpostave iste intelektualne i druge sposobnosti). Odnosno, koliko nude preduslove za lakši uspjeh, jer omogućavaju fokus, rasterećuju mozak i novčanik, nude mir. Bez ambicije da pretjerano elaboriram na ovu temu, konstatujem kako je vjerovatnije da će neki pojedinac iz više klase, čija porodica ima tradiciju visokog obrazovanja i adekvatne povezanosti u relevantnim krugovima, imati mnogo jasnije iscrtanu putanju uspjeha. Drugim riječima, životni put tog pojedinca biće opisan pravom linijom, dok će se oni drugi, koji nemaju takve preduslove, uglavnom kretati cik-cak1. (Put ka uspjehu je u tom slučaju teži, ali naravno, nikako nemoguć. U gore prikazanom predavanju, recimo, Robinson govori kako sam dolazi iz radničke familije, kako su mu dva brata fudbaleri i kako se njegov otac nadao istoj karijeri i u njegovom slučaju. Zbog svojih zasluga na polju obrazovanja, međutim, Robinson se proslavio na drugi način i zbog toga bio nagrađen grofovskom titulom ‘sir’).

A opet, kad god stvari, i pored uloženih napora, ne bi išle po planu ili bih nailazio na prepreke, uvijek sam se lično vodio nekim vjerovanjem u život sam, koji će (makar i u posljednjem momentu) riješiti situaciju i odvesti me u pravom smjeru2. To oslanjanje na intuiciju (odradivši usput, naravno, sve što je u mojoj moći) – takođe stav prema životu, ustvari negdje implicira i vjerovanje da ono što trenutno želiš, nije uvijek najbolje za tebe. Odnosno da život zna bolje i da će se pobrinuti da se usklade želje i mogućnosti, subjekat (koji želi, nemajući nikad potpunu sliku) i objekat (te želje), karakter i put.

Čime stižemo do Karla Gustava Junga i njegove knjige Arhetipovi i kolektivna podsvijest (Sabrana djela, IX tom, I dio), literature izabrane za danas. Junga, koga čitam sa oduševljenjem i skepsom. Jer ipak sam ja nekakav naučnik, pritom ponajviše fasciniran neuronaukom (više mi se sviđa kako zvuči – neuroznanost). Govori se o arhetipovima, koji su navodno odraz kolektivne podsvijesti u domenu spiritualnog, međutim zasad se sve to samo uklapa u moju teoriju o tri nivoa biološkog učenja. Naime, prvi nivo se odnosi na evolutivno znanje, koje je ugravirano u našu biologiju kroz učenje ljudske vrste, pa se svaki čovjek boji zmije, mraka ili duboke vode, čak i ako se ranije u životu sa njima nije sretao. Drugi nivo je učenje kroz gene, recimo posljednjih par generacija, koje se prilagođavaju na geografiju i klimu prostora u kom su živjeli čovjekovi preci. I treći je nivo u toku života samog, s obzirom na veliku ‘plastičnost’ mozga, adaptiranje datim okolnostima i učenje zarad snalaženja u životu. Jungovi arhetipovi najbolje korespondiraju sa prvim navedenim nivoom, pa se stoga, po meni, ne radi o simboličkim projekcijama psihe na prirodu (recimo, u Jungovim primjerima mitova sa motivima iz prirode), već upravo obrnuto, o projekcijama strahova ljudske vrste od prirodnih nepoznanica. Kad čovjek zauvijek utvrdi neke stvari iz astronomije ili fizike, ovi mitovi gube na važnosti ili intenzitetu u ljudskoj istoriji; ipak, s obzirom da je evolutivni razvoj ljudske vrste bio neuporedivo dužeg trajanja nego što je to posljednji period racionalnosti i naučnog istraživanja, ovi su strahovi duboko ukorijenjeni i mi se još uvijek podsvjesno uglavnom njima rukovodimo (a to se onda koristi u marketingu, politici, itd.). Ista teorija sa tri nivoa može se primijeniti i na (Jungove)  simbole, pa tako ima onih koji su univerzalni ljudskoj vrsti, onih koji zavise od kulture ili istorije, i onih koji imaju značaj samo u određenom periodu (npr. simbol Apple-a ili Google-a nije budio nikakve asocijacije prije 50 godina).

No Junga sam tek krenuo da iščitavam, i vidjećemo da li će se, i kako, sve to uklopiti.

Ipak, stigli smo do Junga, jer gornje uvjerenje o ‘životu koji zna bolje’ nalazim i u njegovim rečenicama (što odražava dozu spiritualnosti kod mene, iako svoj rezon ne odvodim predaleko u mistiku). Kaže Jung, prateći etimologiju riječi anima – duša, kako na Grčkom ima slično značenje kao leptir – “koji se kreće pijano od cvijeta do cvijeta i živi od meda i ljubavi” (i.e. cik-cak). A onda, opet o animi, “Iako ona može biti haotična žudnja za životom, prati  je nešto čudnovato smisleno, neko tajnovito znanje ili skrivena mudrost, koja intrigantno stoji nasuprot njene iracionalne magične prirode… iza sveg njenog okrutnog poigravanja s ljudskom sudbinom, nazire se nešto poput skrivene namjere koja kao da odražava bolje poznavanje životnih zakona… život je luckast i smislen u isto vrijeme.”

Ovo sve me odvede ka jednoj sličnoj misli kod Danila Kiša. U knjizi Eseji (autopoetike), esej ‘O iracionalnom (Kroz književne teorije)’ bavi se hronološki pojmom iracionalnog (fantazije, simbola, snova) u filozofiji i književnosti. Počinje riječima, “Između transcendentne nesaznatljivosti osećanja i takoreći kartezijanski kristalne svesti postoji – najčešće – jedno srednje stanje fantastične (iracionalne) realnosti i realne (racionalne) fantastičnosti.” No posebno vezano za ovu tematiku, stoji rečenica:

“Nove svetove može otkriti samo pijani brod, vođen rukom proviđenja.”

 

Za danas – sasvim dovoljno.

 

1Polazeći od sopstvenog primjera, ovdje mislim prvenstveno na ljude sa naših prostora koji, u relativno zrelim godinama, moraju nanovo da se dokazuju u nekom uređenom društvu (npr. na Zapadu), dakle da stvaraju ispočetka i probijaju se sami. Ovo je otežano iz više razloga. Između ostalog, tu je iskustvo rata – doživljeno direktno ili indirektno – koje remeti psihološki i opterećuje politički; tu je konstantna drama (kao posljedica ovog prvog, a i kao karakteristika mentaliteta) u porodici, među prijateljima i rodbinom – njihovi finansijski i drugi problemi; tu je (sem u malom broju slučajeva) nedostatak porodične tradicije (a samim tim i adekvatne potpore) u obrazovanju ili preduzetništvu, te usmjerivanju djece u tom smislu; itd.

2Ovdje mislim na svakodnevne životne probleme, ne na tektonske društveno-političke promjene u čijem vihoru se izgube pojedinačni životi.




Прије неких пола године, пензионисани писац Марко Вешовић распиштољио се у црногорској Побједи, најгорој новини у универзуму (as we know it), у серији чланака који су били све гори од горег. Вешовићеви разлози – само њему знани; процјена уредништва Побједе да таквом онанисању треба дати значајан простор – тешка политика, а самим тим и бизнис (или обрнуто). На крају, жељени ефекат ипак није постигнут, али један од тих чланака је, чудним путевима Господњим, окрзнуо и мене. Но како je полемисање са пропадајућим писцем узалудно, а нормалан човјек у Побједи може завршити само кроз неку овакву глупост или у осмртницама, ја нисам ни на који начин реаговао на Вешовићеве испаде.
А одмах након Вешовићевог ракијашког онанисања, огласила се још једна каријера на заласку. Славко Перовић, некадашња звијезда водиља свега што је у Црној Гори дисало либерално, а данас несхваћено и одбачено божанство, цитирао је Вешовићеве оптужбе, а свему додао и свој печат:

„9) Vladimir Nedović, sin kotorskog udbaša Branka Nedovića, prvi internet snajperista CG.   (Вешовић)

Vladimir Nedović je isto što mu i otac, udbaš. I ovo zna Marko Mafijin Vešović, i bijesan je što Nedoviću udba dozvoljava da on djeluje kako djeluje. A djeluje prevarom i lažima isto kao Marko Mafijin Vešović!”   (Перовић)

Ни на ово се нисам директно освртао, јер са божанством се, је ли, не може општити на обичан начин. Узгред, ни овај текст није мој начин да се накнадно обрачунавам са поменутом господом (који су, поред тога што су посвађани са читавим свијетом, притом још и међусобно дубоко завађени). Не, све је ово предугачaк увод у једну, скоро потпуно неповезану, причу.

Кад смо већ код Славка Перовића, укратко ћу рећи још и слиједеће: цијеним његов политички и људски ауторитет, а поготово његово дјеловање из деведесетих година XX вијека. Међутим, не осјећам да човјеку ишта дугујем. Напротив, вјерујем да је господин Перовић мени дужан два извињења: једно због глупости (на суду се то зове – клевета) наведених горе, а друго због нешто раније комуникације у којој је извињење експлицитно од Перовића и затражено (нашта се божанство оглушило, јер опет, на тај се начин не може комуницирати, но тада сам још био млад). Додаћу још и то да сам, након што се Перовић опоравио од озбиљних повреда након пада низ степенице, истом упутио поруку у којој сам преузео свој дио одговорности за евентуалне раније неспоразуме. Од божанства опет никаквог знака, но од обичног смртника – сасвим довољно.

 

Е, тек овдје стварно почиње текст.

Наиме – удбаш, ријеч која је тежиште тврдњи Вешовића и Перовића (и уопште, једног закржљалог менталног склопа којем припадају), а у смислу у ком га они користе, нити сам ја, нити је мој отац. Иако је овај посљедњи заиста до маја 1992. радио за Државну безбједност (што је нека друга тема, које се можда једном дохватим), ријеч удбаш у наведеним реченицама значи нешто друго – она означава шпијуна.

Оно што Вешовић и Перовић не знају (а што би сигурно радо били искористили), то је да је отац мога оца, тачније мој деда – изгледа био прави шпијун. Но не овај каквог у својим трансовима замишљају В&П, који записује ко иде у цркву и слави славу, већ један који је, у својству вицеконзула ФНРЈ, у годинама након Другог свјетског рада радио у Солуну, у Грчкој. Тамо је Вучета1 илегално помагао грчке комунисте разасуте по шумама, током грчког грађанског рата. Из овог периода постоји једна џемсбондовска прича о вожњи солунским улицама и покушајима да се умакне пратиоцима које шаље тадашња грчка власт.

Пар година након тог ангажмана, у васојевићкој вукојебини наћи ће га нека Гркиња, којој је био обећао љубав или која је, без обзира, одлучила да узме ствари у своје руке. Тешко да ћемо икад сазнати праву истину, но оно што засигурно знамо јесте да је Вучету ова посјета у касне сате стајала првог брака и ћерке.

Ови које помињу Вешовић и Перовић, као и још неки, потичу из другог брака. Но како долазе на свијет нешто касније, док Вучета умире рано, и како је поготово ова линија којом се В&П баве окренута будућности умјесто прошлости, они не знају све детаље из Вучетиног живота, а и оно што знају – прилично је мутно. Но то не спутава, већ омогућава да булшитерска слобода & машта из свега исконструишу своју причу и дају јој нову лирику. Како је аутор ових редова слаб са датумима, они ће засад бити непрецизни, но ова верзија текста замишљена је тек као основа на коју ће се прича надограђивати (као што Nature замишља да изгледају нове, интерактивне књиге), односно као скелет који ће прецизнијим детаљима бити попуњаван. Редосљед слика неће пратити онај хронолошки, већ ће то прије бити комадићи пузле разбацани попут кадрова у Тарантиновим Петпарачким причама, које ће читалац морати у глави да сложи.

Између осталог, знамо да је Вучета деветсто тридесетих био млади комуниста и да је, током једне од тада честих побуна у беранској гимназији2, побјегао из града, и то право у – Призрен. У том периоду, његова фамилија не зна да ли је жив, а кад га отац коначно проналази, не успијева да га из Призрена врати кући. Након тога Вучету, крајем тридесетих, налазимо у Београду (ах Биоград, тај влажни сан свих Црногораца), гдје је за јунаке из подземља ипак далеко узбудљивије. Вучета у Београду студира математику и издржава се дајући часове дјеци са српског двора. Има дјевојку Јеврејку, којој почетком рата нестаје сваки траг, и коју ће у више наврата узалудно тражити.



Од многих других прича остале су само поједине слике, сегменти, референце на топониме… Вучетина пећина је нека локација на којој се током рата скривао и у којој ce смрзавао, бијући тешку битку прије свега са својим окружењем: од све родбине, само је још један био у партизанима, сви остали, фала Богу – у четницима. Тај један је касније, разочаран оним у шта се претворило оно за шта су се борили, махао пиштољем по Будванској ривијери. Вучета то – срећом  ваљда – није доживио, и остао је до краја вјеран својим првобитним идеалима.

Знамо и да је Вучета послије рата био директор Гимназије у Бијелом Пољу, оснивач тамошње Музичке Школе, те касније и Секретар Образовања Црне Горе. Да је писао пјесме, од којих су неке објављиване по новинама, а неке се ваљда и данас пјевају, само се не зна да су његове. Да га је реума, коју је током рата покупио у снијегу Васојевића, натјерала да се спусти у Будву, гдје ће се удомити у Паштровићима. Да је, већ као функционер, живио са фамилијом као подстанар код једне муслиманске, староподгоричке породице, и да до краја живота није дао повода да буде поистовјећен са оном ђиласовском Новом класом. Ту су и неки сегменти са сједница, опирање једноумљу, индиција да је у једном моменту пријетио страшни Голи оток, као и дјечија слутња да је један чести и поштовани гост у кући – уствари био задужен за Вучетино праћење.

На крају, нека буде синхроницитет то што баш данас, кад одлучујем да објавим овај текст, наилазим на један лијепи чланак о бјелопољском кошаркашу Николи Пековићу, на сајту америчке НБА лиге: Forget Linsanity…’Pek-citement’ is growing in Minnesota (у ком је, узгред, слика на којој поентира преко још једног талентованог црногорског кошаркаша, Николе Вучевићаопет 1). Можда би Вучети било драго да зна како ће се у Америци чути за његов крај, и како ће навијачи у Минесоти морати да науче одакле тачно потиче Пековић – снимак који слиједи, помало дебилан, дио је квиза у ком навијачи учествују током пауза у игри.



Ђеда Вучету нисам упознао, јер умро је непосредно послије земљотреса 1979. Ја сам, пак, рођен пар мјесеци касније, 16. јула – на исти дан кад и он.

А чисто да не бисмо завршили у сентименталном кључу, ево Дарка Рундека са нешто другачијим контекстом за ријеч из наслова – ствар Вук са изузетног албума У широком свијету (ја желим да вјерујем да се Вучета за ово борио).


1Једна од 109 изведеница од именице вук у црногорским именима и презименима (Вуковић, Вучевић, Вукотић, Вучинић, Вукан, Вучић…). Фасцинација је  и у  Вучетиној фамилији потпуна – његов брат зове се Вукашин.

2Лијева оријентација омладине из беранског краја наслањала се на раније запажене ђаке који су похађали исту школу; у фељтону о Миловану Ђиласу, Борислав Лалић пише, “Tada je beranska gimnazija bila literarno i levo žarište mladih generacija. U njegovo vreme, tamo su učili i pesme i priče pisali i Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Dušan Kostić i još nekoliklo literarnih imena.”

EASY WAY OUT?

Ok, vrijeme za refleksiju.

Sa jedne strane, dilema/stav o kojima sam ranije pisao:

“mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život (…) Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.”

Sa druge strane, sinoć odgledana emisija sa Slavojem Žižekom, i njegov rezon (a propos povlačenja američkih trupa iz Avganistana) koji me je zamislio:

“Ja mislim… ne znam kako bih to odradio. Mi bismo trebali… Naravno da bi u jednom momentu bilo neophodno da se trupe povuku iz Avganistana. Ali opet kažem, nakon… ako ništa drugo, nakon svega što su SAD uradile tamo, kao što je upravo opisano, sve katastrofe, razaranje čitave države itd. – sad da se samo povuku je jednostavno izvlačenje, linija manjeg otpora. To je ono što mi se ne sviđa u vezi današnje Ljevice – njihova jedina poruka je moralizirajuće ‘Povucimo trupe. Oh, onda imamo čistu savjest.’ I njih ne interesuje šta će se sve dešavati tamo poslije, itd. Ja mrzim ovu banalizujuću, moralizirajuću Ljevicu. Oni maskiraju svoju bezidejnost banalnim moralizirajućim stavovima. To je – katastrofa.”




Nisam preveliki Žižekov fan. Oduševljava me vrcavost njegovog duha, ali često imam osjećaj da stvari posmatra sa bezbjedne visine (u smislu opisanom na početku ovog teksta), servira gotove odgovore i nateže logiku da bi dokazao neku svoju tezu (slično sam iskustvo imao i sa nekim svojim prijateljima filozofima – a problem sa filozofima je, kako tvrdi Christof Koch, što oni ništa ne moraju naučno dokazivati). Moram priznati da utisak o Žižeku kvari i činjenica da prijateljuje sa Andrejem Nikolaidisom, privlaštenim crnogorskim kvazi-intelektualcem (iliti sinekurcem, što bi rekao Muharem Bazdulj) i, sa tim u vezi, vjerodostojan siže Žižekovog nastupa u Podgorici, napisan od strane mog prijatelja koji nastupa pod nickom Intet Glemt*. No na stranu sve to, u pomenutoj emisiji bio je na svom vrhuncu, i ozbiljno sam shvatio gore navedeno logiciranje.

Elem, zapitao sam se da li treba da se prepoznam u ovoj Žižekovoj kritici Ljevice, da li i ja ponekad odbijam da razmislim o eventualnim posljedicama nekog mog tvrdog, moralizirajućeg rezona i da li je situacija često zamršenija nego što taj pojednostavljeni rezon pretpostavlja. Možda, mada se trudim da budem otvoren za svaku diskusiju. I slažem se sa Žižekom po ovom pitanju, a vjerujem da navedeni stav Ljevice ipak predstavlja ekstrem takvog rezona.

Ono što mene, ustvari, na kraju krajeva, interesuje, jeste prije svega iskrenost namjera, prisustvo ili odsustvo (političke) volje i motivacija za pojedina (ne)činjenja. Zato sam spreman da progledam kroz prste onima za koje smatram da imaju dobre namjere, ali da su naivni, izmanipulisani ili zavedeni. A takvih nije mali broj. Sa druge strane, već ako govorimo o samo-cenzuri (o kojoj često kritički piše Chomsky, a koja implicira i Kantov stav o prosvećenju kao izlasku iz samoskrivljene nezrelosti), o zatvaranju očiju pred nedjelima, pokušaju opravdavanja ili, ne daj Bože, ideologizacije istih, stav je jasan i linija prava. Negdje između te dvije strane nalazi se ona Kišova poruka Sartru da, parafraziram, za intelektualca nema opravdanja ako nešto nije znao, jer je njegov posao upravo da zna, a sve to a propos odbijanja da se prihvati činjenica o postojanju staljinističkih logora u komunističkom Sovjetskom Savezu.

Pritom se i sam gadim Ljevice, i uopšte, bilo kakvih struja, pokreta, grupacija ili škola učenja. Ja sam, taj sam, sâm sam, cogito ergo sum, i basta.


SUNCE NAŠEG NEBA

Bio sam doma na par dana, možda u pogrešnom periodu, punom fjake i umidece. Utisci su sve gori, miješaju se, kao nikad dosad, tuga i bijes. Nemam snage da svaki opširno opisujem, i jedino što sam u stanju je da ovlaš nabacam slike. Početni utisci, o prostoti i vulgarnosti, utoliko su jači jer me zatiču dok nanovo čitam Kišovu Grobnicu, to literarno djelo par excellence. Kasnije se reflektuju i oni drugi. “Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot.” Ili riječima Damira Avdića – Grahe, antitezi Šantićevim, “Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše.”

JAT je leš koji u košmarima uznemirava narod. Ljudi prosti, kao što su proste rečenice. Naslovi u novinama mrak, a posna jela na meniju povratak u turobnu prošlost. Ravnodušnost sa jedne, i trpnja sa druge strane, ili sve pomiješano. Pravopisne greške na javnim površinama. Porodične tragedije kao pravilo a ne izuzetak, jer život je (i čini se da je uvijek bio) jeftin – fatalizam se ogleda i u prelaženju preko pješačkog prelaza. Priroda kakvu nismo zaslužili, koju kratkovido i fatalistički uništavamo. Pomorci koji ne plove godinama jer žive od prodate đedovine. Narod koji zaista ne umije da nađe svoje sjedište u avionu. Narod koji za 45 minuta leta od Beograda to Tivta plaća cijenu sličnu onoj za let od 6 i po sati u Americi. Narod koji je ostao bez prebijene pare, ali baca avionsku hranu više nego bilo koji drugi narod. Nezdravo okruženje i neostvareni ljudski potencijali. Nervoza i žuč.

Ipak, nekoliko divnih ljudi sve učini drugačijim.

Update 04-05-2012: Najbizarnije od svega, i ne znam kako sam to mogao zaboraviti, priča (ipak, u prijatnom ambijentu, uz domaću kužinu i drage prijatelje) o pošumljavanju brda Vrmac kod Kotora, suparništvu dva planinarska društva (omajgad), politizaciji te trivijalnosti kroz uključivanje vatrogasne službe… Nevjerovatno ali moguće, naš narod i tako jednu jednostavnu stvar uspije efektno da sjebe. 


J&B

Tokom dana prepunih sportskih dešavanja značajnih za region, ovlaš prelazim preko komentara na sajtovima iz raznih krajeva, i shvatam – Jugoslavija se ne smije obnavljati, jer će završiti u još većoj lokvi krvi. Tu su samo primitivizam, inat, kompleksi (niže i više vrijednosti), infantilnost, mržnja, jed… ostali samo dugmići. Jugonostalgičari moraju shvatiti da njihova želja ne samo da pripada prošlosti, nego predstavlja i vrlo opasnu ideju. Za nas par to će ostati prostor jedinstvene kulture i jezika (srpskohrvatskog), i u njemu ćemo takvom uživati, ali se moramo zadovoljiti time. Sve ostalo je put u propast. Graha opet ima prikladne stihove.

 



THE WHITE PEOPLE 2/2

Nema se mnogo šta više reći od onoga što je opisano u prvom dijelu. Refleksija na to lijepo druženje sažeta je u 10 minuta filma, u prvom pokušaju kakve-takve montaže.


A ako se nekome učini da tekst o filmu tematski ne pripada ovdje, neka obrati pažnju na kadrove u kojima ja fatalistički ispijam rakiju, presipajući krv iz jedne škafe u drugu…uspomeni Danila Kiša.




*Tekst je svojevremeno objavljen na jednom crnogorskom online portalu, ali je isti, kao posljedica raznih manifestacija crnogorske infantilnosti, u međuvremenu ugašen.

Sjećam se svog oduševljenja prvim koncertom Ramba Amadeusa kojem sam prisustvovao. Do tad sam slušao samo pjesme na kasetama, a tada sam čuo kako to zvuči uživo i bio svjedok spektaklu koji nisam očekivao. Varijacije na sopstvene pjesme, priče koje prethode ili se nadovezuju na određene numere ostavljale su me bez teksta. Drugi koncert se zbio ubrzo i, mada je bio gotovo identičan prethodnom, utisak je opet bio sjajan. Vrijedilo je čuti opet iste dosjetke, prisjetiti se, smijati se, uživati. U toku trećeg koncerta sam se već osjetio prevarenim. Fool me once… (kako ono kaže George Bush?) Mada i Đole je triput vidio Tita.

Žižeka sam slušao prvi put. Uživo. Razlika je što se u ovih 15-tak godina svijet radikalno izmijenio. Dovoljno sam hrabar da kažem da se za tih 15 godina suštinski izmijenio više nego za sve godine prije toga (strahota je pomisliti kakav li će tek biti nakon sledećih 15 godina, ali neću sad o tome). Želim reći da sam Žižeka već vidio. I čuo. Mnogo puta. I da sam očekivao da i on to zna i da me stoga tretira kao zahtjevnu publiku, a ne kao nesigurnog tinejdžera koji se smije pri samoj pomisli na govno.

Potrudiću se da ne budem previše kritičan jer je velika stvar za Podgoricu da je Žižek uopšte došao. I da je fama koja oko njega postoji naćerala stotine podgoričana u KIC. Po reakcijama publike vidjelo se da ga mnogi nikad nisu vi viđeli ni čuli. Pa eto, za njih je to bio dobar početak. Izlaganja o stvarnoj i prividnoj slobodi, o smislu i značenju reklamnih poruka, o hajpu ekologije, o funkcionisanju zajednica, pisanim i nepisanim pravilima, mentalitetskim razlikama, tehnikama vladanja, kao i mnoge druge digresije i komentari, za jednu palanku su od neprocjenjive vrijednosti. Žižek je podgoričanima ponudio naočare koje filtriraju samu poruku do razloga onoga koji poruku šalje i njegove stvarne namjere. Priceless!

Ipak, za nas ovdje neke stvari su mnogo značajnije. Da počnemo od toga u kakvom je ambijentu održano samo predavanje jednog od najsubverzivnijih mislioca planete. Slijedi sublimacija u dvije crte:

1) Prvi je red, u jednom ne-građanskom i ne-egalističkom maniru bio rezervisan.
 2) Predsjednika parlamenta i ministra policije, koji su zauzeli centralna mjesta, niko nije izviždao.

Toliko o ambijentu.

Predavanje je otvorio i zatvorio i donekle moderisao Savjetnik gore-pomenutog Predsjednika parlamenta. Manifestacija sa početka predavanja i naivnima je stavila do znanja da domaćin nije Izdavač, nego Savjetnik. Zlonamjerni bi upotrijebio riječ Šegrt.

U takvom ambijentu slušali smo mi, željni slobode izlaganje dragog nam marksiste. Misao bi bila izložena, zatim obrazložena, dokazana i na kraju ilustrovana. Makar u početku. Kako je vrijeme odmicalo, procedura se sužavala, pa smo na kraju dobijali i gotove zaključke, bez ikakvih početnih premisa i bez pomisli na dokaz. Tako smo dobili i instant odgovor na vječno pitanje – zašto se raspala Jugoslavija. Završilo se pukim sofizmima i besmislenim logiciranjem o Hrišćanstvu i religiji uopšte. Priznaću da sam prema poslednjem osjetio jedan iskonski, Sokratovski prezir.

Polemika je, očekivano, zašla u dnevnu politiku. Pominjanjem (pjesnika) Radovana Karadžića, raspada Jugoslavije, nacionalizama i međusobne neshvaćenosti, Žižek je to sam izazvao. A tu je čekalo razočarenje. Potpuno neočekivanu legitimizaciju američkog i evropskog imperijalizma zaokružila je legitimizacija crnogorskog režima, upravo kroz regionalnu spoljno-političku priču i među-nacionalnu patetiku. Svjesno ili ne, Žižek je dao ključ za razumijevanje samog sebe, ponudivši nam naočare sa početka priče: Na postavljeno pitanje “Šta mi Žižek govori?”, naočare su odgovorile kontrapitanjem “Zašto mi ovo govori T-Com?”.

Sve u svemu, Podgorica je ostala uskraćena za predavanje velikog filozofa, a dobila je ono što je zaslužila – još jednu estradnu zvijezdu. Možda je i Žižek našao svoj novi početak.

Naslov je, između ostalog, i ime jedne inspirativne beogradske kafane u Tašmajdanskom parku, iako su konotacije u ova dva slučaja vrlo različite.

(1) VIVAT ACADEMIA

… A u Barseloni sam bio na konferenciji. Poslije 4 godine, dolazim ponovo na ICCV i imam priliku da akademski svijet sagledam drugim očima. Kad taj svijet posmatrate izvana, bez ambicija da mu pripadate i u njega se uklopite, lako se uočavaju određeni obrasci i trendovi. Što se tiče  ljudi, u  najgrubljoj aproksimaciji, primjećuju se 3 tipa naučnika  (a vjerovatno se slično može primijeniti i na mnoge druge profesije):

(1) genijalci, briljantni umovi koji su zaljubljeni u oblast i apsolutno na nju fokusirani (kao naprimjer u fudbalu Maradona ili Messi). Oni su ti koji prave skokove, otkrivaju velike stvari i pomijeraju nauku napred.

(2) vojnici, oni koji su naučili posao i odrađuju ga rutinski, iako sa mnogo rada i truda (fudbal: Gattuso). Ogromnim naporima zauzeli su svoje mjesto u struci (a to je borba neprestana, i vrti se uglavnom oko sponzorstava, koja u mojoj oblasti, prečesto, za moj ukus,  dolaze od vojske ili nekih DSZ/ONO instituta), ali prave vrlo male korake u smjeru napretka nauke.

(3) ostali, koji se upinju da budu u jednoj od prve dvije grupe i njima se dodvoravaju, ili su tu dopali maltene slučajno – objavili su rad jednom-dvaput i čulo se za njih (ko god objavi na ovoj konferenciji, postao je poznat), i sad tako životare pišući slabije naučne radove i popunjavaju kvotu (npr. Montella).

Negdje prije 2 godine, ja sam shvatio da tu ne pripadam. Niti sam briljantan1, niti isključivo skoncentrisan na samo jednu disciplinu, vojnik nisam, a ostalo ne želim da budem. Jer ako ću se nečim baviti čitav život, onda to neće biti puki prosjek (odnosno, da ispratimo analogiju, osrednji klub i nacionalna selekcija za utjehu). Pogotovo ako se od njega slabo živi, a satisfakciju donosi tek intelektualna masturbacija.


(2) AMERICAN DREAM

E sad, za moje odstupanje (otklon) od akademije ima i mnogo drugih razloga, i neke od njih vrlo elokventno i precizno u pravilan kontekst stavlja Hrvoje Jurić, pa sam na ovom sajtu napravio presedan i transkript jednog njegovog predavanja u cjelini objavio kao tekst. Univerziteti su postali firme. Na Istoku se čini (a družim se sa par briljantnih momaka s istanbulskog Boğaziçi univerziteta)  kako je još uvijek živ model renesansnog čovjeka i potreba za oplemenjivanjem pojedinca kroz naobrazbu. Na Zapadu je taj model odavno mrtav, u Americi je svo istraživanje sponzorisano od strane vladinih tijela ili velikih kompanija i u funkciji je tržišta. U Holandiji je to manje ekstremno, ali univerziteti moraju ipak da prave pare, i svaki profesor/naučnik da ih donosi kroz sopstvene odobrene projekte. Izazov, ali ako već mora tako, radiću to za sebe lično.

A na Zapadu, odnosno u Americi, ovo je samo manifestacija njihove ukupne kulture i mentaliteta. O tim stvarima najviše sam, svojevremeno, naučio od svoje profesorice sociologije, bucmaste male Jevrejke Dr. Marshe Rose. I gorepomenuta praktičnost, i američki san, i mnoge druge stvari posljedica su kulture u kojoj se užasno mnogo vrednuje rad2, i u kojoj vlada uvjerenje da se sve može naučiti i savladati uz dovoljan trud (kod nas se naglasak mnogo više stavlja na talenat i urođene osobine, dok kod njih nature vs. nurture gotovo da i nije dilema). Prolazeći kroz mnoge knjige o preduzetništvu (entrepreneurship) ili kroz članke na sajtu Harvard Business Review-a, sadržaj umnogome podsjeća na self-help pamflete i popularnu psihologiju (npr. “20 stvari zajedničkih uspješnim liderima”) i užasno su iritantne za nekog iz naše kulture i tradicije. Pritom, uspjeh se uglavnom svodi na materijalni, mada se poštuje i onaj koji znači ostvarenje sopstvenog sna i onda kada nema veze sa materijalnim bogaćenjem. Često se navode primjeri iz popularne kulture (uspješni zabavljači, holivudski režiseri ili hiperproduktivni pisci) ili riječi predsjednika Amerike, što se u našem slučaju jedino može porediti sa primjerom Zorana Đinđića, i to vjerovatno zato što je pokojni.

Ipak, ima naznaka da se i na Zapadu, u ovom smislu, dešavaju stvari koje su donekle kontra struje. Dva najpopularnija TED (Technology Entertainment Design) predavanja su od Daniel Pinka i Sir Kena Andersona: prvi govori kako ljude ne treba mamiti za posao velikim platama, već kombinovati posao sa onim u čemu svaka osoba ionako uživa (sposobnostima i unutrašnjim afinitetima); drugi kaže kako nam je obrazovni sistem potpuno nakaradno postavljen i ubija kreativnost kod djece. Knjige Drive, Rework, Making Ideas Happen (da, bukvalno patetičnih naslova) i one Seth Godina promovišu djelovanje kontra struje, ustaljenih pravila i društvenih normi. Iako su i one sve manje-više u funkciji tržišta, ipak se odnose na slobodu i ostvarenje pojedinca (a individualizam je najveća religija u Americi), i ne moraju obavezno značiti njegovu upotrebu ili eksploataciju.


(3) BALKANE MOJ

A ničeg od toga nema kod nas. Prije svega, rad se uopšte ne vrednuje, i na jednu inicijativu dođe pedeset kritičara, koji ne pokazuju ni trunku poštovanja za entuzijazam, samoinicijativnost i uloženi trud pojedinca (jer ipak smo mi i dalje Pleme, kao što to argumentovano tvrdi Radomir Konstantinović). Ipak, na vrat-na nos uvesti pravila koja važe na Zapadu i nakalemiti ih na naš mentalitet nema nikakvog smisla (pritom se i to radi po navedenom self-help principu, i ne znam je li to bio i Đinđićev pristup ili to, sa školama za lidere i ostalim idiotarijama, nakaradno tumače mediokriteti koji su ga naslijedili). Čak i ako po strani stavimo činjenicu da su tranzicija i transformacija u službi tržišta, odnosno velikih kompanija (u novogovoru se to kaže evro-atlantske integracije), oni koji kod nas sasvim dobronamjerno žele primijeniti pojedine pozitivne elemente Zapadnih sistema, moraju naći drugačiji modus komunikacije sa domicilnim stanovništvom (s obzirom da na vrat-na nos očekivano rezultira otporom i konfliktom). Ovo podrazumijeva i svijest o tome da nije dobro da se svi momentalno stavimo u službu krupnog kapitala, već da je bolje naći kompromis sa postojećim malim proizvođačima, njihovim mogućnostima i potrebama. (Ovdje se naročito vodim skorašnjom pričom sa prijateljima o malim poljoprivrednicima u Srbiji, koji ne prihvataju moderne načine proizvodnje nego se drže svojih tradicionalnih. Iako nema toliko veze sa preduzetništvom, vjerujem da dio u vezi komunikacije stoji.)

Jer sve je šansa, i ako nije moguća (ni poželjna) masovna industrijalizacija ili elektronizacija, pa onda budimo zelena zona Evrope, budimo prostor autentičnih proizvoda i raznovrsne, lokalne proizvodnje. Budimo eko i seoski turizam, napravimo kulturu od onog što je već autohtona i autentična kultura umjesto da slijepo i naglo preuzimamo recepturu sa Zapada. Zdravo je, dobro je, ekološki je, predstavlja kontinuitet kulture i mentaliteta, predstavlja specifičnost koja se sve više traži u moru gradova i zemalja koji počinju da liče jedni na druge i nude potpuno isto3. Ovdje mislim na prostor čitavog Balkana.

Sve je šansa. Kriza je šansa, i tranzicija je šansa, jer otvaraju ogroman prostor novih mogućnosti i prilika (slično rezonujući, svojevremeno sam svoj članak za crnogorske novine Vijesti naslovio sa Nepodnošljiva lakoća tranzicije). Ali sve to podrazumijeva odgovorne lidere i ljude sa vizijom. A s tim smo na Balkanu u najvećem deficitu. Kompleks siromaštva stvorio je domaće izdajnike koji su orobili sopstvene države i narode gore nego bilo koji okupator – zato je ovaj predlog naivan, jer podrazumijeva svijest o opštem dobru i sporo, ali sigurno bogaćenje, umjesto naglog i brzog kakvo traži pohlepa.


(4) RADOST

A da umije neko da razmišlja, pa da na primjeru Crne Gore kaže: Primorje su preplavili Rusi, u redu, evo nudimo da njihovo prisustvo na našem prostoru bude još izraženije. Nudimo da npr. od stare kotorske Rivijere naprave svoj kulturno-umjetnički centar u kom će se izlagati slike iz Ermitaža (ionako ne znaju šta će s njima, i dio kolekcije su prenijeli u Amsterdam). Austrijanci neka na ostrvu Mamula naprave svoj muzej i prave izložbe Schiele-a, Kokoschke i Klimta. Tvrđava Krstac iznad Budve Jevrejima i njihovoj kulturi. Prostor u Podgorici – turskoj. Neka tvrđava uz more – talijanskoj. Itd. Napravimo od Crne Gore jedan veliki muzej, neka se prepliću kulture i neka ljudi kod nas dođu u priliku da sve to vide iz prve ruke (o prihodima od turizma da i ne govorimo). To bi kreiralo svojevrstan Medići efekat, na dobrobit svih.



U ovom dijelu sam pokušao da nategnem tekst i u njega uvrstim nekih par stvari sa naših prostora čija mi je idelja vodilja inspirativna. No shvativši da se ipak ne uklapaju dovoljno u izloženi kontekst, jednostavno ću neke ilustrirati ovdje, pa ako neko uspije naći nit koja sve povezuje, utoliko ljepše (radosnije).

Beogradski hor Viva Vox koji pjeva bez pratnje, i glasom imitira svaki instrument:



Francuska reportaža o crnogorskom slikaru Dadu Đuriću, čijih je radova pun pariški Centre George Pompidou:


P.S. Sve ilustracije u tekstu djelo su rumunskog umjetnika Dana Perjovschija.

1Gledajući posljednjih dana video predavanja briljantnog Geoffreya Hintona, smrznem se na pomisao da mi takvi ljudi budu među recenzentima rada i razbucaju me na komadiće.

2Naravno, sve ovo se može povezati i sa sociološkim teorijama Maxa Webera, koji pravi razliku između protestantskih društava, u kojima se promoviše individualnost, i katoličkih, u kojima je zajednica mnogo važnija.

3Na neki način, slična je priča sa svim mentalitetskim karakteristikama: dok neki od nas pizde što su npr. vodoinstalateri stručnjaci za sve i svašta ili što nam taksisti od aerodroma do kućne adrese objasne čitavu političku situaciju u zemlji i inostranstvu, to takođe predstavlja specifičnost našeg prostora, koja sa strane izgleda zanimljivo, ipak implicira interes tih ljudi za razne teme, čini komunikaciju prisnijom, itd. Sve to može biti interesantno kad bi se našao neko da to voli na pravi način.



(1) DUR

Sjedim prije neki dan sa jednim prijateljem, koji sigurno ne čita ovaj moj bullshit na off-u, kad on spomenu potpuno istu onu moju dilemu iz prethodnog posta: posmatrati sliku ili biti dio nje. I još kaže kako slika zavisi od posmatrača, te da je slika bolja što je bolji onaj koji je posmatra. Ja se složih, potpuno1. Jokić & son, priča za sebe.

A svašta se lijepo izdešavalo u prethodnom periodu, i mnogo toga inspiriše na pisanje.

Od družeta Alberta i Stefana dobijam na poklon prvu montiranu kopiju onog našeg kratkometražnog filma, pa se uskoro može očekivati i tekst The White people 2/2. Od Stefana sam dobio još i bočicu domaće austrijske šljivovice – slibowitz – i mogu vam reć (dondo Internete) da uopšte nije (bila) loša.

Bili su Ceyhun iz Istanbula i Luca iz Rima, i bio je momenat kad sam se, uprkos školama & diplomama, osjećao potpuno nedoraslim diskusiji. O računarskom vidu, linearnoj algebri i fizici, ali i filmu i slikarstvu, gdje je Ceyhun argumentovano, a vrlo istočnjački i lijepo, obrazlagao Picassovu površnost. Picassovu, hej! Kaže mnogo je šetao u stilovima (tu se složih), mnogo se švalerisao (i tu se složih), i nije imao fokus i jasnu razvojnu liniju  (tu se zapitah) kao Miró  ili Kandinsky. Luca je pričao o boci viskija koju je popio s Radetom Šerbedžijom.

Bilo je i mnogo drugih divnih ljudi, koji su ukupno prešli više od 27 000 kilometara uglavnom zbog mene, na čemu sam im do neba zahvalan.

Bila je i dobra žurka.

(2) MOL

U susretu sa bliskim genima bokeškim & cuckim, saznajem mnogo o sebi i o davnom vremenu u kom su se žene zvale Aneta, Marijeta i Aderma, a muškarci Georgije i Sergio. Slušam o rođaku koji je u šetnju uz more odlazio u bijelom odijelu pomorskog oficira, sa tranzistorom u ruci (ne može se to opisati, treba imati u glavi silazak niz te skale, tada…). Slušam kako je u vrtu usmjeravao ženu kao tipkama na tastaturi - lijevo! pravo! Slušam o momku s Ubala koji na pitanje kakvo mu je zelje, odgovara sa ‘moderno’. Slušam o ludilu, zlu, zatvoru i samostanu bokeškom. O mnogim drugim pričama koje staju u mrak i morbidnost Živkovih Beštija.

“Onda kad je važio zakon da se za zlo učinjeno u vrijeme juga to čovjeku uzme kao olakšavajuća okolnost.”

Ipak, čujem i lucidnost moje prababe iz doba kad su ljudi još znali kritički da posmatraju stvarnost, a na tržištu vladala zdrava konkurencija, kako je skeptična prema advertisingu: “Ako mora da se reklamira, to je nešto sumnjivo.” Slično rezonira priča stare Njujorčanke Rose (čita se Rouz) o bankama s početka XX vijeka – o vlasniku Jevrejinu, koji identično tretira nju sa svakodnevnim depozitom od $1 kao i one koji kod njega čuvaju mnogo više, jer – “ona ulaže sve što ima”.

(3) DUR pa MOL

A mjesec dana prije toga, po prvi put obilazim Barselonu. Kakav Grad! Njegova ljepota, bogatstvo duha njegovog življa (Gaudí, Picasso, Miró, Subirachs…), ali i njegova drama, izbijaju iz svakog kamena svake zgrade. Grad i narod koji su mnogo propatili, ali koji su svoje ime jasno ucrtali u istoriju, kako onu političku, tako i istoriju umjetnosti. Dok obilazimo grad i uživamo katalanski modernizam, Voll Damm i tapas, saznajemo više o krvavom građanskom ratu, Francovoj diktaturi, Meksičkom kovčegu Roberta Cape (sama priča Cape, Gerde Taro i Chima dovoljna je za film), uništavanju Gaudíjevih djela…

U takvom kontekstu, i potpunom uživanju, nalaze me neka, tada aktuelna, pis(k)a(ra)nja u Crnoj Gori. Ponovo povratak u pizdu materinu i priča o zelenašima vs. bjelašima. Put kroz vrijeme, u Srednji vijek. Kako mi mala izgleda Crna Gora  u tom trenutku, kako mizeran naš narod sa takvim ljudima i riječima!
Što je najgore, remeti me sve to (način, koji za mene često otkriva suštinu, najviše me pogađa). Ponovo sam šizofreničan, i jedan dio mene (onaj racionalni, distancirani Evropljanin) želi sve da iskulira i zaboravi, uživa punim plućima u Barseloni. Drugi dio (impulsivni i neobuzdani, ali donkihotovski Balkanac) želi da se popičkara sa svima i pozove jednog po jednog da mu izađu na crtu2. Sreća pa je Internet između nas, prođe onih 10 sekundi dok se napiše reakcija i već zvuči pretjerano i nepotrebno dok miš dođe do dugmeta za slanje.

Paranoja. Ona klasična, čest slučaj kod briljantnih ljudi, koji zahvaljujući njoj imaju nevjerovatan fokus i koncentraciju, energiju nepokolebljivo usmjerenu ka samo jednom cilju3. Ali koja je mač sa dvije oštrice. No pored te pojedinačne, tu je i kolektivna paranoja, ona koja je podsvjesni znak kompleksa niže vrijednosti (negdje duboko, ja sam svjestan koliko sam mali, pa mora da postoji nešto veliko i moćno tamo negdje, vani) i koja se čini simptomatičnom za Crnu Goru. O ovim stvarima razmišljam dok se šetamo obroncima Montjuïca i gledamo na grad sa njegove tvrđave.

Ombraje mi se srednjevjekovni gospodar, koji je sinovima povadio oči da oni to njemu ne bi uradili. Ili da njihova mladost ne opčini njegove vjerne ljube. Ombraje mi se sekta sa potentnim muškim vođom, kome se žene podaju s oduševljenjem i u transu. Ombraje mi se i južnoamerička serija (recimo, Rosa Salvaje) u kojoj žene čupaju kose jedna drugoj.

Nastaviće se (u duru)… 

1 Uzgred, sinoć mi je sinulo kako je o vrlo sličnim stvarima pisao Kundera u svojoj knjizi Život je drugdje.

2 “Čitavog života stojiš pred odlukom: da li da opsuješ il’ odmahneš rukom?”, Vito Nikolić, Pjesma jednog neodgovornog lica.

3 “Čovjek mora biti razuman da bi mislio jasno, dok neko može duboko razmišljati i biti potpuno lud.”, Nikola Tesla.


kategorije: ego, razni bullshit
tagovi: ,

Zlo kao zao glas. Ljudski.
Zlo isključivo ljudsko, u poređenju s kojim je sve drugo Nevino: i pas, i drvo, i kamen, i more.
Zlo kao izgubljena nevinost. Potrošena.
Zlo kao bol, ljudski, pretrpljeni.
Zlo kao kazna, za ko zna čije grijehe, i ko zna čiju patnju.
Zlo kao boca loze, ili Vecchie, svejedno.
Zlo kao sujeta, kao ogorčenost, kao sičija.
Zlo kao inat, inat, inat.
Zlo kao prekoplotovski pogled, i zavist.
Zlo kao neobuzdana palanačka filosofija.
Zlo kao nadmoć, prividna barem.
Zlo kao ućutkana – otjerana – savjest.
Zlo kao slomljeno ogledalo, i prezreni stakla komadići.
Zlo kao nemoć.
Zlo kao nedostatak izbora.
Zlo kao vreća brašna, cimenta, soli. Zlo za glas.
Zlo kao novac, Novac u rukama.
Zlo kao kompleks siromaštva.
Zlo zbog majke, i oca, i predaka gladnih.
Zlo kao kompleks inferiornosti.
Zlo zbog prošlosti, zlo zbog budućnosti.
Zlo zbog starosti, zbog mladosti.
Zlo iz neznanja, oprosti im Bože.
Zlo kao rulja, koja ne pita, ne gleda, ne sluša. Koja ne želi da čuje.
Zlo kao posao.
Zlo kao ucjena, otkrivena slaba tačka.
Zlo kao narudžba.
Zlo indirektno, prenešeno, zlo kao epidemija.
Zlo kao promašen život, kao život izvrnut naopako, kao život na vješalima, izmrcvaren.
Zlo kao uvjerenje, kao Fedjukin, kao grobnica za Borisa.
Zlo kao Danilov protivnik, kome je pružiti otpor – dužnost.
Zlo kao leš (?) na stolu Rembrantovog doktora Tulpa.
Zlo kao Borhesova istorija beščašća.
Zlo kao savez. Iz nužde, sitnih interesa, nepromišljenosti.
Zlo kao lažni osjećaj sigurnosti, kao daljina, kao paravan.
Zlo kao novina, čiji papir – drvo nevino i mrtvo – svašta mora da istrpi.
Zlo kao zamašćene tipke na tastaturi.
Zlo kao Enter.
Zlo kao primati u 3N.
Zlo kao površnost, kao nedostatak strpljenja, kao odsustvo koncentracije.
Zlo kao greška, i put bez povratka.
Zlo kao skup malih pakosti, bezazlenih.
Zlo kao štrčeći stomaci, pisoari i bahanalije.
Zlo kao bahatost, kao gordost.
Zlo kao tango za koji je potrebno dvoje.
Zlo kao posvađani najbolji prijatelji.
Zlo kao prijateljstvo koje je došlo do kraja, i prešlo crtu.
Zlo kao profitiranje na žrtvama zla.
Zlo kao opravdanje.
Zlo kao bijeg. Od sebe, od savjesti, od drugih ljudi van zla.
Zlo kao strah, strah, Strah.


zlo1