| PRAVA STRANA

Kiš me uvijek natjera iz svakodnevnice u univerzalne teme, iz proaktivnog u kontemplativni modus, iz akcionog filma u dramu.

Nije ni da je došlo tako naglo, makar u smislu prebacivanja na balkanske teme. Pisao sam već bio tekst o Boki i Mediteranu, vaterpolisti su tih dana igrali za titulu prvaka svijeta, a radni petak, dan prije, naglo je prekinut (koncentracija nepovratno izgubljena) saznanjem da je član familije prijatelja iz ranijeg perioda – osumnjičen i uhapšen za teški kriminal. Te da su među nekakvim vođama ljudi sa kojima sam išao u školu, neki sa kojima sam odrastao, ili se čak čarkao sa njima oko djevojaka.

Pada mi na pamet – ovi zadnji detalji mogu se svesti i na sukob generacija, New Kids on The Block (u bukvalnom, i u prenesenom, značenju), no ponajviše, ipak, na malu baru prepunu krokodila1,2.

Ovdje ide mala digresija. Za pomenutu familiju prijatelja vezana je jedna od scena na koju se često u mislima vraćam. Ljeto je, godina možda 2006., a mi smo i tada bili naivna i budalasta familija. Odlazimo na izložbu slika u jednoj kotorskoj galeriji, gdje je vjerovatno bilo više radnika kojekakvih službi nego poklonika lijepe umjetnosti (vrhovni popovi, zajebani ministri, princeze, kriminalci…). I kao što sam se ja svojevremeno pridružio jednom bendu debilnog imena, iako skupini odličnih momaka, koji je svirao “pjevljivi rok”, tako će i moj otac te večeri (samo da nam je pjevat) iz gušta i punog glasa (kao na radnim akcijama) pjevati ruske pjesme, itekako doprinoseći opštoj zamisli3. Meni će, te večeri ili nekom drugom prilikom, svejedno, od strane organizatora biti prebačeno da sam “filozof”, što valjda samo na Balkanu ima negativne konotacije.

Uz zid galerije, te večeri, stoje mama, glasoviti tata, sin i tjelohranitelj (možda je ovog posljednjeg ipak trebalo staviti u prvi plan). Znajući za priče o nadarenom mlađem sinu, a uvijek brzoplet i nepromišljen, prilazim i spontano pitam, “Je li to L? Dosta sam čuo o njemu.” Tata, koji me nikad dotada nije lično upoznao, na lice natjera nekakav osmijeh, i odgovori samo kratkim pitanjem – “S kim si?”. Tu mi je već bilo sve jasno. Tata je kasnije likvidiran.

 

 

I nakon svih tih prisjećanja – Kiš. Ukazivaće na opšte stanje duha, na totalitarnu svijest; podsjećaće na zločine sa svih strana; opominjaće zbog nepromišljenosti koja ne samo rasipa, nego i protjeruje/uništava sopstveni talenat i sposobnost. Govoriće o sveopštem zlu, kanceru koji će kasnije pojesti i njega sama, izvana i iznutra. Podsjetiće me, usput, na jednu hrvatsku umjetnicu, nihilisticu koja me je svojevremeno u Amsterdamu ubjeđivala u apsurdnost naših života (govoreći mi da je “primim za sisu”), stalno ponavljajući rečenicu koja sve jasno sažima: krmača koja proždire svoj okot.

Kiš će primiti Andrićevu nagradu, gospodin kicoš Danilo Kiš iskoristiće svoj propratni govor ne da govori o sebi, već o instituciji Iva Andrića. Ukazaće na principe kojima se i sam povodi, na sve što je Andrić piscima ostavio u amanet, upozoriće pisce i žiri na odgovornost koju Andrićeva nagrada nosi. Na kraju, Andrićevim će riječima ustvrditi kako se u 60 i više godina – ništa nije promijenilo.

 

 

Postaće mi jasan jedan drugi Andrić, čijem sam stavu sve bliži, a koji se dugo nakon posljednjeg rata nije htio vratiti u zavičaj. Objasniće mi se do kraja sintagma “odabrano izgnanstvo”. Kišovo i Džojsovo, ono Tomasa Mana, moje sopstveno.

Cvetajeva i njeno “tamo je previše tamo, ovdje je previše ovdje” nisu više dovoljni. Stvari su ozbiljnije od toga.

(…)

“Pišem pomalo i teško, nema ništa bez naše zemlje, a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.”

 

 

1 Kakav je to, pobogu, prostor, na kom sin zoološkog vrta može postati najopasniji kriminalac?

2 Za to vrijeme u Amsterdamu…






3 Da ne bude zabune, veza između ove dvije asocijacije isključivo je na nivou pomenutog samo da nam je pjevat momenta. Vrijeme provedeno u bendu debilnog imena biće mi jedno od najdražih sjećanja, koje će nositi drage uspomene i jake emocije.


Прије неких пола године, пензионисани писац Марко Вешовић распиштољио се у црногорској Побједи, најгорој новини у универзуму (as we know it), у серији чланака који су били све гори од горег. Вешовићеви разлози – само њему знани; процјена уредништва Побједе да таквом онанисању треба дати значајан простор – тешка политика, а самим тим и бизнис (или обрнуто). На крају, жељени ефекат ипак није постигнут, али један од тих чланака је, чудним путевима Господњим, окрзнуо и мене. Но како je полемисање са пропадајућим писцем узалудно, а нормалан човјек у Побједи може завршити само кроз неку овакву глупост или у осмртницама, ја нисам ни на који начин реаговао на Вешовићеве испаде.
А одмах након Вешовићевог ракијашког онанисања, огласила се још једна каријера на заласку. Славко Перовић, некадашња звијезда водиља свега што је у Црној Гори дисало либерално, а данас несхваћено и одбачено божанство, цитирао је Вешовићеве оптужбе, а свему додао и свој печат:

„9) Vladimir Nedović, sin kotorskog udbaša Branka Nedovića, prvi internet snajperista CG.   (Вешовић)

Vladimir Nedović je isto što mu i otac, udbaš. I ovo zna Marko Mafijin Vešović, i bijesan je što Nedoviću udba dozvoljava da on djeluje kako djeluje. A djeluje prevarom i lažima isto kao Marko Mafijin Vešović!”   (Перовић)

Ни на ово се нисам директно освртао, јер са божанством се, је ли, не може општити на обичан начин. Узгред, ни овај текст није мој начин да се накнадно обрачунавам са поменутом господом (који су, поред тога што су посвађани са читавим свијетом, притом још и међусобно дубоко завађени). Не, све је ово предугачaк увод у једну, скоро потпуно неповезану, причу.

Кад смо већ код Славка Перовића, укратко ћу рећи још и слиједеће: цијеним његов политички и људски ауторитет, а поготово његово дјеловање из деведесетих година XX вијека. Међутим, не осјећам да човјеку ишта дугујем. Напротив, вјерујем да је господин Перовић мени дужан два извињења: једно због глупости (на суду се то зове – клевета) наведених горе, а друго због нешто раније комуникације у којој је извињење експлицитно од Перовића и затражено (нашта се божанство оглушило, јер опет, на тај се начин не може комуницирати, но тада сам још био млад). Додаћу још и то да сам, након што се Перовић опоравио од озбиљних повреда након пада низ степенице, истом упутио поруку у којој сам преузео свој дио одговорности за евентуалне раније неспоразуме. Од божанства опет никаквог знака, но од обичног смртника – сасвим довољно.

 

Е, тек овдје стварно почиње текст.

Наиме – удбаш, ријеч која је тежиште тврдњи Вешовића и Перовића (и уопште, једног закржљалог менталног склопа којем припадају), а у смислу у ком га они користе, нити сам ја, нити је мој отац. Иако је овај посљедњи заиста до маја 1992. радио за Државну безбједност (што је нека друга тема, које се можда једном дохватим), ријеч удбаш у наведеним реченицама значи нешто друго – она означава шпијуна.

Оно што Вешовић и Перовић не знају (а што би сигурно радо били искористили), то је да је отац мога оца, тачније мој деда – изгледа био прави шпијун. Но не овај каквог у својим трансовима замишљају В&П, који записује ко иде у цркву и слави славу, већ један који је, у својству вицеконзула ФНРЈ, у годинама након Другог свјетског рада радио у Солуну, у Грчкој. Тамо је Вучета1 илегално помагао грчке комунисте разасуте по шумама, током грчког грађанског рата. Из овог периода постоји једна џемсбондовска прича о вожњи солунским улицама и покушајима да се умакне пратиоцима које шаље тадашња грчка власт.

Пар година након тог ангажмана, у васојевићкој вукојебини наћи ће га нека Гркиња, којој је био обећао љубав или која је, без обзира, одлучила да узме ствари у своје руке. Тешко да ћемо икад сазнати праву истину, но оно што засигурно знамо јесте да је Вучету ова посјета у касне сате стајала првог брака и ћерке.

Ови које помињу Вешовић и Перовић, као и још неки, потичу из другог брака. Но како долазе на свијет нешто касније, док Вучета умире рано, и како је поготово ова линија којом се В&П баве окренута будућности умјесто прошлости, они не знају све детаље из Вучетиног живота, а и оно што знају – прилично је мутно. Но то не спутава, већ омогућава да булшитерска слобода & машта из свега исконструишу своју причу и дају јој нову лирику. Како је аутор ових редова слаб са датумима, они ће засад бити непрецизни, но ова верзија текста замишљена је тек као основа на коју ће се прича надограђивати (као што Nature замишља да изгледају нове, интерактивне књиге), односно као скелет који ће прецизнијим детаљима бити попуњаван. Редосљед слика неће пратити онај хронолошки, већ ће то прије бити комадићи пузле разбацани попут кадрова у Тарантиновим Петпарачким причама, које ће читалац морати у глави да сложи.

Између осталог, знамо да је Вучета деветсто тридесетих био млади комуниста и да је, током једне од тада честих побуна у беранској гимназији2, побјегао из града, и то право у – Призрен. У том периоду, његова фамилија не зна да ли је жив, а кад га отац коначно проналази, не успијева да га из Призрена врати кући. Након тога Вучету, крајем тридесетих, налазимо у Београду (ах Биоград, тај влажни сан свих Црногораца), гдје је за јунаке из подземља ипак далеко узбудљивије. Вучета у Београду студира математику и издржава се дајући часове дјеци са српског двора. Има дјевојку Јеврејку, којој почетком рата нестаје сваки траг, и коју ће у више наврата узалудно тражити.



Од многих других прича остале су само поједине слике, сегменти, референце на топониме… Вучетина пећина је нека локација на којој се током рата скривао и у којој ce смрзавао, бијући тешку битку прије свега са својим окружењем: од све родбине, само је још један био у партизанима, сви остали, фала Богу – у четницима. Тај један је касније, разочаран оним у шта се претворило оно за шта су се борили, махао пиштољем по Будванској ривијери. Вучета то – срећом  ваљда – није доживио, и остао је до краја вјеран својим првобитним идеалима.

Знамо и да је Вучета послије рата био директор Гимназије у Бијелом Пољу, оснивач тамошње Музичке Школе, те касније и Секретар Образовања Црне Горе. Да је писао пјесме, од којих су неке објављиване по новинама, а неке се ваљда и данас пјевају, само се не зна да су његове. Да га је реума, коју је током рата покупио у снијегу Васојевића, натјерала да се спусти у Будву, гдје ће се удомити у Паштровићима. Да је, већ као функционер, живио са фамилијом као подстанар код једне муслиманске, староподгоричке породице, и да до краја живота није дао повода да буде поистовјећен са оном ђиласовском Новом класом. Ту су и неки сегменти са сједница, опирање једноумљу, индиција да је у једном моменту пријетио страшни Голи оток, као и дјечија слутња да је један чести и поштовани гост у кући – уствари био задужен за Вучетино праћење.

На крају, нека буде синхроницитет то што баш данас, кад одлучујем да објавим овај текст, наилазим на један лијепи чланак о бјелопољском кошаркашу Николи Пековићу, на сајту америчке НБА лиге: Forget Linsanity…’Pek-citement’ is growing in Minnesota (у ком је, узгред, слика на којој поентира преко још једног талентованог црногорског кошаркаша, Николе Вучевићаопет 1). Можда би Вучети било драго да зна како ће се у Америци чути за његов крај, и како ће навијачи у Минесоти морати да науче одакле тачно потиче Пековић – снимак који слиједи, помало дебилан, дио је квиза у ком навијачи учествују током пауза у игри.



Ђеда Вучету нисам упознао, јер умро је непосредно послије земљотреса 1979. Ја сам, пак, рођен пар мјесеци касније, 16. јула – на исти дан кад и он.

А чисто да не бисмо завршили у сентименталном кључу, ево Дарка Рундека са нешто другачијим контекстом за ријеч из наслова – ствар Вук са изузетног албума У широком свијету (ја желим да вјерујем да се Вучета за ово борио).


1Једна од 109 изведеница од именице вук у црногорским именима и презименима (Вуковић, Вучевић, Вукотић, Вучинић, Вукан, Вучић…). Фасцинација је  и у  Вучетиној фамилији потпуна – његов брат зове се Вукашин.

2Лијева оријентација омладине из беранског краја наслањала се на раније запажене ђаке који су похађали исту школу; у фељтону о Миловану Ђиласу, Борислав Лалић пише, “Tada je beranska gimnazija bila literarno i levo žarište mladih generacija. U njegovo vreme, tamo su učili i pesme i priče pisali i Radovan Zogović, Mihailo Lalić, Dušan Kostić i još nekoliklo literarnih imena.”

EASY WAY OUT?

Ok, vrijeme za refleksiju.

Sa jedne strane, dilema/stav o kojima sam ranije pisao:

“mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život (…) Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.”

Sa druge strane, sinoć odgledana emisija sa Slavojem Žižekom, i njegov rezon (a propos povlačenja američkih trupa iz Avganistana) koji me je zamislio:

“Ja mislim… ne znam kako bih to odradio. Mi bismo trebali… Naravno da bi u jednom momentu bilo neophodno da se trupe povuku iz Avganistana. Ali opet kažem, nakon… ako ništa drugo, nakon svega što su SAD uradile tamo, kao što je upravo opisano, sve katastrofe, razaranje čitave države itd. – sad da se samo povuku je jednostavno izvlačenje, linija manjeg otpora. To je ono što mi se ne sviđa u vezi današnje Ljevice – njihova jedina poruka je moralizirajuće ‘Povucimo trupe. Oh, onda imamo čistu savjest.’ I njih ne interesuje šta će se sve dešavati tamo poslije, itd. Ja mrzim ovu banalizujuću, moralizirajuću Ljevicu. Oni maskiraju svoju bezidejnost banalnim moralizirajućim stavovima. To je – katastrofa.”




Nisam preveliki Žižekov fan. Oduševljava me vrcavost njegovog duha, ali često imam osjećaj da stvari posmatra sa bezbjedne visine (u smislu opisanom na početku ovog teksta), servira gotove odgovore i nateže logiku da bi dokazao neku svoju tezu (slično sam iskustvo imao i sa nekim svojim prijateljima filozofima – a problem sa filozofima je, kako tvrdi Christof Koch, što oni ništa ne moraju naučno dokazivati). Moram priznati da utisak o Žižeku kvari i činjenica da prijateljuje sa Andrejem Nikolaidisom, privlaštenim crnogorskim kvazi-intelektualcem (iliti sinekurcem, što bi rekao Muharem Bazdulj) i, sa tim u vezi, vjerodostojan siže Žižekovog nastupa u Podgorici, napisan od strane mog prijatelja koji nastupa pod nickom Intet Glemt*. No na stranu sve to, u pomenutoj emisiji bio je na svom vrhuncu, i ozbiljno sam shvatio gore navedeno logiciranje.

Elem, zapitao sam se da li treba da se prepoznam u ovoj Žižekovoj kritici Ljevice, da li i ja ponekad odbijam da razmislim o eventualnim posljedicama nekog mog tvrdog, moralizirajućeg rezona i da li je situacija često zamršenija nego što taj pojednostavljeni rezon pretpostavlja. Možda, mada se trudim da budem otvoren za svaku diskusiju. I slažem se sa Žižekom po ovom pitanju, a vjerujem da navedeni stav Ljevice ipak predstavlja ekstrem takvog rezona.

Ono što mene, ustvari, na kraju krajeva, interesuje, jeste prije svega iskrenost namjera, prisustvo ili odsustvo (političke) volje i motivacija za pojedina (ne)činjenja. Zato sam spreman da progledam kroz prste onima za koje smatram da imaju dobre namjere, ali da su naivni, izmanipulisani ili zavedeni. A takvih nije mali broj. Sa druge strane, već ako govorimo o samo-cenzuri (o kojoj često kritički piše Chomsky, a koja implicira i Kantov stav o prosvećenju kao izlasku iz samoskrivljene nezrelosti), o zatvaranju očiju pred nedjelima, pokušaju opravdavanja ili, ne daj Bože, ideologizacije istih, stav je jasan i linija prava. Negdje između te dvije strane nalazi se ona Kišova poruka Sartru da, parafraziram, za intelektualca nema opravdanja ako nešto nije znao, jer je njegov posao upravo da zna, a sve to a propos odbijanja da se prihvati činjenica o postojanju staljinističkih logora u komunističkom Sovjetskom Savezu.

Pritom se i sam gadim Ljevice, i uopšte, bilo kakvih struja, pokreta, grupacija ili škola učenja. Ja sam, taj sam, sâm sam, cogito ergo sum, i basta.


SUNCE NAŠEG NEBA

Bio sam doma na par dana, možda u pogrešnom periodu, punom fjake i umidece. Utisci su sve gori, miješaju se, kao nikad dosad, tuga i bijes. Nemam snage da svaki opširno opisujem, i jedino što sam u stanju je da ovlaš nabacam slike. Početni utisci, o prostoti i vulgarnosti, utoliko su jači jer me zatiču dok nanovo čitam Kišovu Grobnicu, to literarno djelo par excellence. Kasnije se reflektuju i oni drugi. “Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot.” Ili riječima Damira Avdića – Grahe, antitezi Šantićevim, “Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše.”

JAT je leš koji u košmarima uznemirava narod. Ljudi prosti, kao što su proste rečenice. Naslovi u novinama mrak, a posna jela na meniju povratak u turobnu prošlost. Ravnodušnost sa jedne, i trpnja sa druge strane, ili sve pomiješano. Pravopisne greške na javnim površinama. Porodične tragedije kao pravilo a ne izuzetak, jer život je (i čini se da je uvijek bio) jeftin – fatalizam se ogleda i u prelaženju preko pješačkog prelaza. Priroda kakvu nismo zaslužili, koju kratkovido i fatalistički uništavamo. Pomorci koji ne plove godinama jer žive od prodate đedovine. Narod koji zaista ne umije da nađe svoje sjedište u avionu. Narod koji za 45 minuta leta od Beograda to Tivta plaća cijenu sličnu onoj za let od 6 i po sati u Americi. Narod koji je ostao bez prebijene pare, ali baca avionsku hranu više nego bilo koji drugi narod. Nezdravo okruženje i neostvareni ljudski potencijali. Nervoza i žuč.

Ipak, nekoliko divnih ljudi sve učini drugačijim.

Update 04-05-2012: Najbizarnije od svega, i ne znam kako sam to mogao zaboraviti, priča (ipak, u prijatnom ambijentu, uz domaću kužinu i drage prijatelje) o pošumljavanju brda Vrmac kod Kotora, suparništvu dva planinarska društva (omajgad), politizaciji te trivijalnosti kroz uključivanje vatrogasne službe… Nevjerovatno ali moguće, naš narod i tako jednu jednostavnu stvar uspije efektno da sjebe. 


J&B

Tokom dana prepunih sportskih dešavanja značajnih za region, ovlaš prelazim preko komentara na sajtovima iz raznih krajeva, i shvatam – Jugoslavija se ne smije obnavljati, jer će završiti u još većoj lokvi krvi. Tu su samo primitivizam, inat, kompleksi (niže i više vrijednosti), infantilnost, mržnja, jed… ostali samo dugmići. Jugonostalgičari moraju shvatiti da njihova želja ne samo da pripada prošlosti, nego predstavlja i vrlo opasnu ideju. Za nas par to će ostati prostor jedinstvene kulture i jezika (srpskohrvatskog), i u njemu ćemo takvom uživati, ali se moramo zadovoljiti time. Sve ostalo je put u propast. Graha opet ima prikladne stihove.

 



THE WHITE PEOPLE 2/2

Nema se mnogo šta više reći od onoga što je opisano u prvom dijelu. Refleksija na to lijepo druženje sažeta je u 10 minuta filma, u prvom pokušaju kakve-takve montaže.


A ako se nekome učini da tekst o filmu tematski ne pripada ovdje, neka obrati pažnju na kadrove u kojima ja fatalistički ispijam rakiju, presipajući krv iz jedne škafe u drugu…uspomeni Danila Kiša.




*Tekst je svojevremeno objavljen na jednom crnogorskom online portalu, ali je isti, kao posljedica raznih manifestacija crnogorske infantilnosti, u međuvremenu ugašen.

Sjećam se svog oduševljenja prvim koncertom Ramba Amadeusa kojem sam prisustvovao. Do tad sam slušao samo pjesme na kasetama, a tada sam čuo kako to zvuči uživo i bio svjedok spektaklu koji nisam očekivao. Varijacije na sopstvene pjesme, priče koje prethode ili se nadovezuju na određene numere ostavljale su me bez teksta. Drugi koncert se zbio ubrzo i, mada je bio gotovo identičan prethodnom, utisak je opet bio sjajan. Vrijedilo je čuti opet iste dosjetke, prisjetiti se, smijati se, uživati. U toku trećeg koncerta sam se već osjetio prevarenim. Fool me once… (kako ono kaže George Bush?) Mada i Đole je triput vidio Tita.

Žižeka sam slušao prvi put. Uživo. Razlika je što se u ovih 15-tak godina svijet radikalno izmijenio. Dovoljno sam hrabar da kažem da se za tih 15 godina suštinski izmijenio više nego za sve godine prije toga (strahota je pomisliti kakav li će tek biti nakon sledećih 15 godina, ali neću sad o tome). Želim reći da sam Žižeka već vidio. I čuo. Mnogo puta. I da sam očekivao da i on to zna i da me stoga tretira kao zahtjevnu publiku, a ne kao nesigurnog tinejdžera koji se smije pri samoj pomisli na govno.

Potrudiću se da ne budem previše kritičan jer je velika stvar za Podgoricu da je Žižek uopšte došao. I da je fama koja oko njega postoji naćerala stotine podgoričana u KIC. Po reakcijama publike vidjelo se da ga mnogi nikad nisu vi viđeli ni čuli. Pa eto, za njih je to bio dobar početak. Izlaganja o stvarnoj i prividnoj slobodi, o smislu i značenju reklamnih poruka, o hajpu ekologije, o funkcionisanju zajednica, pisanim i nepisanim pravilima, mentalitetskim razlikama, tehnikama vladanja, kao i mnoge druge digresije i komentari, za jednu palanku su od neprocjenjive vrijednosti. Žižek je podgoričanima ponudio naočare koje filtriraju samu poruku do razloga onoga koji poruku šalje i njegove stvarne namjere. Priceless!

Ipak, za nas ovdje neke stvari su mnogo značajnije. Da počnemo od toga u kakvom je ambijentu održano samo predavanje jednog od najsubverzivnijih mislioca planete. Slijedi sublimacija u dvije crte:

1) Prvi je red, u jednom ne-građanskom i ne-egalističkom maniru bio rezervisan.
 2) Predsjednika parlamenta i ministra policije, koji su zauzeli centralna mjesta, niko nije izviždao.

Toliko o ambijentu.

Predavanje je otvorio i zatvorio i donekle moderisao Savjetnik gore-pomenutog Predsjednika parlamenta. Manifestacija sa početka predavanja i naivnima je stavila do znanja da domaćin nije Izdavač, nego Savjetnik. Zlonamjerni bi upotrijebio riječ Šegrt.

U takvom ambijentu slušali smo mi, željni slobode izlaganje dragog nam marksiste. Misao bi bila izložena, zatim obrazložena, dokazana i na kraju ilustrovana. Makar u početku. Kako je vrijeme odmicalo, procedura se sužavala, pa smo na kraju dobijali i gotove zaključke, bez ikakvih početnih premisa i bez pomisli na dokaz. Tako smo dobili i instant odgovor na vječno pitanje – zašto se raspala Jugoslavija. Završilo se pukim sofizmima i besmislenim logiciranjem o Hrišćanstvu i religiji uopšte. Priznaću da sam prema poslednjem osjetio jedan iskonski, Sokratovski prezir.

Polemika je, očekivano, zašla u dnevnu politiku. Pominjanjem (pjesnika) Radovana Karadžića, raspada Jugoslavije, nacionalizama i međusobne neshvaćenosti, Žižek je to sam izazvao. A tu je čekalo razočarenje. Potpuno neočekivanu legitimizaciju američkog i evropskog imperijalizma zaokružila je legitimizacija crnogorskog režima, upravo kroz regionalnu spoljno-političku priču i među-nacionalnu patetiku. Svjesno ili ne, Žižek je dao ključ za razumijevanje samog sebe, ponudivši nam naočare sa početka priče: Na postavljeno pitanje “Šta mi Žižek govori?”, naočare su odgovorile kontrapitanjem “Zašto mi ovo govori T-Com?”.

Sve u svemu, Podgorica je ostala uskraćena za predavanje velikog filozofa, a dobila je ono što je zaslužila – još jednu estradnu zvijezdu. Možda je i Žižek našao svoj novi početak.