| PRAVA STRANA

Kiš me uvijek natjera iz svakodnevnice u univerzalne teme, iz proaktivnog u kontemplativni modus, iz akcionog filma u dramu.

Nije ni da je došlo tako naglo, makar u smislu prebacivanja na balkanske teme. Pisao sam već bio tekst o Boki i Mediteranu, vaterpolisti su tih dana igrali za titulu prvaka svijeta, a radni petak, dan prije, naglo je prekinut (koncentracija nepovratno izgubljena) saznanjem da je član familije prijatelja iz ranijeg perioda – osumnjičen i uhapšen za teški kriminal. Te da su među nekakvim vođama ljudi sa kojima sam išao u školu, neki sa kojima sam odrastao, ili se čak čarkao sa njima oko djevojaka.

Pada mi na pamet – ovi zadnji detalji mogu se svesti i na sukob generacija, New Kids on The Block (u bukvalnom, i u prenesenom, značenju), no ponajviše, ipak, na malu baru prepunu krokodila1,2.

Ovdje ide mala digresija. Za pomenutu familiju prijatelja vezana je jedna od scena na koju se često u mislima vraćam. Ljeto je, godina možda 2006., a mi smo i tada bili naivna i budalasta familija. Odlazimo na izložbu slika u jednoj kotorskoj galeriji, gdje je vjerovatno bilo više radnika kojekakvih službi nego poklonika lijepe umjetnosti (vrhovni popovi, zajebani ministri, princeze, kriminalci…). I kao što sam se ja svojevremeno pridružio jednom bendu debilnog imena, iako skupini odličnih momaka, koji je svirao “pjevljivi rok”, tako će i moj otac te večeri (samo da nam je pjevat) iz gušta i punog glasa (kao na radnim akcijama) pjevati ruske pjesme, itekako doprinoseći opštoj zamisli3. Meni će, te večeri ili nekom drugom prilikom, svejedno, od strane organizatora biti prebačeno da sam “filozof”, što valjda samo na Balkanu ima negativne konotacije.

Uz zid galerije, te večeri, stoje mama, glasoviti tata, sin i tjelohranitelj (možda je ovog posljednjeg ipak trebalo staviti u prvi plan). Znajući za priče o nadarenom mlađem sinu, a uvijek brzoplet i nepromišljen, prilazim i spontano pitam, “Je li to L? Dosta sam čuo o njemu.” Tata, koji me nikad dotada nije lično upoznao, na lice natjera nekakav osmijeh, i odgovori samo kratkim pitanjem – “S kim si?”. Tu mi je već bilo sve jasno. Tata je kasnije likvidiran.

 

 

I nakon svih tih prisjećanja – Kiš. Ukazivaće na opšte stanje duha, na totalitarnu svijest; podsjećaće na zločine sa svih strana; opominjaće zbog nepromišljenosti koja ne samo rasipa, nego i protjeruje/uništava sopstveni talenat i sposobnost. Govoriće o sveopštem zlu, kanceru koji će kasnije pojesti i njega sama, izvana i iznutra. Podsjetiće me, usput, na jednu hrvatsku umjetnicu, nihilisticu koja me je svojevremeno u Amsterdamu ubjeđivala u apsurdnost naših života (govoreći mi da je “primim za sisu”), stalno ponavljajući rečenicu koja sve jasno sažima: krmača koja proždire svoj okot.

Kiš će primiti Andrićevu nagradu, gospodin kicoš Danilo Kiš iskoristiće svoj propratni govor ne da govori o sebi, već o instituciji Iva Andrića. Ukazaće na principe kojima se i sam povodi, na sve što je Andrić piscima ostavio u amanet, upozoriće pisce i žiri na odgovornost koju Andrićeva nagrada nosi. Na kraju, Andrićevim će riječima ustvrditi kako se u 60 i više godina – ništa nije promijenilo.

 

 

Postaće mi jasan jedan drugi Andrić, čijem sam stavu sve bliži, a koji se dugo nakon posljednjeg rata nije htio vratiti u zavičaj. Objasniće mi se do kraja sintagma “odabrano izgnanstvo”. Kišovo i Džojsovo, ono Tomasa Mana, moje sopstveno.

Cvetajeva i njeno “tamo je previše tamo, ovdje je previše ovdje” nisu više dovoljni. Stvari su ozbiljnije od toga.

(…)

“Pišem pomalo i teško, nema ništa bez naše zemlje, a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.”

 

 

1 Kakav je to, pobogu, prostor, na kom sin zoološkog vrta može postati najopasniji kriminalac?

2 Za to vrijeme u Amsterdamu…






3 Da ne bude zabune, veza između ove dvije asocijacije isključivo je na nivou pomenutog samo da nam je pjevat momenta. Vrijeme provedeno u bendu debilnog imena biće mi jedno od najdražih sjećanja, koje će nositi drage uspomene i jake emocije.

Kako lud dan… Tako običan, sunčan i sa svim preduslovima za jedno dobro raspoloženje. Pa ipak.

Imre Kertész i njegova Likvidacija, i nakon jako dugog perioda živo i ozbiljno sučeljavanje s nekim egzistencijalnim pojmovima i pitanjima. Razmišljam o banalnosti, površnosti i patetici svojih nastupa, o cinizmu i kada je opravdan, o dubinama besmisla koje nisam u stanju da pojmim. O nekim karakteristikama jevrejske kulture koji provijavaju kroz Kertésza, a koje je Safran Foer u svojoj knjizi tako inteligentno ismijavao.

Safran Foer, a ni mnogi drugi koji su se bavili sličnim ozbiljnim temama (logora, da se nadovežem na Kiša*), nisu uspjeli da me zamisle do te mjere, da mi u lice saspu svu dramu mogućeg i ogole svakodnevnu banalnost. Safran Foer mi je natjerao suze na oči; Kertész me je pomjerio s mjesta i izglavio iz žlijeba.
(A sa druge strane, neko logore i danas živi. Neki Avganistanac, Sirijac ili Palestinac, Meksikanac ili Sjevernokorejanac, jer istorija je besciljno lutanje – danas vidim da je to tvrdio i Schopenhauer.)

Djeca se igraju u parku i sa strane sve užasno mnogo liči na Charlie Brown crtani film. Moja cura i njen Periodični sistem (?) elemenata, u kom sam ja izgubljeni elektron. U mom trbuhu nekakav betonski blok (donekle zaobljen na ćoškovima, pa se čini više kao bitva) koji me nadima i gura knedlu u grlo. Tjeskoba – o kojoj ću kasnije toga dana takođe naći kod filozofa – u mislima i u mišićima. Sunce, kao za inat, i fantastičan moderni kafić – na mjestu nekadašnje crkve i mrtvačnice…

A kad razmotrim posljednji detalj, stvari dobijaju duboku simboliku i jasnu vezu, kojih dotad nisam bio svjestan. Toliko je jaka da se ne usuđujem dalje da elaboriram. Bježim u druge teme.

Pokušavam da zamislim momenat bijesa u kom bih pokidao cvijeće ili polomio grane. Ne mogu. Često osjetim žal zbog životinje koji je akutniji od onog koji se tiče ljudi. Možda se radi o prezasićenosti čula – iako ne gledam TV, svijet u kom živimo vodi oguglavanju na ljudske nesreće (broj koji je potreban da se pređe prag sažaljenja obrnuto je proporcionalan ekonomskoj moći države iz koje dolaze unesrećeni). Ili je ipak vjerovanje da su ljudi – kao svjesna, razumna i odgovorna bića – donekle i sami krivi za nedaće koje ih spopadaju, bijavši prečesto đavolom omađijani i izvorom mnogih zala. Oči životinjske i oči ljudske.

Ne uspijevam da pobjegnem u druge teme. Tu je bh. profesor Esad Bajtal, podsjećanje na zločine bliže kući, i priča o nastavku rata drugim sredstvima. Sa hrvatske Wikipedije, želim da kopiram link na stranicu o knjizi Safrana Foera – tamo riječ Židov piše malim slovom.

[...]
A na kraju – dok ovo pišem – klap! tap-tap-tap… i ubrzo ništa više. Zaspaćemo sa lešom u kući. Oči životinjske? Pih. Muka mi je od ovog dana, od svega oko mene, od mene samog.

 

* “Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logorâ. Jednih i drugih, podjednako.”

- Ispričam svom ludom grčkom prijatelju post scriptum prošlog teksta, a on, uvijek smijući se, primijeti: Njemačka je upravo i izbačena sa Evropskog prvenstva jer pola tima nisu čisti Njemci. Kaže – da su to Efenberg, Mateus i Klinsman, bio bi arbajt do posljednjeg daha. Ovako – multi-kulti poraz.

- Neko jutro čitam Brain pickings i shvatam – doktorat me nije naučio kako da nađem bolje odgovore, već kako da postavljam bolja pitanja. Gledajući unatrag, ta putanja naučničkog sazrijevanja ide u cik-cak, proces je spor, previše je praznog hoda i grešaka u startu. Učeći iz tog iskustva, naučnik je u stanju da bolje i preciznije postavi problem, i to je ustvari i svrha čitavog procesa.

- Picasso je jednom rekao kako su kompjuteri beskorisni jer nam samo mogu ponuditi odgovore. Nauka, filozofija i umjetnost bave se istim pitanjima, samo im prilaze iz različitih uglova. Nikad sebe nisam doživljavao kao tipičnog naučnika. Naprotiv, više mi prija pozicija na presjeku ovih triju disciplina.

- Veliki bilbord koji samo kaže: Ubiquity, i malim slovima ispod – JCDecaux. JCDecaux jedna je od dvije najveće svjetske kompanije za proizvodnju bilborda.
U posljednje vrijeme, zgrožen sam brojem firmi, organizacija itd. koje se potpuno debilno reklamiraju, u vremenu u kom je najvrijedniji commodity – ljudska pažnja. To su još početkom osamdesetih u knjigu stavila dva stručnjaka iz marketinga, Al Ries i Jack Trout. Naime, ljudi su vremenom formirali u glavi filtere koji propuštaju samo ono što ih interesuje (ko zna imalo o percepciji i pažnji kao moždanom procesu, itekako ima smisla), pa oglasi i reklame neće postići nikakav efekat ako se ne naslone na želju i namjeru čovjeka-potrošača (koju, činjenica je, nije lako uhvatiti).
Svojevremeno sam zaključio kako se zapravo vrlo malo stvari u marketingu mjeri, barem na način kako bi to zahtijevala nauka i što bi opravdalo ogromna ulaganja u reklame. Naprotiv, čini se da se većina odluka zasniva na nekim procjenama ofrlje. (Ali su sistemi toliko uhodani i cementirani, i donose ogromne pare, tako da firmama nije u interesu da bilo šta mjere kako treba.) Takav rezon doveo me je do tačke da vrlo malo vjerujem u Internet oglase, i da sam skeptičan prema advertajzingu generalno. Ipak, ovaj poster JCDecaux-a ima poentu koja se najbolje može objasniti jednim drugim oglasom koji kaže (vidi sliku): ako me vi možete vidjeti (tj. ako ste me vi primijetili), može i vaša ciljna grupa. Stoji.

- Neko jutro u institutu (vrlo neinspirativnom, tako da su asocijacije koje slijede potpuno nasumične) – miris koji me je podsjetio na Nikšićko pivo, onakvo kakvo je bilo nekad, grko i specifično, posebno. Samo jednom ranije sam se sjetio tog ukusa, kad sam probao izuzetni (sic!) belgijski Petrus Gouden Tripel.
A onda par dana nakon mirisa piva – miris baba Stankine kužine, koljenica ili kaštradina, crno zelje, pucketanje drva u špaheru, zimski ustajali vazduh. Čeeeekaaj – TIME OUT. Na koju foru pisci znaju šta su izvori svih onih mirisa koji se mogu naći u njihovim dugačkim opisima (znate ono – talk, riblje ulje, naftalin, začin ovaj, ljekovita biljka ona…)? Za neke i mogu da povjerujem da su izvirivali ispod babinih skuta i mirisali sve redom, bižikali po kužini i šupi, ali za sve njih – teško. Lažovi su to, sad mi je jasno; majka Danila Kiša (za koga vjerujem da je bižikao) rekla bi – romani su izmišljotine.

- Ipak, ovaj koji sam skoro pročitao – izuzetan je. Mario Vargas Llosa – Jarčeva fešta. Sa prve stranice je već jasno – radi se o velikom piscu. Kasnije se taj utisak samo pojačava.
Interesantno je – bio sam skeptičan prema Llosi, naslovi kod nas popularni zvučali su mi kao ljetnji sezonski hitovi (Avanture nevaljale djevojčice – WTF!?), a otpor je u meni možda čak i pojačan kad je isti dobio Nobelovu nagradu. Obrnuo me je – Miljenko Jergović.
Minhenski aerodrom u doba ručka, ja gutam kobasice i sauerkraut (jebi ga, Minhen), a pustinjak u holu može biti samo homo balcanicus. I to – Jergović. Ulazi u free shop (vidi foliranta!) – ipak, samo prolazi. Idemo! Gutaj i pali. Dobar dan-dobar dan. Jeste za pivo? Nema se kad (Krakov – zakašnjeli avioni – okolo-naokolo za Zagreb). Piše li se? Danas neće. Čita li se? Llosa. Sumnjičav sam. Preporučam.

- Nakon toga sam čitao Jergovićev novi i kratki Roman o Korini, i ništa mi nije bilo jasno. Hiperprodukcija kvari utisak o ovome inače odličnom piscu.

 

(I)

Моја вјечита дилема: живјети слику или уживати посматрајући је? Има ово негдје везе са оном picassoпричом “живот или слава”, има сигурно неке везе и са дилемама које сам пописивао у својим кризним годинама (моје ране двадесете, и изобиље Јужне Флориде), има везе и са чињеницом да је мозак највећа (најосјетљивија, ваљда) ерогена зона.

Неко је скоро на помен ове моје дилеме реаговао мудро, и нашао компромисно рјешење у ком је могуће обоје, али сам то заборавио (да ово пишем током кризних година, претходну реченицу би слиједила хрпа питања типа “да ли сам желио да заборавим? да ли уживам у дилеми, у процјепу?”, итд.). Јеби га.

Дакле, са једне стране – запамтити слику, урезати је у своје памћење и имати успомену на тај визуелни доживљај, или са друге стране – живјети оно што је (што дјелује) лијепо и инспиративно, што одаје утисак “правог живота”? Зајебана дилема – барем за неког ко размишља визуелно као ја, ко вјерује да машта умије да надомјести кључне дијелове и ко мисли да зна како настаје и одржава се мит. А ко, притом, увијек бира живот.

(II)

Прелазећи овлаш преко те моје писаније из кризних година, уочавам да је лајт-мотив мојих тадашњих осјећања & размишљања – дерт. dilemaДефиниција (од стране моје професорице језика оспоравана) овог појма негдје са страница београдског Данас-а, налази се, из неког разлога, на 4 (и словима, четири) мјеста: “Дерт: избезумљујућа меланхолија која дражи својим ноктом савршене, ма управо овисничке неодољивости.” Интересантно, јер сам скоро (десетак година касније) покушао неком да објасним тај појам, и схватио да ми значење измиче. Што ваљда значи да сам ријешио барем неке од поменутих младалачких дилема. Али, ко би рекао да сазријевање тако дуго траје.

(III)

Списи су, дакле, патетични. Има и добрих, који до краја оправдавају велике ријечи. Али их је превише – шупљих, са ријечима што празно звоне, бомбастичним. Грандиозно, китњасто, кичасто као барок. Умирање у љепоти без ичега конкретног и конструктивног. shkodra1Мегаломанија, типичан црногорски феномен. Малих људи што се упињу. Високих људи који се ипак подижу на прсте. Свим другима чудно, а они ни не примјећују.

Јеб’о те, Краљ Никола је ишао на факинг Скадар (нису само празне ријечи, још је бизарније кад се пређе на дјела). Који је то уфур. Геополитички. Брига је њега било што моја прабаба два-три дана (& ноћи) мора да пјешачи да би мужу на фронту однијела дуван (брига је вјероватно и мужа, али то је већ нека друга, и дуга, прича). И освоји га тип, и порасте он, а ми сви се проширимо, и љепота*. Док нам нису рекли да се примиримо. И нека су. What the?

perjovschi'.jpgУ Монитор-овом (Весељка Копривице) чланку о црногорским природном особеностима, поред чињеничних података, на 8 (и словима, осам) мјеста се користи суперлатив (најљепша, најнеобичнија…) уз, ни мање ни више, него “на свијету”. Па је ли то неко провјеравао, је ли какав жири гласао, је ли се упоредило са Бразилом, Тајландом, Швајцарском, или је то само онако – офрље? Ко ће и провјерават, аудиторијум је одавно под наркозом и управо жели да чује овакве праскаве пароле, само је проблем што се наступ ни у чему не разликује од плитке и популистичке политичке демагогије. “Искуство нам је паланачко”, и домет (географски, и нивоа свијести) тог резона најбоље илуструје пародија (толико је духа, ипак, остало) на ту тему, кад се у Црној Гори каже да је нешто “најбоље на свијет и у Београд”.

(IV)

Елем, ваљда и ова рефлексија значи да сам још неке ствари у међувремену превазишао. nikoKaoJaНо интересантно је да овај текст на неки начин (својим почетком засигурно), сензибилитетом, подсјећа на те старе списе, писане углавном (мада не и искључиво!) кроз дерт. На писање ме је понукала једна изузетна књига коју сам синоћ узео да читам, а у међувремену прешао до трећине. Wow, да ме до те мјере дирне књига америчког писца! Јер није то као нпр. Пол Остер, не ради се само о сензибилитету, већ о дубини емоције, о нечему што у скоро 5 година живота у Америци нисам регистровао (код домицилног становништва и доминантне културе). extremeКњига “Изузетно бучно и невјероватно близу”, Џонатана Сафран Фора, прије подсјећа на Кундерину “Шалу”, на његове почетке прије Париза и “сублимације” (неки то вјероватно, из незнања, зову и отуђеношћу). Потпуно ме је разоружала, и јако ми је драго због тога, јер је током кризних година било превише нас и њих. Једна специфичност књиге, додуше, јесте што су описана искуства – за ову причу су битна она емотивна – врло јеврејска. Што опет значи да она имају своје поријекло са ове стране океана, односно да негдје има смисла то што се у њима лакше и интензивније препознајем.

(V)

Е добро, све ми је то јасно, али ми није јасно зашто ме, и синоћ и данас, пичи нека неуроза, неки мој улцер вентрикули. Писање би требало да је ослобађање, тако је било и током кризних година (хе-хе, свиђа ми се ова патетична фраза), зашто ме одједном пуни нервозом? Heavy boots. What the?


*У једном другом бизарном времену, појавиће се (не баш ниоткуда) извјесни Радуловић из Никшића, који ће пробијати пут до мора (Живкоооо!) и сав камен истресати у море, како би направио плато у заливу под заштитом Унеско-а. Домаће становништво говориће (од муке, из немара или из дивљења) како је то први Црногорац од краља Николе који је проширио територију Црне Горе…


“If I were to wish for anything, I should not wish for wealth and power, but for the passionate sense of the potential, for the eye which, ever young and ardent, sees the possible. Pleasure disappoints, possibility never. And what wine is so sparkling, what so fragrant, what so intoxicating, as possibility!”
Søren Kierkegaard (1813-55)


Приводећи крају Јерговићев најновији роман “Отац”, негдје при средини XLVI поглавља, осјетио сам малтене органску потребу да се успротивим једном његовом ставу, односно да станем у одбрану Будућности. Изненадио ме је овај осјећај, а вјерујем да се људима Јерговићеве професије и кова такве ствари чешће дешавају, па зато више и пишу и реагују. Са друге стране, тај осјећај се у мом организму истакао с обзиром на чињеницу да с г. Јерговићем дијелим сличан сензибилитет и заговарам врло сличне принципе, па чак и онај о колективној одговорности народа.

possibility-emily-dickinsonНаиме, Јерговић у поменутом поглављу пише, “Будућност припада самоувјереним и лакомисленим. Припада онима који знају шта би са собом, онима која је закржљала машта.” Потом говори о томе како је “машта увијек окренута прошлости” и како је научна фантастика тек сублитерарни жанр у ком се пресликавају доживљаји човјечанства из прошлости.

Не. На страну научна фантастика, коју никад нисам читао, па је уопште не познајем. Али полазна теза о будућности је, усудићу се рећи, потпуно погрешна. Јерговић сам тврди како много живље борави у прошлости него у садашњости, док га будућност уопште не занима. Притом се чини како није у стању поистовјетити се с онима чији је поглед упрт у будућност. Легитимно, али недовољно да би било ко имао право да суди. Јер онима који су радије окренути будућности, а аутор овог текста себе у такве убраја, чини се да је управо у тој сфери могуће пустити машти на вољу. У том простору опијају Кјеркегардове нове и небројене могућности, и ту је тек све могуће, док је у прошлости, иако никад коначној, тај маневарски простор ипак ограничен.

А то што жанр научне фантастике можда обилује мотивима препознатљивим у прошлости, то је само зато што се ти писци ипак не могу отргнути од познатог, односно што људски мозак тешко генерише радикално нове појмове и концепте. Са друге стране, питање је читаочевих асоцијација: читалац Јерговић у поменутим мотивима проналази познате и блиске појмове, Јерговићев људски мозак нове информације најлакше интерпретира и сортира ако у њима препозна нешто већ виђено, познато и блиско.


past_dan_perjovschiДаље у истом поглављу, Јерговић тврди да је фраза о окретању будућности глупа и да се “само у прошлости да разријешити нешто што се у прошлости и догодило”. Овакав став аргументује примјерима који уствари представљају симптоме Философије паланке.

Опет не. Да дубоко нисам увјерен у Јерговићеву искреност, рекао бих да у овом дијелу чак прави замјену теза, јер окретање будућности своди на багателисање и измишљање прошлости. Потпуно сагласан са Јерговићем у случају кад се поменута фраза политички раби, и свјестан да писац углавном говори о јужнословенским просторима на којима се редовно перу биографије и фалсификује прошлост, ипак тврдим да поглед упрт у будућност не мора значити овакву банализацију поменутих појмова.

Генерације се, па и на Балкану, смјењују, и дјеца не проживљавају обавезно трауме својих предака. Уколико та дјеца нису задојена причама о прошлости, не само јуначкој него било каквој, много је мањи ризик да упадну у замке у које су упали њихови родитељи. Зато се слажем са Рамбом Амадеусом кад каже како би дјеца у школама требало да уче будућност умјесто прошлости, односно (х)историје. Холандска се дјеца, рецимо, овим другим једва баве, и историја у школама је малтене, како пише Јерговић, питање временске прогнозе. Ни писац ових редова није у дјетињству био много бомбардован причама о прошлости, па чак ни оној породичној, и жели да вјерује да му је то дало она Гетеова крила (“Дјеца од родитеља треба да добију двије ствари: коријење и крила.”, Ј. В. вон Гете), умјесто дубоких и жилавих коријена, а заправо тегова прошлости.

На крају, враћање у прошлост и преиспитивање историјских догађаја какво нуди Јерговић, од учесника овог процеса захтијева много више, подразумијева много мању оптерећеност и пристрасност, него у случају окретања ка будућности. Наравно да не треба дозволити криминално-политичким елитама да фалсификују историју и у миру крцкају покрадене еуре и марке, али процес помирења, с неком новом генерацијом, мора подразумијевати спремност да се крене напред, окрене нови лист и потпуно растерећено изгради Будућност.