| PRAVA STRANA
kategorije: doma, ego
tagovi: , ,

Морао сам отићи да бих се наспавао. Костањица пулсира, непрестано. Зрикавци, ћукови, миши пуси, комарци, мачке, осе и стршљенови… све то константно зуји, зриче, цијуче, завија, хучи… Кроз камене зидове, кроз шкура и прозоре, упркос унутрашњем хуку климa-уређаја, читаво брдо и сва шума вибрирају у ритму и зову вани, море мирисом дражи ноздрве, сунце пробија испод прагова, кроз процијепе, оно голица и мами… Медитеран мирише, сво то љековито биље, ловор, жалфија, смиљ, па рузмарин, босиљак, лаванда, оне брескве, смокве…

Ту је и мрак гушћи, а страх већи. Мачке или приказе, мишеви или злонамјерници, црви у дрвету или духови, неко се увијек шуња около, неко увијек зломисли, вреба, пријети, церека се и зачикава. Неко нас увијек држи полу-буднима и напетима.

Не може се издржати, остати мирним, пулсирају и моје очи иза трепавица, бјеже вани, силом подижу ролетне капака, тијело је затегнуто, а онда бешика да знак, и готово је, нема више, довољно је или не, али мора се прогледати, ослушнути, изаћи, мора се ускочити у тај вртлог, предати му се, мора се укључити у тај Живот, у ту брдско-морску симфонију (јер то јесте симфонија, иако се нама чини управо као какофонија), у ту непрестану активност и покрет.

А ипак, сва та напетост и немир нестану с даном, сав умор од несна заборави се кад зора натјера сунчане зраке изнад Пераста, а ја отворим стару витрину с пићем, из ње узмем мамин ликер од ораха и њиме залијем доручак од црних смокава…

“She finished grinding and a rustle of water overflowing on the fire drew her again to the stove, to all those objects of her solitude.”

Elio Vittorini, Conversations in Sicily, 1937

Svježe mljevena kafa bila je još u mlincu kad joj je šuštanje kipuće vode, što se počela prelivati van kogume, ponovo privukla pažnju špaheru – kužini, drvima, škafi u ćošku – svim tim stvarima koje su činile njenu samoću. Baba je, kao i uvijek, bila u crnini, na glavi je imala faculet a preko ramena debeli gunj. Na nogama su bile čizme, skupe, stigle iz Amerike, ali za koje ona nije mnogo marila, noseći ih kroz baštinu i trošeći po docima. Vani je bilo hladno i vlažno, kako to biva zimi u tom dijelu Boke. Bio je Božićni period i u uglu, iznad fotelje, bilo je, prazničnim balonima okićeno, mlado stablo lovorike.

Baba je hvataljkom otvorila vrela vrata špahera i unutra se ukazao vatreni plamen. Prošarala je kratko po vatri, dok su varnice udarale o niski plafon špahera. Onda je iz kartonske kutije ispod dohvatila jedan komad iscijepanog drveta i ubacila ga u vatru. Sjutra treba ustati rano: uveče će doći unuci a ona mora prije toga ubrati i okititi badnjake.

P.S. Ova priča biće ogledalo babine slike u mom pamćenju, i kao takva će rasti i razvijati se. Stoga je sasvim moguće da će se u priči preklapati elementi iz raznih vremenskih perioda, koji neće obavezno pratiti hronološku logiku.

 
PRVI MRAK

Da je te večeri sa nama u barci bio kakav pjesnik, pa da u stihove pretoči slike. Ili slikar, da napravi ulje. Atmosfera i svjetlo su ipak, prije svega, bili filmski, no ovog puta čuvaće ih samo porozna traka sjećanja. I ono što ovom prilikom uspijem pretočiti u riječi.

Osti. Najprimitivniji i najljepši način ribanja. Prvi mrak. Bonaca – ulje je na vodi1. Motor na najmanjem gasu ili vesla. Na provi ferao i S. koji spremno i samouvjereno osmatra, stojeći u rupi. Prati se razuđeni profil obale, tačno onuda gdje plićak prelazi u dubinu. Ruta je: do Markove ponte – uvala iza Todorovića – Morinjska rijeka – iza svetionika u Lipcima – parapet na kraju Strpa, pa sve do Sopota. A onda nazad, pod nebom punim zvijezda, sa svjetlima na obali i blagim obrisima zalivskih brda, bez mjeseca.

A samo dio u Morinjskoj rijeci dovoljan je za film: s ulice dopire prigušena oker rasvjeta, ulje je na platnu morske površine, dok tanka, paperjasta magla lebdi tik iznad nje. Kroz maglu se prvi probijaju kljun barke i zupci ostiju, te mišićavi S. koji drži dugačku dršku s obije ruke, što sve dodatno doprinosi dramatičnosti. Taj dan padala je kiša i zahladilo je – nema nikog na ulicama.
Nailazimo na ogromno jato cipola. Kad shvate zašto smo tu – panično se razbježavaju, iskačući iz mora na sve strane. Ja za veslima – ne mogu da sakrijem uzbuđenje, pa glasno reagujem. S. se ne da omesti i smireno gađa. Jedan cipol sam uskače u barku, a jedan se odbija od prove i pada ponovo u more na drugoj strani. Ja predugo gledam u more oko ostiju, dok korito rijeke sve više krivuda, a treba provesti barku i ispod uskog luka mosta… Sve to s obale posmatra jedna prljavobijela guska, nervozno se premještajući s noge na nogu.

U konobi nakon toga, gledaćemo kako izlazi mjesec, jesti tek ulovljene cipole sa žara i piti Smokvicu.

 

DRUGI MRAK

Te noći zaspaću u strahu za S. Priča neposredno prije našeg rastanka dodatno će nadražiti moja čula. Sav razdražen, jedva ću utonuti u san. Osluškivaću da li se neko šunja oko kuće i bojaću se zla ljudskog, našeg balkanskog. Čuću ženske krike koji to nisu i škripu guma koje su slučajno glasne. Slušaću huk mora (pravičnog ali strogog). Iz krhkog sna probudiće me sijevanje munja i udari gromova, te teška kiša čije će mi kapi padati pravo na živce. Potpuno razbuđen, kroz škura ću gledati kako lampa u brdu kostanjičkom. Pitaću se koliko će hrabrosti biti potrebno, da li će sve to predstavljati uživanje i gdje je ustvari moj mir. Koliko treba da pobjegnem od sebe, a koliko sebi da se približim, da taj mir nađem…

 

Umor će ipak savladati strepnje, zaspaću, a onda će početi i novi dan. Poslije kiše će granuti sunce, u nekoj drugoj konobi igraćemo briškulu i trešetu, i scene će opet biti filmske2. Sve će proći, do iduće južine (“…za zlo učinjeno u vrijeme juga to čovjeku uzme kao olakšavajuća okolnost…”).

 

1 Rekao bi reditelj Darko Rundek.

2 Moti, kucanje i slišavanje, grimase i gestikulacije, graja za našim stolom i dobacivanje sa šanka, kombinacije i strategije, glumljena ljutnja i usiljeni smijeh, pelinkovci i piva.

 
 

[...]

 
 

Kažu mi da je Crnogorac ubio Che Guevaru. Kažu mi i da je visoka klasa u Boliviji, ona koju psujem kad gledam kako organizuje separatističke proteste i pučeve protiv ljevičara Eva Moralesa, sačinjena skoro isključivo od Crnogoraca i Hrvata. Kažu mi kako mladi Crnogorci i dan-danas odlaze u Južnu Ameriku da služe u privatnoj gardi i paramilitarnoj vojsci nekog davnog iseljenika.

petanovic

Popili smo po tri belgijska teškaša, Duvela, neko i crno vino, i selimo se u komšiluk na holandsku ‘rakiju’ – Oude Jenever. Pitam kako pričaju. Pitam kako zvuči. Sjećam se ideje dede Miloša o doktorskoj disertaciji na temu bokeškog izgovora, koja bi se bazirala isključivo na stihovima, a zaključci izvodili na osnovu rima. Sjećam se kako mi je rekao da je njegova baba, iz Cavtata, za čep govorila “c’p”. Saznajem kako stari Crnogorci, oni južnoamerički, ne znaju šta je viljuška, već isključivo govore ‘pirun’. Saznajem i da im ništa ne govori riječ ‘sto’ – znaju samo za trpezu.

Pominjemo Aljasku, Montanu, Urugvaj, Argentinu. Ladino, jezik pred-inkvizitorskih Sefarda, i Lanfardo, jezik argentinskih imigranata, a danas jezik tanga. Ellis Island, ulaz za sve sjeverno-američke imigrante ili strane radnike, te njegovu bazu podataka na Internetu. Ekipu doma, nukleuse pozitivne energije, i nadu.

Počinjem da im pričam o mom prađedu, Špiru Todoroviću. O knjizi koju je moja tetka pisala o Špirovoj ženi, mojoj prababi Dani. O tabuu koji je vladao u kući moje majke, te pričama koje su nam govorene ispod glasa, i u kojima su škrte informacije vjerovatno samo polu-tačne. O obavezi koju osjećam da priču nastavim ja, odnosno da je objavim na neki način.

mirko_1

Godina je 1941. Špiro je rahitični primorac, todorovićke sičijave i nervozne rase (u toj kući, beštimalo se i kasnije pola na talijanskom – porca miseria!, a pola na našem – jebem ti Boga tovara!), i noštromo – vođa palube. Ima dva naočita sina – Mirka i Aleksandra, i ženu Danu. Prababu Danu pamtim po posebnoj naklonosti koju je gajila prema meni – sinu njene omiljene unuke (sklanjanju pogleda dok se pentram uz odrinu); suzama zbog svađe sa snahom, a mojom babom, Crnogorkom iz Cuca (sukob svjetova očitovao se kroz tu razdaljinu od mora do brda); te sitnjenju crnog zelja – raštana – na pižulu ispred kuće (za kokoške). Špiro te 1941. godine odlazi na brod, i dok je usidren u njujorškoj luci – na Balkanu počinje još jedan rat.
(A sve bi bilo lakše da su Dani onda, u Zagrebu, odobrili vizu. Pridružila bi se sestri koja je otišla još mnogo ranije, da se nikad ne vrati. Ovako je ostala samo ta velika porodična slika za okvir – čovjek s brkovima stoji; ispod njega uredno začešljan dječak u ljetnjem odijelu i mlada žena sa novorođenčetom u naručju. Foto Rubens – Zagreb, 1923.)

Tu sve postaje mutno i zamagljeno, zbrkano i neprecizno. Dok Špiro živi u Njujorku, na Menhetnu – 311 W 23rd Street (Petom avenijom do Flatiron zgrade, onda desno skoro do Hudsona – ruta kojom ću i sam proći 2004. godine), njegov stariji sin Mirko će 1944. iz nekog razloga (navodno političkih ubjeđenja, a najverovatnije ljubomore) ubiti prvo svoju curu pa sebe, dok će mlađi sin sa 15 godina oboljeti od dječije paralize. Moja tetka će kasnije pisati, sasvim razumljivo, o babi Dani, kojoj jedan sin nije više među živima, drugi postaje invalid, a muž se nalazi preko sedam mora i sedam gora. Rat je, Amerika je daleko koliko danas Mars, i pisma ne prolaze, a ako i prođu, traje to čitavu vječnost.

spiro_adr_1

Elem, ne znamo u detalje kako su Todorovići sve to preživjeli. Znamo samo da je Špiro, po svršetku rata, krenuo brodom na put doma, u Kostanjicu. Da je sa sobom imao pet baula ličnih stvari i poklona za familiju, te uz sebe nešto gotovine i lična dokumenta. Da mu je brod kod Trsta naišao na minu, kojom prilikom je potonulo svih pet baula stvari i poklona. Špiro je uspio da spase sebe i akten tašnu u kojoj su bila lična dokumenta, na osnovu kojih je kasnije potraživao američku penziju. Neko mudar bio ga je savjetovao, ili je on sam bio toliko bistar, da u Americi otvori bankovni račun na kom je bio pohranjen ostatak ušteđevine. Od američke penzije, nakon Špirove smrti, školovala se na beogradskom PMF-u moja majka, kao i njene sestre.

Ne znamo mnogo više ni o periodu nakon Špirovog povratka. Imamo otpusnicu iz bolnice, u kojoj se liječio od čira u stomaku (ulcer ventriculi), i nešto pisama od poznanika iz Amerike, sricanih u pravom K und K maniru. Znamo i da je Špiro većinu zarađenih para uložio u kupovinu zemlje u Kostanjici, iste one koja je prodavana kad američka penzija nije više bila dovoljna, i sa koje i dan-danas gledamo na zaliv i peraške školje pred sobom.

Ne znamo kako je Špiro govorio i koje je riječi poznavao, te da li bi razumio ovaj tekst.

Ovaj tekst pisan je uz potpuno iracionalnu uznemirenost želuca, stomačnu tjeskobu nepoznatog uzroka.


spiro4