| PRAVA STRANA
kategorije: doma, ego
tagovi: , ,

Морао сам отићи да бих се наспавао. Костањица пулсира, непрестано. Зрикавци, ћукови, миши пуси, комарци, мачке, осе и стршљенови… све то константно зуји, зриче, цијуче, завија, хучи… Кроз камене зидове, кроз шкура и прозоре, упркос унутрашњем хуку климa-уређаја, читаво брдо и сва шума вибрирају у ритму и зову вани, море мирисом дражи ноздрве, сунце пробија испод прагова, кроз процијепе, оно голица и мами… Медитеран мирише, сво то љековито биље, ловор, жалфија, смиљ, па рузмарин, босиљак, лаванда, оне брескве, смокве…

Ту је и мрак гушћи, а страх већи. Мачке или приказе, мишеви или злонамјерници, црви у дрвету или духови, неко се увијек шуња около, неко увијек зломисли, вреба, пријети, церека се и зачикава. Неко нас увијек држи полу-буднима и напетима.

Не може се издржати, остати мирним, пулсирају и моје очи иза трепавица, бјеже вани, силом подижу ролетне капака, тијело је затегнуто, а онда бешика да знак, и готово је, нема више, довољно је или не, али мора се прогледати, ослушнути, изаћи, мора се ускочити у тај вртлог, предати му се, мора се укључити у тај Живот, у ту брдско-морску симфонију (јер то јесте симфонија, иако се нама чини управо као какофонија), у ту непрестану активност и покрет.

А ипак, сва та напетост и немир нестану с даном, сав умор од несна заборави се кад зора натјера сунчане зраке изнад Пераста, а ја отворим стару витрину с пићем, из ње узмем мамин ликер од ораха и њиме залијем доручак од црних смокава…

 
PRVI MRAK

Da je te večeri sa nama u barci bio kakav pjesnik, pa da u stihove pretoči slike. Ili slikar, da napravi ulje. Atmosfera i svjetlo su ipak, prije svega, bili filmski, no ovog puta čuvaće ih samo porozna traka sjećanja. I ono što ovom prilikom uspijem pretočiti u riječi.

Osti. Najprimitivniji i najljepši način ribanja. Prvi mrak. Bonaca – ulje je na vodi1. Motor na najmanjem gasu ili vesla. Na provi ferao i S. koji spremno i samouvjereno osmatra, stojeći u rupi. Prati se razuđeni profil obale, tačno onuda gdje plićak prelazi u dubinu. Ruta je: do Markove ponte – uvala iza Todorovića – Morinjska rijeka – iza svetionika u Lipcima – parapet na kraju Strpa, pa sve do Sopota. A onda nazad, pod nebom punim zvijezda, sa svjetlima na obali i blagim obrisima zalivskih brda, bez mjeseca.

A samo dio u Morinjskoj rijeci dovoljan je za film: s ulice dopire prigušena oker rasvjeta, ulje je na platnu morske površine, dok tanka, paperjasta magla lebdi tik iznad nje. Kroz maglu se prvi probijaju kljun barke i zupci ostiju, te mišićavi S. koji drži dugačku dršku s obije ruke, što sve dodatno doprinosi dramatičnosti. Taj dan padala je kiša i zahladilo je – nema nikog na ulicama.
Nailazimo na ogromno jato cipola. Kad shvate zašto smo tu – panično se razbježavaju, iskačući iz mora na sve strane. Ja za veslima – ne mogu da sakrijem uzbuđenje, pa glasno reagujem. S. se ne da omesti i smireno gađa. Jedan cipol sam uskače u barku, a jedan se odbija od prove i pada ponovo u more na drugoj strani. Ja predugo gledam u more oko ostiju, dok korito rijeke sve više krivuda, a treba provesti barku i ispod uskog luka mosta… Sve to s obale posmatra jedna prljavobijela guska, nervozno se premještajući s noge na nogu.

U konobi nakon toga, gledaćemo kako izlazi mjesec, jesti tek ulovljene cipole sa žara i piti Smokvicu.

 

DRUGI MRAK

Te noći zaspaću u strahu za S. Priča neposredno prije našeg rastanka dodatno će nadražiti moja čula. Sav razdražen, jedva ću utonuti u san. Osluškivaću da li se neko šunja oko kuće i bojaću se zla ljudskog, našeg balkanskog. Čuću ženske krike koji to nisu i škripu guma koje su slučajno glasne. Slušaću huk mora (pravičnog ali strogog). Iz krhkog sna probudiće me sijevanje munja i udari gromova, te teška kiša čije će mi kapi padati pravo na živce. Potpuno razbuđen, kroz škura ću gledati kako lampa u brdu kostanjičkom. Pitaću se koliko će hrabrosti biti potrebno, da li će sve to predstavljati uživanje i gdje je ustvari moj mir. Koliko treba da pobjegnem od sebe, a koliko sebi da se približim, da taj mir nađem…

 

Umor će ipak savladati strepnje, zaspaću, a onda će početi i novi dan. Poslije kiše će granuti sunce, u nekoj drugoj konobi igraćemo briškulu i trešetu, i scene će opet biti filmske2. Sve će proći, do iduće južine (“…za zlo učinjeno u vrijeme juga to čovjeku uzme kao olakšavajuća okolnost…”).

 

1 Rekao bi reditelj Darko Rundek.

2 Moti, kucanje i slišavanje, grimase i gestikulacije, graja za našim stolom i dobacivanje sa šanka, kombinacije i strategije, glumljena ljutnja i usiljeni smijeh, pelinkovci i piva.

 
 

[...]