| PRAVA STRANA

(I)

Моја вјечита дилема: живјети слику или уживати посматрајући је? Има ово негдје везе са оном picassoпричом “живот или слава”, има сигурно неке везе и са дилемама које сам пописивао у својим кризним годинама (моје ране двадесете, и изобиље Јужне Флориде), има везе и са чињеницом да је мозак највећа (најосјетљивија, ваљда) ерогена зона.

Неко је скоро на помен ове моје дилеме реаговао мудро, и нашао компромисно рјешење у ком је могуће обоје, али сам то заборавио (да ово пишем током кризних година, претходну реченицу би слиједила хрпа питања типа “да ли сам желио да заборавим? да ли уживам у дилеми, у процјепу?”, итд.). Јеби га.

Дакле, са једне стране – запамтити слику, урезати је у своје памћење и имати успомену на тај визуелни доживљај, или са друге стране – живјети оно што је (што дјелује) лијепо и инспиративно, што одаје утисак “правог живота”? Зајебана дилема – барем за неког ко размишља визуелно као ја, ко вјерује да машта умије да надомјести кључне дијелове и ко мисли да зна како настаје и одржава се мит. А ко, притом, увијек бира живот.

(II)

Прелазећи овлаш преко те моје писаније из кризних година, уочавам да је лајт-мотив мојих тадашњих осјећања & размишљања – дерт. dilemaДефиниција (од стране моје професорице језика оспоравана) овог појма негдје са страница београдског Данас-а, налази се, из неког разлога, на 4 (и словима, четири) мјеста: “Дерт: избезумљујућа меланхолија која дражи својим ноктом савршене, ма управо овисничке неодољивости.” Интересантно, јер сам скоро (десетак година касније) покушао неком да објасним тај појам, и схватио да ми значење измиче. Што ваљда значи да сам ријешио барем неке од поменутих младалачких дилема. Али, ко би рекао да сазријевање тако дуго траје.

(III)

Списи су, дакле, патетични. Има и добрих, који до краја оправдавају велике ријечи. Али их је превише – шупљих, са ријечима што празно звоне, бомбастичним. Грандиозно, китњасто, кичасто као барок. Умирање у љепоти без ичега конкретног и конструктивног. shkodra1Мегаломанија, типичан црногорски феномен. Малих људи што се упињу. Високих људи који се ипак подижу на прсте. Свим другима чудно, а они ни не примјећују.

Јеб’о те, Краљ Никола је ишао на факинг Скадар (нису само празне ријечи, још је бизарније кад се пређе на дјела). Који је то уфур. Геополитички. Брига је њега било што моја прабаба два-три дана (& ноћи) мора да пјешачи да би мужу на фронту однијела дуван (брига је вјероватно и мужа, али то је већ нека друга, и дуга, прича). И освоји га тип, и порасте он, а ми сви се проширимо, и љепота*. Док нам нису рекли да се примиримо. И нека су. What the?

perjovschi'.jpgУ Монитор-овом (Весељка Копривице) чланку о црногорским природном особеностима, поред чињеничних података, на 8 (и словима, осам) мјеста се користи суперлатив (најљепша, најнеобичнија…) уз, ни мање ни више, него “на свијету”. Па је ли то неко провјеравао, је ли какав жири гласао, је ли се упоредило са Бразилом, Тајландом, Швајцарском, или је то само онако – офрље? Ко ће и провјерават, аудиторијум је одавно под наркозом и управо жели да чује овакве праскаве пароле, само је проблем што се наступ ни у чему не разликује од плитке и популистичке политичке демагогије. “Искуство нам је паланачко”, и домет (географски, и нивоа свијести) тог резона најбоље илуструје пародија (толико је духа, ипак, остало) на ту тему, кад се у Црној Гори каже да је нешто “најбоље на свијет и у Београд”.

(IV)

Елем, ваљда и ова рефлексија значи да сам још неке ствари у међувремену превазишао. nikoKaoJaНо интересантно је да овај текст на неки начин (својим почетком засигурно), сензибилитетом, подсјећа на те старе списе, писане углавном (мада не и искључиво!) кроз дерт. На писање ме је понукала једна изузетна књига коју сам синоћ узео да читам, а у међувремену прешао до трећине. Wow, да ме до те мјере дирне књига америчког писца! Јер није то као нпр. Пол Остер, не ради се само о сензибилитету, већ о дубини емоције, о нечему што у скоро 5 година живота у Америци нисам регистровао (код домицилног становништва и доминантне културе). extremeКњига “Изузетно бучно и невјероватно близу”, Џонатана Сафран Фора, прије подсјећа на Кундерину “Шалу”, на његове почетке прије Париза и “сублимације” (неки то вјероватно, из незнања, зову и отуђеношћу). Потпуно ме је разоружала, и јако ми је драго због тога, јер је током кризних година било превише нас и њих. Једна специфичност књиге, додуше, јесте што су описана искуства – за ову причу су битна она емотивна – врло јеврејска. Што опет значи да она имају своје поријекло са ове стране океана, односно да негдје има смисла то што се у њима лакше и интензивније препознајем.

(V)

Е добро, све ми је то јасно, али ми није јасно зашто ме, и синоћ и данас, пичи нека неуроза, неки мој улцер вентрикули. Писање би требало да је ослобађање, тако је било и током кризних година (хе-хе, свиђа ми се ова патетична фраза), зашто ме одједном пуни нервозом? Heavy boots. What the?


*У једном другом бизарном времену, појавиће се (не баш ниоткуда) извјесни Радуловић из Никшића, који ће пробијати пут до мора (Живкоооо!) и сав камен истресати у море, како би направио плато у заливу под заштитом Унеско-а. Домаће становништво говориће (од муке, из немара или из дивљења) како је то први Црногорац од краља Николе који је проширио територију Црне Горе…

Kažu mi da je Crnogorac ubio Che Guevaru. Kažu mi i da je visoka klasa u Boliviji, ona koju psujem kad gledam kako organizuje separatističke proteste i pučeve protiv ljevičara Eva Moralesa, sačinjena skoro isključivo od Crnogoraca i Hrvata. Kažu mi kako mladi Crnogorci i dan-danas odlaze u Južnu Ameriku da služe u privatnoj gardi i paramilitarnoj vojsci nekog davnog iseljenika.

petanovic

Popili smo po tri belgijska teškaša, Duvela, neko i crno vino, i selimo se u komšiluk na holandsku ‘rakiju’ – Oude Jenever. Pitam kako pričaju. Pitam kako zvuči. Sjećam se ideje dede Miloša o doktorskoj disertaciji na temu bokeškog izgovora, koja bi se bazirala isključivo na stihovima, a zaključci izvodili na osnovu rima. Sjećam se kako mi je rekao da je njegova baba, iz Cavtata, za čep govorila “c’p”. Saznajem kako stari Crnogorci, oni južnoamerički, ne znaju šta je viljuška, već isključivo govore ‘pirun’. Saznajem i da im ništa ne govori riječ ‘sto’ – znaju samo za trpezu.

Pominjemo Aljasku, Montanu, Urugvaj, Argentinu. Ladino, jezik pred-inkvizitorskih Sefarda, i Lanfardo, jezik argentinskih imigranata, a danas jezik tanga. Ellis Island, ulaz za sve sjeverno-američke imigrante ili strane radnike, te njegovu bazu podataka na Internetu. Ekipu doma, nukleuse pozitivne energije, i nadu.

Počinjem da im pričam o mom prađedu, Špiru Todoroviću. O knjizi koju je moja tetka pisala o Špirovoj ženi, mojoj prababi Dani. O tabuu koji je vladao u kući moje majke, te pričama koje su nam govorene ispod glasa, i u kojima su škrte informacije vjerovatno samo polu-tačne. O obavezi koju osjećam da priču nastavim ja, odnosno da je objavim na neki način.

mirko_1

Godina je 1941. Špiro je rahitični primorac, todorovićke sičijave i nervozne rase (u toj kući, beštimalo se i kasnije pola na talijanskom – porca miseria!, a pola na našem – jebem ti Boga tovara!), i noštromo – vođa palube. Ima dva naočita sina – Mirka i Aleksandra, i ženu Danu. Prababu Danu pamtim po posebnoj naklonosti koju je gajila prema meni – sinu njene omiljene unuke (sklanjanju pogleda dok se pentram uz odrinu); suzama zbog svađe sa snahom, a mojom babom, Crnogorkom iz Cuca (sukob svjetova očitovao se kroz tu razdaljinu od mora do brda); te sitnjenju crnog zelja – raštana – na pižulu ispred kuće (za kokoške). Špiro te 1941. godine odlazi na brod, i dok je usidren u njujorškoj luci – na Balkanu počinje još jedan rat.
(A sve bi bilo lakše da su Dani onda, u Zagrebu, odobrili vizu. Pridružila bi se sestri koja je otišla još mnogo ranije, da se nikad ne vrati. Ovako je ostala samo ta velika porodična slika za okvir – čovjek s brkovima stoji; ispod njega uredno začešljan dječak u ljetnjem odijelu i mlada žena sa novorođenčetom u naručju. Foto Rubens – Zagreb, 1923.)

Tu sve postaje mutno i zamagljeno, zbrkano i neprecizno. Dok Špiro živi u Njujorku, na Menhetnu – 311 W 23rd Street (Petom avenijom do Flatiron zgrade, onda desno skoro do Hudsona – ruta kojom ću i sam proći 2004. godine), njegov stariji sin Mirko će 1944. iz nekog razloga (navodno političkih ubjeđenja, a najverovatnije ljubomore) ubiti prvo svoju curu pa sebe, dok će mlađi sin sa 15 godina oboljeti od dječije paralize. Moja tetka će kasnije pisati, sasvim razumljivo, o babi Dani, kojoj jedan sin nije više među živima, drugi postaje invalid, a muž se nalazi preko sedam mora i sedam gora. Rat je, Amerika je daleko koliko danas Mars, i pisma ne prolaze, a ako i prođu, traje to čitavu vječnost.

spiro_adr_1

Elem, ne znamo u detalje kako su Todorovići sve to preživjeli. Znamo samo da je Špiro, po svršetku rata, krenuo brodom na put doma, u Kostanjicu. Da je sa sobom imao pet baula ličnih stvari i poklona za familiju, te uz sebe nešto gotovine i lična dokumenta. Da mu je brod kod Trsta naišao na minu, kojom prilikom je potonulo svih pet baula stvari i poklona. Špiro je uspio da spase sebe i akten tašnu u kojoj su bila lična dokumenta, na osnovu kojih je kasnije potraživao američku penziju. Neko mudar bio ga je savjetovao, ili je on sam bio toliko bistar, da u Americi otvori bankovni račun na kom je bio pohranjen ostatak ušteđevine. Od američke penzije, nakon Špirove smrti, školovala se na beogradskom PMF-u moja majka, kao i njene sestre.

Ne znamo mnogo više ni o periodu nakon Špirovog povratka. Imamo otpusnicu iz bolnice, u kojoj se liječio od čira u stomaku (ulcer ventriculi), i nešto pisama od poznanika iz Amerike, sricanih u pravom K und K maniru. Znamo i da je Špiro većinu zarađenih para uložio u kupovinu zemlje u Kostanjici, iste one koja je prodavana kad američka penzija nije više bila dovoljna, i sa koje i dan-danas gledamo na zaliv i peraške školje pred sobom.

Ne znamo kako je Špiro govorio i koje je riječi poznavao, te da li bi razumio ovaj tekst.

Ovaj tekst pisan je uz potpuno iracionalnu uznemirenost želuca, stomačnu tjeskobu nepoznatog uzroka.


spiro4

This post is password protected. To view it please enter your password below:


This post is password protected. To view it please enter your password below:


This post is password protected. To view it please enter your password below:


“Дан, месец и година рођења унесрећеног (наставак записника).
Једанаести јул хиљаду осамсто осамдесет девете.
У ком је зодијачком знаку рођен, а на основу вашег хороскопа?
У четвртом зодијачком знаку званом рак (карката, канцер), који означава радобље лета, а под блиставим сјајем звезде Сиријус, која навештава летњи солстициј, у тридесет и првом зодијакалном подеоку, који од летњег сослстиција допире до јесењег еквиноција, када силе дана бивају савладане силама ноћним.
Које га планете одређују?
Месец, који утиче на његове сензоријалне плиме и осеке, на његову плодност, осећајност, имагинацију, лиризам, на његов немиран сан, на његову дигестивну еуфорију, на његову леност, његово покоравање фатализму судбине, на његово меланхолично луталаштво, на његове маније, хистерије и страхове; Марс, који му даје извесну агресивност, која се испољава као борба против породице и религије; Сатурн, који с његовим знаком ствара опасан сплет са тенденцијом повлачења у себе, затварања у сопствени оклоп, одакле потиче његова интровертност, његова ледена самоћа, његове шизоидне аберације.
Који елемент?
Вода, јер његова се душа купа у мору противречних сензација, а његова лимфатичност ствара привид лености и одсуство покрета, док се испод коре његовог оклопа одвија интензиван ноктамбулни живот.
Смисао знака?
Зачеће, сперма, плодност, плод.
Принцип симбола?
Дубина, понор, бунар, шпиља, јама, џеп, стомак, вагина, ваза, флаша.
Општи смисао знака?
Четири аспекта праузрочности, Парабрахман; четврти, допунски елеменат скривеног троугла или троуглова.
Стране тетраграма?
Јединство у личном; сневање без сна; сан као мисао изражена у сликама; бдење као израз и одраз мисли.
Стране троугла?
Интуиција (удео сна); дедукција (удео интелигенције); проверавање (удео сумње).
Вегетални троножац?
Жеђ-глад-бдење.
Експонирани органи?
Стопала, цеванице, прсти, простата, панкреас, јетра, бешика, симпатикус, жлезде, лобања.
Форме?
Оштре.
Знак по сродности?
Риба. Зачети у истом елементу, рак и риба имају многе заједничке црте, узајамно се допуњују и каткад имају исти рукопис. Интуитивно се разумеју и теже заједничком идеалу лепоте. Њихова је заједница страсна, дубока, и трајна. Зачараност и луцидност.
Тенденције?
Пасивност, нарцизам.
Функције?
Видети, сумњати, окушати.
Акција?
Стварати, умножавати, издржати, бдети, летети, писати, бродити, спавати.
Предмети?
Штап, одећа, шешир, новине, држало, столица, ташна.
Место?
Пивница, вагон-ресторан, продавница, књижара, библиотека, јавно купатило, шума, вашар, месарница, гињол, циркус, процесија, богослужење, црквени портал, бифе, синагога, аукција, банка, железничка станица, фијакер, пекара, фабрика, лудница.”

Данило Киш, Пешчаник, 1973.


Владимир Недовић рођен је шеснаестог јула, и не вјерује у хороскоп.

Nije me na ovim stranicama bilo prilično dugo, i neće me biti još neko vrijeme. Nešto od razloga za odsustvo moglo se naslutiti ukoliko je neko pratio moj LinkedIn profil (jedina društvena mreža koju rabim). Uglavnom, opravdao sam sve bojazni iz teksta Radoznalost, odnosno natovario sebi dva miliona obaveza, na postojeći milion.
Kad nađem nešto vremena, napisaću (valjda) kratki izvještaj o svemu što mi je toliko zaokupilo pažnju u proteklom periodu, odnosno dodati drugi nastavak na pomenuti tekst.

tvtest

Dotada, samo par crtica koje u nekoj bliskoj budućnosti mogu prerasti u posebne tekstove, odnosno čiji je potencijal bio dovoljan da me zaintrigira u ovom ludom periodu:

(1) Ljetnja škola demačizacije za Crnogorce

Izbor iz predmeta:

- uvođenje, uz očevog, prenošenja i majčinog prezimena na djecu, po uzoru na Južnoamerikance (uz PR foru: Edison Arantes do Nascimento – Pelé); uduplavanje tate (npr. Milovan Vukov, pa još i Janković) ustupa mjesto podjednakoj zastupljenosti XX (majčinih) i XY (očevih) hromozoma;
- sedmodnevni kurs vožnje biciklom u Amsterdamu, gdje bi trošne bakice, a kamoli jedre tinejdžerke, dovoljno često prestizale dahtave Balkance; mjerenje testosterona prije i poslije trke;
- sedam dana preživljavanja i domaćinskih poslova – ribanja podova&zidova, kuvanja (s korištenjem rerne), pranja čarapa&gaća, razvijanja kora za pitu, itd; Crnogorci mogu da biraju pusto ostrvo ili boravak u Harareu; zabranjeno umiranje od gladi;

itd.

(2) Foto-žurnalizam (reportažna fotografija)

Odnosno, moj problem s njim i činjenica da: a) sa problemom nisam naišao na adekvatno razumijevanje kod ljudi sa kojima sam pričao, i b) na Internetu nisam našao da bilo ko ima slične moralne dileme. Ukratko, tiče se slikanja fotografija poput slijedećih:

vietnam-execution
colombia-girl

(3) Rodoljublje

U sinoćnjem razgovoru s prijateljima, shvatam da su naši ljudi najveći od svih rodoljuba (s obzirom da korijen ove riječi ukazuje na ljubav prema svom rodu, te da je tako ona različit pojam od riječi patriota): 500 godina se bore s Turcima (ili Austrijancima, Mađarima) da bi instalirali naše lopove, koji će nam jebat majku više nego svi Turci, Latini i Germani zajedno. Zato ipak ne treba za Balkan priželjkivati okupaciju ili protektorat, iako bi ti stranci barem nešto izgradili na našem prostoru (umjesto što samo daju donacije), s obzirom da su i dalje najbolji oni putevi, mostovi, palate i tvrđave iz preslovenskog doba.

(4) Vodoinstalaterska moda/plumber fashion

plumber

Kritički osvrt (sa neskrivenim antipatijama) na modu posljednje decenije, konkretno farmerice na pola guza. Ne odnosi se na hip-hop kulturu koja barem podrazumijeva bokserice, nego isključivo na ženske krojeve koji pašu rijetko kojem struku&kuku (kuk = jedna od pet riječi za dio tijela u našem jeziku koje su anagrami). Kad god vidim crack (ili previruće meso), sjetim se naših dobrih&poštenih vodoinstalatera, koji su ovu modu pretekli duboko u prošlom vijeku.

(5) Vladimir Todorović Nedović

U skladu sa gore navedenom praksom ravnopravne rodne zastupljenosti, emotivni osvrt na dvije-tri posljednje generacije mojih hromozoma:

- geni prijeloški, representative đede Vučeta iz pećine
- geni bokeški, representative đede Leso učitelj
- geni paštrovski, representative prababa Anđe 4 pištolja
- geni cucki, representative baba Stanka total control

ou jea.

“…zbog hitnje i radoznalosti, majke otkrića i sagrešenja…” Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča

Radoznalost kao neuroza. Radoznalost, koja je za mene uvijek bila mač sa dvije oštrice. Jer koliko god da mi je utoljena zeđ za znanjem pričinjavala zadovoljstvo, toliko mi je nedostatak vremena (da se sazna/odradi/završi sve što je potrebno/što me interesuje/tangira) stvarao ogromno opterećenje. Uvijek lista želja, gomila nepročitanih knjiga, otvorenih browser tab-ova, preporučenih filmova, uvijek nove rupe u znanju, nikad kompletna slika, nikad potpuna istina…

Leonardo da Vinči, ideal renesansnog čovjeka

Moj prijatelj Alberto, sa druge strane, ima modus vivendi – filozofiju koja mu značajno olakšava život. Alberto je takođe vrlo radoznao tip – do svoje tridesete godine obišao je polovinu svijeta, i to onu manje pristupačnu, a lani formalno postao i Musliman (prošavši “obuku” u jednoj holandskoj džamiji) da bi mogao da posjeti i Meccu i Medinu. Elem, Alberto vjeruje da se ništa u životu ne dešava slučajno i da sve stvari saznaje u pravom momentu za njega. Odnosno, ako nešto propusti – da je tako iz nekog razloga trebalo da se desi – on nije bio spreman, nije bio zreo momenat, itd.

Nasuprot njemu (a umnogome smo jako slični), ja upravo vjerujem u Slučaj, u neke lude raspodjele vjerovatnoće na koje mi (ljudi) želimo nakalemiti teorije i pravila da bismo makar donekle ublažili strah od haosa koji nas okružuje. S takvim ubjeđenjem, teško je povjerovati da postoji razlog zbog kojeg je nešto trebalo da propustim (mada mogu prihvatiti tezu da kao osoba nisam još bio spreman da to primim). I onda – grabim. A to nije uvijek ni dobro, ni lako, kako za mene, tako ni za moje okruženje.

Slučaj

U svakom slučaju, ova godina dana će najbolje pokazati da li je takav moj pristup životu izvodljiv u praksi, ili je nešto potrebno mijenjati. Moderno doba dosad nije imalo baš previše sluha za one koji teže idealu renesansnog čovjeka (doduše, postoje neke indicije da se i to možda mijenja, a u Holandiji je moguće obaveze prilično prilagoditi svom ritmu). Ja sam dosad uspijevao nekako sve da postignem, te nije bilo razloga da ne nastavim na isti način. Ali nedavno sam ušao u posljednju godinu doktorata, kad treba privoditi stvari kraju, biti mudar, skoncentrisan, usredsređen – jednom riječju, konvergirati. Zato će ova godina, tj. stepen do kog tokom tog perioda završim zadate obaveze, na najbolji način pokazati može li se ovako dalje. Eto, ja ovdje pišem, a trebalo bi da pokrenem MATLAB script

P.S. I tako sam vozio biciklu kao manijak i razmišljao ima li smisla da postujem ovaj tekst i onda mi je palo na pamet da treba da zovem Roberta da mi izbuši one rupe na balkon i onda sam jednom rukom vozio a drugom vadio telefon iz džepa i onda mi se telefon zaglavio u džepu i onda sam ga nekako izvadio ali mi je iskliznuo i pao na asfalt a nema pet dana da sam uzeo novi i onda sam popizdio. “Hoću sad i hoću sve…”