| PRAVA STRANA

 

  • Желим све удобности потрошачког друштва и предности/погодности интелектуалног мејнстрима (велико филмско платно, лијепа зграда, добро дизајниран бар, предавање…), чак иако имам могућности да садржај одгледам на други начин.
    Конформизам. Долази с годинама. И убјеђењем о сопственој ширини, свему упркос.

 

  • У раном дјетињству имао сам најбољег пријатеља који се касније преселио у други град и ког више никад нисам видио. Иако за то немам статистичке податке, мој субјективни доживљај каже како је он увијек на улици налазио паре (ја, наравно, никад), а ја увијек газио у говно (он, је ли – никад). Можда зато и данас имам чудан и недовољно изграђен однос према гованцима на улици (а живећи у граду опјеваном кроз ову тему). Ако наиђем на неко читаво, нетакнуто и неразмазано, све је у реду: усне ми се рашире у побједнички осмјех (зајеб’о сам говно). Али ако угледам неко угажено и размацкано, јавља се блага траума. Без обзира да ли се размацкана маса даље смањује или не, мој мозак пројектује њен развојни пут у смјеру супротном од оног којим сам ја дошао, у прошлост, мојим корацима уназад. Корацима од којих је један можда угазио у исту масу, и због чега би експресно било потребно наћи свјежу траву или некоме штетовати отирач испред врата…
    При перцептивном доживљају, мозак углавном сумира тренутне надражаје како би могао да предвиди непосредну будућност. Трауме, ето, окрећу ствари наопачке, тјерајући поштеног човјека да се враћа у прошлост.

 

  • Ukrajina: medicinska sestra, pogođena snajperom na ulici, uzima telefon (dok se trude da joj spasu život) i na Twitteru objavljuje, “Umirem.”
    Nisam provjeravao da li je umrla.

 

  • Мој ђеде ми је брат, а моја тетка ми је сестра.
    “Љубав мала највећа” није contradictio in terminis.

 

  • “Miris oseke”! Pessoa! Nailazim na to po prvi put kod ovog Lisabonca, a tako je očigledno! Barem nama koji smo odrasli uz mareu, pa nam ovaj izraz istog trena dozove miris, slike i sjećanja. Zeleno-braon tonovi, murava zalijepljena za kamenje, naslage u ćoškovima mandraća, trava na kobilici barke isplivala na površinu, visoke ponte sa jasnom, crno-bijelom podjelom, široke plaže…

 

  • Beba ima oko 2 mjeseca. Tatu zanima kako sve to ide i razvija se kod čula vida. Pročitao je kako su jarke boje i jasni oblici sad već sasvim u redu. Negdje je kao primjer pomenuta apstraktna umjetnost. Pa je tata probao. Prvo je išao Malevič, pa Miró, pa CoBra umjetnici, i na kraju ona glava Basquiat-a. Beba je svaku fiksirala, a na jednu Miróovu se čak i nasmiješila. Tata je hepi.

 

  • Holandski bivši general-major izjavljuje za novine kako poštuje momke (holandske muslimane) koji odlaze da se bore u Siriji, jer imaju ideale za koje su spremni umrijeti. Napominje samo kako ne dijeli njihov pogled na svijet. Ostajem ‘paf’.

 

  • Неки људи миришу као лубенице.

 

  • Ентузијазам се троши. Исто као што се љубав троши. Осјећаји су као ресурси. Ипак, своде се на очекивања, и не зависе од закона физике, већ психологије. Иако је то уствари на крају све исто. Прелазак једне врсте енергије у другу.

 

  • Црногорске жене нису се радовале женској дјеци, не зато што су биле испраних мозгова (иако је било и тога), већ што су знале да ће то дијете бити “мученица”, слушкиња своме мужу, дјеци и заједници.
    (Ја уствари уопште не познајем Црногорце, можда донекле приморце. Одличне филмове Живка Николића гледам као чисту егзотику. Све је то мени врло страно. А немам ни претјерану потребу да га разумијем.)

 

  • Записи из банкрота, као Записи из подземља (мртвог дома).

 

  • Crnogorci su narod sa kratkim dahom.

 

  • Vraćam se nešto na neke ranije događaje, i shvatam: najbolja predstava koju sam u životu gledao bila je ona šibicarska na njujorškoj 5. aveniji. Kakvi kostimi, koja glumačka ekipa, kakva režija, izvježbanost pokreta… Tu je žena u bundi; tu je jedan ćelavi Latino tip, krupan, izgleda kao vatrogasac ili lučki radnik (s njim sam nešto i progovorio… ili on sa mnom); tu je još dosta nekog naroda koji će se sav odjednom razbježati… Crnac režira. U momentu kad ja padam, neko je toliko fin da dobaci uzvik navodnog saosjećanja, odjednom nema ni bunde ni ćelavog, a crnac je već s druge strane ulice. Preko 5 traka 5. njujorške avenije u sekundi. Predstava za sjećanje i priču. Jebeš 100 dolara.

 

  • Najbolji dokaz za činjenicu da ljudi idealizuju prošlost jeste toplina koja me obuzme kad negdje osjetim miris kanalizacije. Sjetim se moga Kotora, ape di mare, i šahta ispred zgrade iz kog je uvijek prelivalo preko stepenica.

 

  • Profesionalizam znači određeni konformizam. Ovo je nauštrb autentičnosti. (Ali kao i uvijek, moguće je postići balans.)

 

  • Фрустрира ситуација у којој за мирисе немам правог имена, ни за сјећања која дозову – адекватног описа.
    Фрустрира кад појмови отупе због некоришћења.

 

Itd.

Nedjelja ujutro, puste amsterdamske ulice, divan mir na kanalima – biciklom ka foam-u.

Fantastična izložba fotografija Diane Arbus (née Nemerov – da li da kažem, naravno – opet Jevreji), čitava zgrada ovog predivnog malog muzeja njoj je posvećena, svjetlo je idealno, boja zidova usmjerava na fotografije, zavjese su navučene, nema gužve, i unutra je stvoren poseban mali svijet.

Uglavnom portreti, likova “od sjaja do bijede”, od šljaštećih njujorških gospođa i bogatih preduzetnika sa jedne, do polusvijeta (we only come out at night), almodóvarovskih kreatura, travestita i patuljaka sa druge strane. (Klasne razlike rezultiraju potpuno različitim vrstama fotografija: dok su bogati uglavnom uhvaćeni u prolazu, iz zasjede, ovi drugi puštaju Diane u svoje domove ili hotelske sobe, i trenuci su mnogo intimniji.) Mislim da me se ipak najviše dojmila fotografija trojki bliznakinja, čiji pogledi odražavaju potpuno različite karaktere, uprkos svemu. Osjeća se duh Saula Leitera i Helen Levitt, duh Njujorka. I Danilo Kiš provijava iz atmosfere fotografija: nije to nikakav jevrejski momenat, nije da mi se on baš svuda pričinjava, nije to ni polusvijet (koji je i mene uvijek zanimao upravo kroz tu neku književničku radoznalost, koju hrani život u svim njegovim oblicima)… Kasnije se prisjetim da su na slikama i Susan Sontag i Jorge Luis Borges, i shvatim – to je to, to je taj senzibilitet.

I tehnički i estetski, savršene fotografije. Toliko dobre da se odmah isfrustriram oko sopstvenih pokušaja, čak i ovih kao uspjelijih koje se vrte u zaglavlju ovog sajta. Ja i moji penzioneri, dvijehiljaditih, kako cheap, zgrade i sunca – razglednice, bljutavo, bljak, sve neki široki uglovi, hvatanje svega i svačega, nigdje krupnog plana, nigdje fokusa na pojedinačni objekat ili osobu nego gubljenje u sceni (a fino žena negdje kaže, “The more specific you are, the more general it’ll be“)… Pih*. Zašto uopšte fotografisati kad je očigledno da nivo Diane nikad neću dostići (a nisu to nikakve ratne fotografije npr. Roberta Cape, nego puka jednostavnost i život) – dođe mi da nikad više ne uzmem aparat u ruke. A opet, Diane inspiriše…

A zašto i pisati, da, kad je ta ista žena sa 16 faking godina imala ne samo inteligentnije opservacije, nego bila i artikulisanija i preciznija (u primjerku Platonovih Dijaloga stoji podvučeno, “A thing is not seen because it is visible, but conversely, visible because it is seen.”, nakon čega će ona sama napisati, “Nothing is ever the same as they said it was. It’s what I’ve never seen before that I recognize.”)? I ostale njene riječi, odlomci iz njenih članaka ili pisama, odaju apsolutnog genija.

Zašto pisati, zašto išta ‘stvarati’ (iako ja tvrdim da je ovo moje pisanje samo digitalni dnevnik i bez ikakvih ambicija, no ja sam perfekcionista), može li se skupiti hrabrosti da se to sve uništi? Kiš je o tome pisao na hiljadu mjesta, govorio o spaljivanju spisa** i umjetnost nazivao taštinom (jedan će mladi hrvatski umjetnik u Londonu s pravom tvrditi da je ova formulacija pogrešna, i da se može odnositi na umjetnika, ali ne i na umjetnost); MB prije neki dan pominje kako je svojevremeno bacila svoje nekadašnje dnevnike; moja tetka tokom selidbe gubi (namjerno, sad sam već sasvim siguran – kao u priči o požaru na početku Fight Club-a) knjigu koju je pisala o svojim precima… ja sam samo jednom smogao snage da izbrišem svoj tekst sa PCNEN-a, i ništa više.

A bilo bi to lako izvodljivo, kod digitalnih tekstova nisu neophodni ni vatra ni dim, jedan delete završava stvar u sekundi. I trebalo bi to svakako uraditi, toliko je neuspjelih tekstova i ovdje postavljeno, a tek koliko je koncepata/skica/krokija ostavljeno sa strane, da nikad ne doživi svjetlo dana, no ni njih ne bacam i ne brišem, nadajući se valjda da će sazreti u jednom trenutku, da će zavrijediti da budu postavljeni, da će biti uobličeni i upriličeni kako treba. Kakvi, to je iluzija, treba te stvari sjeći u korijenu, u protivnom se desi objavljivanje nekog bućkuriša kao ono usandthem (ili još gori nastavak, predivnog naslova). Ali eto, ta glupava potreba (taština?) je jača, kontradiktornost je i u samom ovom činu, u ovim riječima – pišem kako bi trebalo da prestanem da pišem. Užas.

Završiću sinhronicitetom – jučerašnje veče i današnje jutro prošli su mi u znaku Štulićeve Pametni i knjiški ljudi. Bio sam s Ivom, pili smo belgijskog gospodina od 10 gradi – Maredsous Tripel, i kužili svijet (Kiš je govorio kako se ne zna napiti na francuskom). Sinoć dok sam se trijeznio, u mailu vidim link na Štulićev članak u Vremenu, a jutros, još uvijek pjevušeći isto, zađem među polusvijet Diane Arbus. U pravu je MB, nema slučajnosti, iako sam ja dosad samo u slučajnosti i vjerovao – no izgleda da moram adaptirati mnoge svoje modele…

 

 

* Dianine fotografije, a pogotovo one Saula Leitera (koji je ustvari slikar sa foto-aparatom), navode na unutrašnji monolog tipa, Mislio si da to ne može, a vidiš da može, glupane, samo ti ne umiješ…, a tiče se kompozicije, svjetla, kontrasta… No kako sam za ‘uspjele’ fotografije vazda tražio neke ‘čiste’, a ustvari dosadne kadrove, ostaje nada da među tim mojim filmovima ima i mnogo boljih primjeraka, jer svom oku sam vjerovao tada, a vjerujem i sada…

** Pohvala spaljivanju, prvi od eseja u Kišovoj knjizi Eseji (autopoetike), navodi primjere mnogih koji su se nosili mislima o uništavanju svog djela, a između ostalog i kaže: “Ako nisi umetnik, ako nisi pesnik, spali svoje rukopise i ćuti. Jer umiranje je pasivnost a lomača je delo. Spaljivanje svojih rukopisa u izvesnom trenutku najveća je afirmacija stvaralačke aktivnosti.”

 

(I)

Моја вјечита дилема: живјети слику или уживати посматрајући је? Има ово негдје везе са оном picassoпричом “живот или слава”, има сигурно неке везе и са дилемама које сам пописивао у својим кризним годинама (моје ране двадесете, и изобиље Јужне Флориде), има везе и са чињеницом да је мозак највећа (најосјетљивија, ваљда) ерогена зона.

Неко је скоро на помен ове моје дилеме реаговао мудро, и нашао компромисно рјешење у ком је могуће обоје, али сам то заборавио (да ово пишем током кризних година, претходну реченицу би слиједила хрпа питања типа “да ли сам желио да заборавим? да ли уживам у дилеми, у процјепу?”, итд.). Јеби га.

Дакле, са једне стране – запамтити слику, урезати је у своје памћење и имати успомену на тај визуелни доживљај, или са друге стране – живјети оно што је (што дјелује) лијепо и инспиративно, што одаје утисак “правог живота”? Зајебана дилема – барем за неког ко размишља визуелно као ја, ко вјерује да машта умије да надомјести кључне дијелове и ко мисли да зна како настаје и одржава се мит. А ко, притом, увијек бира живот.

(II)

Прелазећи овлаш преко те моје писаније из кризних година, уочавам да је лајт-мотив мојих тадашњих осјећања & размишљања – дерт. dilemaДефиниција (од стране моје професорице језика оспоравана) овог појма негдје са страница београдског Данас-а, налази се, из неког разлога, на 4 (и словима, четири) мјеста: “Дерт: избезумљујућа меланхолија која дражи својим ноктом савршене, ма управо овисничке неодољивости.” Интересантно, јер сам скоро (десетак година касније) покушао неком да објасним тај појам, и схватио да ми значење измиче. Што ваљда значи да сам ријешио барем неке од поменутих младалачких дилема. Али, ко би рекао да сазријевање тако дуго траје.

(III)

Списи су, дакле, патетични. Има и добрих, који до краја оправдавају велике ријечи. Али их је превише – шупљих, са ријечима што празно звоне, бомбастичним. Грандиозно, китњасто, кичасто као барок. Умирање у љепоти без ичега конкретног и конструктивног. shkodra1Мегаломанија, типичан црногорски феномен. Малих људи што се упињу. Високих људи који се ипак подижу на прсте. Свим другима чудно, а они ни не примјећују.

Јеб’о те, Краљ Никола је ишао на факинг Скадар (нису само празне ријечи, још је бизарније кад се пређе на дјела). Који је то уфур. Геополитички. Брига је њега било што моја прабаба два-три дана (& ноћи) мора да пјешачи да би мужу на фронту однијела дуван (брига је вјероватно и мужа, али то је већ нека друга, и дуга, прича). И освоји га тип, и порасте он, а ми сви се проширимо, и љепота*. Док нам нису рекли да се примиримо. И нека су. What the?

perjovschi'.jpgУ Монитор-овом (Весељка Копривице) чланку о црногорским природном особеностима, поред чињеничних података, на 8 (и словима, осам) мјеста се користи суперлатив (најљепша, најнеобичнија…) уз, ни мање ни више, него “на свијету”. Па је ли то неко провјеравао, је ли какав жири гласао, је ли се упоредило са Бразилом, Тајландом, Швајцарском, или је то само онако – офрље? Ко ће и провјерават, аудиторијум је одавно под наркозом и управо жели да чује овакве праскаве пароле, само је проблем што се наступ ни у чему не разликује од плитке и популистичке политичке демагогије. “Искуство нам је паланачко”, и домет (географски, и нивоа свијести) тог резона најбоље илуструје пародија (толико је духа, ипак, остало) на ту тему, кад се у Црној Гори каже да је нешто “најбоље на свијет и у Београд”.

(IV)

Елем, ваљда и ова рефлексија значи да сам још неке ствари у међувремену превазишао. nikoKaoJaНо интересантно је да овај текст на неки начин (својим почетком засигурно), сензибилитетом, подсјећа на те старе списе, писане углавном (мада не и искључиво!) кроз дерт. На писање ме је понукала једна изузетна књига коју сам синоћ узео да читам, а у међувремену прешао до трећине. Wow, да ме до те мјере дирне књига америчког писца! Јер није то као нпр. Пол Остер, не ради се само о сензибилитету, већ о дубини емоције, о нечему што у скоро 5 година живота у Америци нисам регистровао (код домицилног становништва и доминантне културе). extremeКњига “Изузетно бучно и невјероватно близу”, Џонатана Сафран Фора, прије подсјећа на Кундерину “Шалу”, на његове почетке прије Париза и “сублимације” (неки то вјероватно, из незнања, зову и отуђеношћу). Потпуно ме је разоружала, и јако ми је драго због тога, јер је током кризних година било превише нас и њих. Једна специфичност књиге, додуше, јесте што су описана искуства – за ову причу су битна она емотивна – врло јеврејска. Што опет значи да она имају своје поријекло са ове стране океана, односно да негдје има смисла то што се у њима лакше и интензивније препознајем.

(V)

Е добро, све ми је то јасно, али ми није јасно зашто ме, и синоћ и данас, пичи нека неуроза, неки мој улцер вентрикули. Писање би требало да је ослобађање, тако је било и током кризних година (хе-хе, свиђа ми се ова патетична фраза), зашто ме одједном пуни нервозом? Heavy boots. What the?


*У једном другом бизарном времену, појавиће се (не баш ниоткуда) извјесни Радуловић из Никшића, који ће пробијати пут до мора (Живкоооо!) и сав камен истресати у море, како би направио плато у заливу под заштитом Унеско-а. Домаће становништво говориће (од муке, из немара или из дивљења) како је то први Црногорац од краља Николе који је проширио територију Црне Горе…

Kažu mi da je Crnogorac ubio Che Guevaru. Kažu mi i da je visoka klasa u Boliviji, ona koju psujem kad gledam kako organizuje separatističke proteste i pučeve protiv ljevičara Eva Moralesa, sačinjena skoro isključivo od Crnogoraca i Hrvata. Kažu mi kako mladi Crnogorci i dan-danas odlaze u Južnu Ameriku da služe u privatnoj gardi i paramilitarnoj vojsci nekog davnog iseljenika.

petanovic

Popili smo po tri belgijska teškaša, Duvela, neko i crno vino, i selimo se u komšiluk na holandsku ‘rakiju’ – Oude Jenever. Pitam kako pričaju. Pitam kako zvuči. Sjećam se ideje dede Miloša o doktorskoj disertaciji na temu bokeškog izgovora, koja bi se bazirala isključivo na stihovima, a zaključci izvodili na osnovu rima. Sjećam se kako mi je rekao da je njegova baba, iz Cavtata, za čep govorila “c’p”. Saznajem kako stari Crnogorci, oni južnoamerički, ne znaju šta je viljuška, već isključivo govore ‘pirun’. Saznajem i da im ništa ne govori riječ ‘sto’ – znaju samo za trpezu.

Pominjemo Aljasku, Montanu, Urugvaj, Argentinu. Ladino, jezik pred-inkvizitorskih Sefarda, i Lanfardo, jezik argentinskih imigranata, a danas jezik tanga. Ellis Island, ulaz za sve sjeverno-američke imigrante ili strane radnike, te njegovu bazu podataka na Internetu. Ekipu doma, nukleuse pozitivne energije, i nadu.

Počinjem da im pričam o mom prađedu, Špiru Todoroviću. O knjizi koju je moja tetka pisala o Špirovoj ženi, mojoj prababi Dani. O tabuu koji je vladao u kući moje majke, te pričama koje su nam govorene ispod glasa, i u kojima su škrte informacije vjerovatno samo polu-tačne. O obavezi koju osjećam da priču nastavim ja, odnosno da je objavim na neki način.

mirko_1

Godina je 1941. Špiro je rahitični primorac, todorovićke sičijave i nervozne rase (u toj kući, beštimalo se i kasnije pola na talijanskom – porca miseria!, a pola na našem – jebem ti Boga tovara!), i noštromo – vođa palube. Ima dva naočita sina – Mirka i Aleksandra, i ženu Danu. Prababu Danu pamtim po posebnoj naklonosti koju je gajila prema meni – sinu njene omiljene unuke (sklanjanju pogleda dok se pentram uz odrinu); suzama zbog svađe sa snahom, a mojom babom, Crnogorkom iz Cuca (sukob svjetova očitovao se kroz tu razdaljinu od mora do brda); te sitnjenju crnog zelja – raštana – na pižulu ispred kuće (za kokoške). Špiro te 1941. godine odlazi na brod, i dok je usidren u njujorškoj luci – na Balkanu počinje još jedan rat.
(A sve bi bilo lakše da su Dani onda, u Zagrebu, odobrili vizu. Pridružila bi se sestri koja je otišla još mnogo ranije, da se nikad ne vrati. Ovako je ostala samo ta velika porodična slika za okvir – čovjek s brkovima stoji; ispod njega uredno začešljan dječak u ljetnjem odijelu i mlada žena sa novorođenčetom u naručju. Foto Rubens – Zagreb, 1923.)

Tu sve postaje mutno i zamagljeno, zbrkano i neprecizno. Dok Špiro živi u Njujorku, na Menhetnu – 311 W 23rd Street (Petom avenijom do Flatiron zgrade, onda desno skoro do Hudsona – ruta kojom ću i sam proći 2004. godine), njegov stariji sin Mirko će 1944. iz nekog razloga (navodno političkih ubjeđenja, a najverovatnije ljubomore) ubiti prvo svoju curu pa sebe, dok će mlađi sin sa 15 godina oboljeti od dječije paralize. Moja tetka će kasnije pisati, sasvim razumljivo, o babi Dani, kojoj jedan sin nije više među živima, drugi postaje invalid, a muž se nalazi preko sedam mora i sedam gora. Rat je, Amerika je daleko koliko danas Mars, i pisma ne prolaze, a ako i prođu, traje to čitavu vječnost.

spiro_adr_1

Elem, ne znamo u detalje kako su Todorovići sve to preživjeli. Znamo samo da je Špiro, po svršetku rata, krenuo brodom na put doma, u Kostanjicu. Da je sa sobom imao pet baula ličnih stvari i poklona za familiju, te uz sebe nešto gotovine i lična dokumenta. Da mu je brod kod Trsta naišao na minu, kojom prilikom je potonulo svih pet baula stvari i poklona. Špiro je uspio da spase sebe i akten tašnu u kojoj su bila lična dokumenta, na osnovu kojih je kasnije potraživao američku penziju. Neko mudar bio ga je savjetovao, ili je on sam bio toliko bistar, da u Americi otvori bankovni račun na kom je bio pohranjen ostatak ušteđevine. Od američke penzije, nakon Špirove smrti, školovala se na beogradskom PMF-u moja majka, kao i njene sestre.

Ne znamo mnogo više ni o periodu nakon Špirovog povratka. Imamo otpusnicu iz bolnice, u kojoj se liječio od čira u stomaku (ulcer ventriculi), i nešto pisama od poznanika iz Amerike, sricanih u pravom K und K maniru. Znamo i da je Špiro većinu zarađenih para uložio u kupovinu zemlje u Kostanjici, iste one koja je prodavana kad američka penzija nije više bila dovoljna, i sa koje i dan-danas gledamo na zaliv i peraške školje pred sobom.

Ne znamo kako je Špiro govorio i koje je riječi poznavao, te da li bi razumio ovaj tekst.

Ovaj tekst pisan je uz potpuno iracionalnu uznemirenost želuca, stomačnu tjeskobu nepoznatog uzroka.


spiro4