| PRAVA STRANA

Proces (do danas percipiran kao par nepovezanih slika) počinje ovako: negdje početkom marta ove godine, uviđam da

Uspjeh je pitanje stava.
Success is an attitude.

Koliko brzinskom pretragom shvatam (Google = Bible), relativno originalna misao, barem u ovakvoj formulaciji (jer sve je rečeno, samo ga treba otkriti i adekvatno povezati). Ovdje je pojam uspjeha definisan dosta široko, i odnosi se ne samo na onaj materijalno-finansijski, nego i na uspjeh u poslu i životu uopšte, uspjeh kod žena, u igri ili sportu… Jer iako se svaki od navedenih aspekata može na neki način kvantifikovati ili izmjeriti kroz percepciju objektivnog posmatrača, ipak se radi o osjećanju postignutog, o subjektivnom shvatanju uspjeha kod svakog ponaosob. Drugim riječima, ako bih naivno zašao još malo u filozofiju ili političku teoriju (a ostao ipak izvan spiritualnog), stvar je u tome da se ne prihvati nametnuta definicija uspjeha i sreće, već da se postave sopstveni prioriteti, sopstvena mjera i sopstveno viđenje uspjeha. Samo na taj način, u vremenu konzumerizma, propagande i pretrpanosti informacijama, može se sačuvati unutrašnji mir.

Intermezzo:  U dolje prikazanom predavanju (na 11′ 58”),  Sir Ken Robinson pominje Matthieu Ricarda, sina poznatog francuskog intelektualca i filozofa, koji je napustio naučničku karijeru da bi postao budistički monah. Situacija koju Robinson opisuje je interesantna: kad je Matthieu bio dijete, u kući njegovih roditelja skupljao se intelektualni krem tog vremena, ljudi poput Kamija, Beketa, Sartra  i de Bovoar. Međutim, iako su se konstantno bavili teoretisanjem o adekvatnom uređenju svijeta, svi ti “pametni i knjiški ljudi” bili su lično krajnje neurotični, gušeći se u dimu cigareta i kočeći se od količine alkohola, razjedeni anksioznošću. Matthieu je ovu kontradikciju u potpunosti shvatio tek kad se susreo sa budističkim sveštenicima, nakon čega se preselio na Tibet i vremenom postao bliski saradnik Dalaj Lame.

 

Vraćam se na uspjeh. Zbog stvari sa kojima se trenutno susrećem, iz jednog drugog ugla sagledavam mogućnosti za uspjeh na polju karijere. I shvatam koliko društvena klasa u koju je neko rođenjem smješten, ali i stepen uređenosti društva, utiču na isti (ako se pretpostave iste intelektualne i druge sposobnosti). Odnosno, koliko nude preduslove za lakši uspjeh, jer omogućavaju fokus, rasterećuju mozak i novčanik, nude mir. Bez ambicije da pretjerano elaboriram na ovu temu, konstatujem kako je vjerovatnije da će neki pojedinac iz više klase, čija porodica ima tradiciju visokog obrazovanja i adekvatne povezanosti u relevantnim krugovima, imati mnogo jasnije iscrtanu putanju uspjeha. Drugim riječima, životni put tog pojedinca biće opisan pravom linijom, dok će se oni drugi, koji nemaju takve preduslove, uglavnom kretati cik-cak1. (Put ka uspjehu je u tom slučaju teži, ali naravno, nikako nemoguć. U gore prikazanom predavanju, recimo, Robinson govori kako sam dolazi iz radničke familije, kako su mu dva brata fudbaleri i kako se njegov otac nadao istoj karijeri i u njegovom slučaju. Zbog svojih zasluga na polju obrazovanja, međutim, Robinson se proslavio na drugi način i zbog toga bio nagrađen grofovskom titulom ‘sir’).

A opet, kad god stvari, i pored uloženih napora, ne bi išle po planu ili bih nailazio na prepreke, uvijek sam se lično vodio nekim vjerovanjem u život sam, koji će (makar i u posljednjem momentu) riješiti situaciju i odvesti me u pravom smjeru2. To oslanjanje na intuiciju (odradivši usput, naravno, sve što je u mojoj moći) – takođe stav prema životu, ustvari negdje implicira i vjerovanje da ono što trenutno želiš, nije uvijek najbolje za tebe. Odnosno da život zna bolje i da će se pobrinuti da se usklade želje i mogućnosti, subjekat (koji želi, nemajući nikad potpunu sliku) i objekat (te želje), karakter i put.

Čime stižemo do Karla Gustava Junga i njegove knjige Arhetipovi i kolektivna podsvijest (Sabrana djela, IX tom, I dio), literature izabrane za danas. Junga, koga čitam sa oduševljenjem i skepsom. Jer ipak sam ja nekakav naučnik, pritom ponajviše fasciniran neuronaukom (više mi se sviđa kako zvuči – neuroznanost). Govori se o arhetipovima, koji su navodno odraz kolektivne podsvijesti u domenu spiritualnog, međutim zasad se sve to samo uklapa u moju teoriju o tri nivoa biološkog učenja. Naime, prvi nivo se odnosi na evolutivno znanje, koje je ugravirano u našu biologiju kroz učenje ljudske vrste, pa se svaki čovjek boji zmije, mraka ili duboke vode, čak i ako se ranije u životu sa njima nije sretao. Drugi nivo je učenje kroz gene, recimo posljednjih par generacija, koje se prilagođavaju na geografiju i klimu prostora u kom su živjeli čovjekovi preci. I treći je nivo u toku života samog, s obzirom na veliku ‘plastičnost’ mozga, adaptiranje datim okolnostima i učenje zarad snalaženja u životu. Jungovi arhetipovi najbolje korespondiraju sa prvim navedenim nivoom, pa se stoga, po meni, ne radi o simboličkim projekcijama psihe na prirodu (recimo, u Jungovim primjerima mitova sa motivima iz prirode), već upravo obrnuto, o projekcijama strahova ljudske vrste od prirodnih nepoznanica. Kad čovjek zauvijek utvrdi neke stvari iz astronomije ili fizike, ovi mitovi gube na važnosti ili intenzitetu u ljudskoj istoriji; ipak, s obzirom da je evolutivni razvoj ljudske vrste bio neuporedivo dužeg trajanja nego što je to posljednji period racionalnosti i naučnog istraživanja, ovi su strahovi duboko ukorijenjeni i mi se još uvijek podsvjesno uglavnom njima rukovodimo (a to se onda koristi u marketingu, politici, itd.). Ista teorija sa tri nivoa može se primijeniti i na (Jungove)  simbole, pa tako ima onih koji su univerzalni ljudskoj vrsti, onih koji zavise od kulture ili istorije, i onih koji imaju značaj samo u određenom periodu (npr. simbol Apple-a ili Google-a nije budio nikakve asocijacije prije 50 godina).

No Junga sam tek krenuo da iščitavam, i vidjećemo da li će se, i kako, sve to uklopiti.

Ipak, stigli smo do Junga, jer gornje uvjerenje o ‘životu koji zna bolje’ nalazim i u njegovim rečenicama (što odražava dozu spiritualnosti kod mene, iako svoj rezon ne odvodim predaleko u mistiku). Kaže Jung, prateći etimologiju riječi anima – duša, kako na Grčkom ima slično značenje kao leptir – “koji se kreće pijano od cvijeta do cvijeta i živi od meda i ljubavi” (i.e. cik-cak). A onda, opet o animi, “Iako ona može biti haotična žudnja za životom, prati  je nešto čudnovato smisleno, neko tajnovito znanje ili skrivena mudrost, koja intrigantno stoji nasuprot njene iracionalne magične prirode… iza sveg njenog okrutnog poigravanja s ljudskom sudbinom, nazire se nešto poput skrivene namjere koja kao da odražava bolje poznavanje životnih zakona… život je luckast i smislen u isto vrijeme.”

Ovo sve me odvede ka jednoj sličnoj misli kod Danila Kiša. U knjizi Eseji (autopoetike), esej ‘O iracionalnom (Kroz književne teorije)’ bavi se hronološki pojmom iracionalnog (fantazije, simbola, snova) u filozofiji i književnosti. Počinje riječima, “Između transcendentne nesaznatljivosti osećanja i takoreći kartezijanski kristalne svesti postoji – najčešće – jedno srednje stanje fantastične (iracionalne) realnosti i realne (racionalne) fantastičnosti.” No posebno vezano za ovu tematiku, stoji rečenica:

“Nove svetove može otkriti samo pijani brod, vođen rukom proviđenja.”

 

Za danas – sasvim dovoljno.

 

1Polazeći od sopstvenog primjera, ovdje mislim prvenstveno na ljude sa naših prostora koji, u relativno zrelim godinama, moraju nanovo da se dokazuju u nekom uređenom društvu (npr. na Zapadu), dakle da stvaraju ispočetka i probijaju se sami. Ovo je otežano iz više razloga. Između ostalog, tu je iskustvo rata – doživljeno direktno ili indirektno – koje remeti psihološki i opterećuje politički; tu je konstantna drama (kao posljedica ovog prvog, a i kao karakteristika mentaliteta) u porodici, među prijateljima i rodbinom – njihovi finansijski i drugi problemi; tu je (sem u malom broju slučajeva) nedostatak porodične tradicije (a samim tim i adekvatne potpore) u obrazovanju ili preduzetništvu, te usmjerivanju djece u tom smislu; itd.

2Ovdje mislim na svakodnevne životne probleme, ne na tektonske društveno-političke promjene u čijem vihoru se izgube pojedinačni životi.



EASY WAY OUT?

Ok, vrijeme za refleksiju.

Sa jedne strane, dilema/stav o kojima sam ranije pisao:

“mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život (…) Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.”

Sa druge strane, sinoć odgledana emisija sa Slavojem Žižekom, i njegov rezon (a propos povlačenja američkih trupa iz Avganistana) koji me je zamislio:

“Ja mislim… ne znam kako bih to odradio. Mi bismo trebali… Naravno da bi u jednom momentu bilo neophodno da se trupe povuku iz Avganistana. Ali opet kažem, nakon… ako ništa drugo, nakon svega što su SAD uradile tamo, kao što je upravo opisano, sve katastrofe, razaranje čitave države itd. – sad da se samo povuku je jednostavno izvlačenje, linija manjeg otpora. To je ono što mi se ne sviđa u vezi današnje Ljevice – njihova jedina poruka je moralizirajuće ‘Povucimo trupe. Oh, onda imamo čistu savjest.’ I njih ne interesuje šta će se sve dešavati tamo poslije, itd. Ja mrzim ovu banalizujuću, moralizirajuću Ljevicu. Oni maskiraju svoju bezidejnost banalnim moralizirajućim stavovima. To je – katastrofa.”




Nisam preveliki Žižekov fan. Oduševljava me vrcavost njegovog duha, ali često imam osjećaj da stvari posmatra sa bezbjedne visine (u smislu opisanom na početku ovog teksta), servira gotove odgovore i nateže logiku da bi dokazao neku svoju tezu (slično sam iskustvo imao i sa nekim svojim prijateljima filozofima – a problem sa filozofima je, kako tvrdi Christof Koch, što oni ništa ne moraju naučno dokazivati). Moram priznati da utisak o Žižeku kvari i činjenica da prijateljuje sa Andrejem Nikolaidisom, privlaštenim crnogorskim kvazi-intelektualcem (iliti sinekurcem, što bi rekao Muharem Bazdulj) i, sa tim u vezi, vjerodostojan siže Žižekovog nastupa u Podgorici, napisan od strane mog prijatelja koji nastupa pod nickom Intet Glemt*. No na stranu sve to, u pomenutoj emisiji bio je na svom vrhuncu, i ozbiljno sam shvatio gore navedeno logiciranje.

Elem, zapitao sam se da li treba da se prepoznam u ovoj Žižekovoj kritici Ljevice, da li i ja ponekad odbijam da razmislim o eventualnim posljedicama nekog mog tvrdog, moralizirajućeg rezona i da li je situacija često zamršenija nego što taj pojednostavljeni rezon pretpostavlja. Možda, mada se trudim da budem otvoren za svaku diskusiju. I slažem se sa Žižekom po ovom pitanju, a vjerujem da navedeni stav Ljevice ipak predstavlja ekstrem takvog rezona.

Ono što mene, ustvari, na kraju krajeva, interesuje, jeste prije svega iskrenost namjera, prisustvo ili odsustvo (političke) volje i motivacija za pojedina (ne)činjenja. Zato sam spreman da progledam kroz prste onima za koje smatram da imaju dobre namjere, ali da su naivni, izmanipulisani ili zavedeni. A takvih nije mali broj. Sa druge strane, već ako govorimo o samo-cenzuri (o kojoj često kritički piše Chomsky, a koja implicira i Kantov stav o prosvećenju kao izlasku iz samoskrivljene nezrelosti), o zatvaranju očiju pred nedjelima, pokušaju opravdavanja ili, ne daj Bože, ideologizacije istih, stav je jasan i linija prava. Negdje između te dvije strane nalazi se ona Kišova poruka Sartru da, parafraziram, za intelektualca nema opravdanja ako nešto nije znao, jer je njegov posao upravo da zna, a sve to a propos odbijanja da se prihvati činjenica o postojanju staljinističkih logora u komunističkom Sovjetskom Savezu.

Pritom se i sam gadim Ljevice, i uopšte, bilo kakvih struja, pokreta, grupacija ili škola učenja. Ja sam, taj sam, sâm sam, cogito ergo sum, i basta.


SUNCE NAŠEG NEBA

Bio sam doma na par dana, možda u pogrešnom periodu, punom fjake i umidece. Utisci su sve gori, miješaju se, kao nikad dosad, tuga i bijes. Nemam snage da svaki opširno opisujem, i jedino što sam u stanju je da ovlaš nabacam slike. Početni utisci, o prostoti i vulgarnosti, utoliko su jači jer me zatiču dok nanovo čitam Kišovu Grobnicu, to literarno djelo par excellence. Kasnije se reflektuju i oni drugi. “Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot.” Ili riječima Damira Avdića – Grahe, antitezi Šantićevim, “Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše.”

JAT je leš koji u košmarima uznemirava narod. Ljudi prosti, kao što su proste rečenice. Naslovi u novinama mrak, a posna jela na meniju povratak u turobnu prošlost. Ravnodušnost sa jedne, i trpnja sa druge strane, ili sve pomiješano. Pravopisne greške na javnim površinama. Porodične tragedije kao pravilo a ne izuzetak, jer život je (i čini se da je uvijek bio) jeftin – fatalizam se ogleda i u prelaženju preko pješačkog prelaza. Priroda kakvu nismo zaslužili, koju kratkovido i fatalistički uništavamo. Pomorci koji ne plove godinama jer žive od prodate đedovine. Narod koji zaista ne umije da nađe svoje sjedište u avionu. Narod koji za 45 minuta leta od Beograda to Tivta plaća cijenu sličnu onoj za let od 6 i po sati u Americi. Narod koji je ostao bez prebijene pare, ali baca avionsku hranu više nego bilo koji drugi narod. Nezdravo okruženje i neostvareni ljudski potencijali. Nervoza i žuč.

Ipak, nekoliko divnih ljudi sve učini drugačijim.

Update 04-05-2012: Najbizarnije od svega, i ne znam kako sam to mogao zaboraviti, priča (ipak, u prijatnom ambijentu, uz domaću kužinu i drage prijatelje) o pošumljavanju brda Vrmac kod Kotora, suparništvu dva planinarska društva (omajgad), politizaciji te trivijalnosti kroz uključivanje vatrogasne službe… Nevjerovatno ali moguće, naš narod i tako jednu jednostavnu stvar uspije efektno da sjebe. 


J&B

Tokom dana prepunih sportskih dešavanja značajnih za region, ovlaš prelazim preko komentara na sajtovima iz raznih krajeva, i shvatam – Jugoslavija se ne smije obnavljati, jer će završiti u još većoj lokvi krvi. Tu su samo primitivizam, inat, kompleksi (niže i više vrijednosti), infantilnost, mržnja, jed… ostali samo dugmići. Jugonostalgičari moraju shvatiti da njihova želja ne samo da pripada prošlosti, nego predstavlja i vrlo opasnu ideju. Za nas par to će ostati prostor jedinstvene kulture i jezika (srpskohrvatskog), i u njemu ćemo takvom uživati, ali se moramo zadovoljiti time. Sve ostalo je put u propast. Graha opet ima prikladne stihove.

 



THE WHITE PEOPLE 2/2

Nema se mnogo šta više reći od onoga što je opisano u prvom dijelu. Refleksija na to lijepo druženje sažeta je u 10 minuta filma, u prvom pokušaju kakve-takve montaže.


A ako se nekome učini da tekst o filmu tematski ne pripada ovdje, neka obrati pažnju na kadrove u kojima ja fatalistički ispijam rakiju, presipajući krv iz jedne škafe u drugu…uspomeni Danila Kiša.




*Tekst je svojevremeno objavljen na jednom crnogorskom online portalu, ali je isti, kao posljedica raznih manifestacija crnogorske infantilnosti, u međuvremenu ugašen.

Sjećam se svog oduševljenja prvim koncertom Ramba Amadeusa kojem sam prisustvovao. Do tad sam slušao samo pjesme na kasetama, a tada sam čuo kako to zvuči uživo i bio svjedok spektaklu koji nisam očekivao. Varijacije na sopstvene pjesme, priče koje prethode ili se nadovezuju na određene numere ostavljale su me bez teksta. Drugi koncert se zbio ubrzo i, mada je bio gotovo identičan prethodnom, utisak je opet bio sjajan. Vrijedilo je čuti opet iste dosjetke, prisjetiti se, smijati se, uživati. U toku trećeg koncerta sam se već osjetio prevarenim. Fool me once… (kako ono kaže George Bush?) Mada i Đole je triput vidio Tita.

Žižeka sam slušao prvi put. Uživo. Razlika je što se u ovih 15-tak godina svijet radikalno izmijenio. Dovoljno sam hrabar da kažem da se za tih 15 godina suštinski izmijenio više nego za sve godine prije toga (strahota je pomisliti kakav li će tek biti nakon sledećih 15 godina, ali neću sad o tome). Želim reći da sam Žižeka već vidio. I čuo. Mnogo puta. I da sam očekivao da i on to zna i da me stoga tretira kao zahtjevnu publiku, a ne kao nesigurnog tinejdžera koji se smije pri samoj pomisli na govno.

Potrudiću se da ne budem previše kritičan jer je velika stvar za Podgoricu da je Žižek uopšte došao. I da je fama koja oko njega postoji naćerala stotine podgoričana u KIC. Po reakcijama publike vidjelo se da ga mnogi nikad nisu vi viđeli ni čuli. Pa eto, za njih je to bio dobar početak. Izlaganja o stvarnoj i prividnoj slobodi, o smislu i značenju reklamnih poruka, o hajpu ekologije, o funkcionisanju zajednica, pisanim i nepisanim pravilima, mentalitetskim razlikama, tehnikama vladanja, kao i mnoge druge digresije i komentari, za jednu palanku su od neprocjenjive vrijednosti. Žižek je podgoričanima ponudio naočare koje filtriraju samu poruku do razloga onoga koji poruku šalje i njegove stvarne namjere. Priceless!

Ipak, za nas ovdje neke stvari su mnogo značajnije. Da počnemo od toga u kakvom je ambijentu održano samo predavanje jednog od najsubverzivnijih mislioca planete. Slijedi sublimacija u dvije crte:

1) Prvi je red, u jednom ne-građanskom i ne-egalističkom maniru bio rezervisan.
 2) Predsjednika parlamenta i ministra policije, koji su zauzeli centralna mjesta, niko nije izviždao.

Toliko o ambijentu.

Predavanje je otvorio i zatvorio i donekle moderisao Savjetnik gore-pomenutog Predsjednika parlamenta. Manifestacija sa početka predavanja i naivnima je stavila do znanja da domaćin nije Izdavač, nego Savjetnik. Zlonamjerni bi upotrijebio riječ Šegrt.

U takvom ambijentu slušali smo mi, željni slobode izlaganje dragog nam marksiste. Misao bi bila izložena, zatim obrazložena, dokazana i na kraju ilustrovana. Makar u početku. Kako je vrijeme odmicalo, procedura se sužavala, pa smo na kraju dobijali i gotove zaključke, bez ikakvih početnih premisa i bez pomisli na dokaz. Tako smo dobili i instant odgovor na vječno pitanje – zašto se raspala Jugoslavija. Završilo se pukim sofizmima i besmislenim logiciranjem o Hrišćanstvu i religiji uopšte. Priznaću da sam prema poslednjem osjetio jedan iskonski, Sokratovski prezir.

Polemika je, očekivano, zašla u dnevnu politiku. Pominjanjem (pjesnika) Radovana Karadžića, raspada Jugoslavije, nacionalizama i međusobne neshvaćenosti, Žižek je to sam izazvao. A tu je čekalo razočarenje. Potpuno neočekivanu legitimizaciju američkog i evropskog imperijalizma zaokružila je legitimizacija crnogorskog režima, upravo kroz regionalnu spoljno-političku priču i među-nacionalnu patetiku. Svjesno ili ne, Žižek je dao ključ za razumijevanje samog sebe, ponudivši nam naočare sa početka priče: Na postavljeno pitanje “Šta mi Žižek govori?”, naočare su odgovorile kontrapitanjem “Zašto mi ovo govori T-Com?”.

Sve u svemu, Podgorica je ostala uskraćena za predavanje velikog filozofa, a dobila je ono što je zaslužila – još jednu estradnu zvijezdu. Možda je i Žižek našao svoj novi početak.

(1) DUR

Sjedim prije neki dan sa jednim prijateljem, koji sigurno ne čita ovaj moj bullshit na off-u, kad on spomenu potpuno istu onu moju dilemu iz prethodnog posta: posmatrati sliku ili biti dio nje. I još kaže kako slika zavisi od posmatrača, te da je slika bolja što je bolji onaj koji je posmatra. Ja se složih, potpuno1. Jokić & son, priča za sebe.

A svašta se lijepo izdešavalo u prethodnom periodu, i mnogo toga inspiriše na pisanje.

Od družeta Alberta i Stefana dobijam na poklon prvu montiranu kopiju onog našeg kratkometražnog filma, pa se uskoro može očekivati i tekst The White people 2/2. Od Stefana sam dobio još i bočicu domaće austrijske šljivovice – slibowitz – i mogu vam reć (dondo Internete) da uopšte nije (bila) loša.

Bili su Ceyhun iz Istanbula i Luca iz Rima, i bio je momenat kad sam se, uprkos školama & diplomama, osjećao potpuno nedoraslim diskusiji. O računarskom vidu, linearnoj algebri i fizici, ali i filmu i slikarstvu, gdje je Ceyhun argumentovano, a vrlo istočnjački i lijepo, obrazlagao Picassovu površnost. Picassovu, hej! Kaže mnogo je šetao u stilovima (tu se složih), mnogo se švalerisao (i tu se složih), i nije imao fokus i jasnu razvojnu liniju  (tu se zapitah) kao Miró  ili Kandinsky. Luca je pričao o boci viskija koju je popio s Radetom Šerbedžijom.

Bilo je i mnogo drugih divnih ljudi, koji su ukupno prešli više od 27 000 kilometara uglavnom zbog mene, na čemu sam im do neba zahvalan.

Bila je i dobra žurka.

(2) MOL

U susretu sa bliskim genima bokeškim & cuckim, saznajem mnogo o sebi i o davnom vremenu u kom su se žene zvale Aneta, Marijeta i Aderma, a muškarci Georgije i Sergio. Slušam o rođaku koji je u šetnju uz more odlazio u bijelom odijelu pomorskog oficira, sa tranzistorom u ruci (ne može se to opisati, treba imati u glavi silazak niz te skale, tada…). Slušam kako je u vrtu usmjeravao ženu kao tipkama na tastaturi - lijevo! pravo! Slušam o momku s Ubala koji na pitanje kakvo mu je zelje, odgovara sa ‘moderno’. Slušam o ludilu, zlu, zatvoru i samostanu bokeškom. O mnogim drugim pričama koje staju u mrak i morbidnost Živkovih Beštija.

“Onda kad je važio zakon da se za zlo učinjeno u vrijeme juga to čovjeku uzme kao olakšavajuća okolnost.”

Ipak, čujem i lucidnost moje prababe iz doba kad su ljudi još znali kritički da posmatraju stvarnost, a na tržištu vladala zdrava konkurencija, kako je skeptična prema advertisingu: “Ako mora da se reklamira, to je nešto sumnjivo.” Slično rezonira priča stare Njujorčanke Rose (čita se Rouz) o bankama s početka XX vijeka – o vlasniku Jevrejinu, koji identično tretira nju sa svakodnevnim depozitom od $1 kao i one koji kod njega čuvaju mnogo više, jer – “ona ulaže sve što ima”.

(3) DUR pa MOL

A mjesec dana prije toga, po prvi put obilazim Barselonu. Kakav Grad! Njegova ljepota, bogatstvo duha njegovog življa (Gaudí, Picasso, Miró, Subirachs…), ali i njegova drama, izbijaju iz svakog kamena svake zgrade. Grad i narod koji su mnogo propatili, ali koji su svoje ime jasno ucrtali u istoriju, kako onu političku, tako i istoriju umjetnosti. Dok obilazimo grad i uživamo katalanski modernizam, Voll Damm i tapas, saznajemo više o krvavom građanskom ratu, Francovoj diktaturi, Meksičkom kovčegu Roberta Cape (sama priča Cape, Gerde Taro i Chima dovoljna je za film), uništavanju Gaudíjevih djela…

U takvom kontekstu, i potpunom uživanju, nalaze me neka, tada aktuelna, pis(k)a(ra)nja u Crnoj Gori. Ponovo povratak u pizdu materinu i priča o zelenašima vs. bjelašima. Put kroz vrijeme, u Srednji vijek. Kako mi mala izgleda Crna Gora  u tom trenutku, kako mizeran naš narod sa takvim ljudima i riječima!
Što je najgore, remeti me sve to (način, koji za mene često otkriva suštinu, najviše me pogađa). Ponovo sam šizofreničan, i jedan dio mene (onaj racionalni, distancirani Evropljanin) želi sve da iskulira i zaboravi, uživa punim plućima u Barseloni. Drugi dio (impulsivni i neobuzdani, ali donkihotovski Balkanac) želi da se popičkara sa svima i pozove jednog po jednog da mu izađu na crtu2. Sreća pa je Internet između nas, prođe onih 10 sekundi dok se napiše reakcija i već zvuči pretjerano i nepotrebno dok miš dođe do dugmeta za slanje.

Paranoja. Ona klasična, čest slučaj kod briljantnih ljudi, koji zahvaljujući njoj imaju nevjerovatan fokus i koncentraciju, energiju nepokolebljivo usmjerenu ka samo jednom cilju3. Ali koja je mač sa dvije oštrice. No pored te pojedinačne, tu je i kolektivna paranoja, ona koja je podsvjesni znak kompleksa niže vrijednosti (negdje duboko, ja sam svjestan koliko sam mali, pa mora da postoji nešto veliko i moćno tamo negdje, vani) i koja se čini simptomatičnom za Crnu Goru. O ovim stvarima razmišljam dok se šetamo obroncima Montjuïca i gledamo na grad sa njegove tvrđave.

Ombraje mi se srednjevjekovni gospodar, koji je sinovima povadio oči da oni to njemu ne bi uradili. Ili da njihova mladost ne opčini njegove vjerne ljube. Ombraje mi se sekta sa potentnim muškim vođom, kome se žene podaju s oduševljenjem i u transu. Ombraje mi se i južnoamerička serija (recimo, Rosa Salvaje) u kojoj žene čupaju kose jedna drugoj.

Nastaviće se (u duru)… 

1 Uzgred, sinoć mi je sinulo kako je o vrlo sličnim stvarima pisao Kundera u svojoj knjizi Život je drugdje.

2 “Čitavog života stojiš pred odlukom: da li da opsuješ il’ odmahneš rukom?”, Vito Nikolić, Pjesma jednog neodgovornog lica.

3 “Čovjek mora biti razuman da bi mislio jasno, dok neko može duboko razmišljati i biti potpuno lud.”, Nikola Tesla.


(I)

Моја вјечита дилема: живјети слику или уживати посматрајући је? Има ово негдје везе са оном picassoпричом “живот или слава”, има сигурно неке везе и са дилемама које сам пописивао у својим кризним годинама (моје ране двадесете, и изобиље Јужне Флориде), има везе и са чињеницом да је мозак највећа (најосјетљивија, ваљда) ерогена зона.

Неко је скоро на помен ове моје дилеме реаговао мудро, и нашао компромисно рјешење у ком је могуће обоје, али сам то заборавио (да ово пишем током кризних година, претходну реченицу би слиједила хрпа питања типа “да ли сам желио да заборавим? да ли уживам у дилеми, у процјепу?”, итд.). Јеби га.

Дакле, са једне стране – запамтити слику, урезати је у своје памћење и имати успомену на тај визуелни доживљај, или са друге стране – живјети оно што је (што дјелује) лијепо и инспиративно, што одаје утисак “правог живота”? Зајебана дилема – барем за неког ко размишља визуелно као ја, ко вјерује да машта умије да надомјести кључне дијелове и ко мисли да зна како настаје и одржава се мит. А ко, притом, увијек бира живот.

(II)

Прелазећи овлаш преко те моје писаније из кризних година, уочавам да је лајт-мотив мојих тадашњих осјећања & размишљања – дерт. dilemaДефиниција (од стране моје професорице језика оспоравана) овог појма негдје са страница београдског Данас-а, налази се, из неког разлога, на 4 (и словима, четири) мјеста: “Дерт: избезумљујућа меланхолија која дражи својим ноктом савршене, ма управо овисничке неодољивости.” Интересантно, јер сам скоро (десетак година касније) покушао неком да објасним тај појам, и схватио да ми значење измиче. Што ваљда значи да сам ријешио барем неке од поменутих младалачких дилема. Али, ко би рекао да сазријевање тако дуго траје.

(III)

Списи су, дакле, патетични. Има и добрих, који до краја оправдавају велике ријечи. Али их је превише – шупљих, са ријечима што празно звоне, бомбастичним. Грандиозно, китњасто, кичасто као барок. Умирање у љепоти без ичега конкретног и конструктивног. shkodra1Мегаломанија, типичан црногорски феномен. Малих људи што се упињу. Високих људи који се ипак подижу на прсте. Свим другима чудно, а они ни не примјећују.

Јеб’о те, Краљ Никола је ишао на факинг Скадар (нису само празне ријечи, још је бизарније кад се пређе на дјела). Који је то уфур. Геополитички. Брига је њега било што моја прабаба два-три дана (& ноћи) мора да пјешачи да би мужу на фронту однијела дуван (брига је вјероватно и мужа, али то је већ нека друга, и дуга, прича). И освоји га тип, и порасте он, а ми сви се проширимо, и љепота*. Док нам нису рекли да се примиримо. И нека су. What the?

perjovschi'.jpgУ Монитор-овом (Весељка Копривице) чланку о црногорским природном особеностима, поред чињеничних података, на 8 (и словима, осам) мјеста се користи суперлатив (најљепша, најнеобичнија…) уз, ни мање ни више, него “на свијету”. Па је ли то неко провјеравао, је ли какав жири гласао, је ли се упоредило са Бразилом, Тајландом, Швајцарском, или је то само онако – офрље? Ко ће и провјерават, аудиторијум је одавно под наркозом и управо жели да чује овакве праскаве пароле, само је проблем што се наступ ни у чему не разликује од плитке и популистичке политичке демагогије. “Искуство нам је паланачко”, и домет (географски, и нивоа свијести) тог резона најбоље илуструје пародија (толико је духа, ипак, остало) на ту тему, кад се у Црној Гори каже да је нешто “најбоље на свијет и у Београд”.

(IV)

Елем, ваљда и ова рефлексија значи да сам још неке ствари у међувремену превазишао. nikoKaoJaНо интересантно је да овај текст на неки начин (својим почетком засигурно), сензибилитетом, подсјећа на те старе списе, писане углавном (мада не и искључиво!) кроз дерт. На писање ме је понукала једна изузетна књига коју сам синоћ узео да читам, а у међувремену прешао до трећине. Wow, да ме до те мјере дирне књига америчког писца! Јер није то као нпр. Пол Остер, не ради се само о сензибилитету, већ о дубини емоције, о нечему што у скоро 5 година живота у Америци нисам регистровао (код домицилног становништва и доминантне културе). extremeКњига “Изузетно бучно и невјероватно близу”, Џонатана Сафран Фора, прије подсјећа на Кундерину “Шалу”, на његове почетке прије Париза и “сублимације” (неки то вјероватно, из незнања, зову и отуђеношћу). Потпуно ме је разоружала, и јако ми је драго због тога, јер је током кризних година било превише нас и њих. Једна специфичност књиге, додуше, јесте што су описана искуства – за ову причу су битна она емотивна – врло јеврејска. Што опет значи да она имају своје поријекло са ове стране океана, односно да негдје има смисла то што се у њима лакше и интензивније препознајем.

(V)

Е добро, све ми је то јасно, али ми није јасно зашто ме, и синоћ и данас, пичи нека неуроза, неки мој улцер вентрикули. Писање би требало да је ослобађање, тако је било и током кризних година (хе-хе, свиђа ми се ова патетична фраза), зашто ме одједном пуни нервозом? Heavy boots. What the?


*У једном другом бизарном времену, појавиће се (не баш ниоткуда) извјесни Радуловић из Никшића, који ће пробијати пут до мора (Живкоооо!) и сав камен истресати у море, како би направио плато у заливу под заштитом Унеско-а. Домаће становништво говориће (од муке, из немара или из дивљења) како је то први Црногорац од краља Николе који је проширио територију Црне Горе…


“If I were to wish for anything, I should not wish for wealth and power, but for the passionate sense of the potential, for the eye which, ever young and ardent, sees the possible. Pleasure disappoints, possibility never. And what wine is so sparkling, what so fragrant, what so intoxicating, as possibility!”
Søren Kierkegaard (1813-55)


Приводећи крају Јерговићев најновији роман “Отац”, негдје при средини XLVI поглавља, осјетио сам малтене органску потребу да се успротивим једном његовом ставу, односно да станем у одбрану Будућности. Изненадио ме је овај осјећај, а вјерујем да се људима Јерговићеве професије и кова такве ствари чешће дешавају, па зато више и пишу и реагују. Са друге стране, тај осјећај се у мом организму истакао с обзиром на чињеницу да с г. Јерговићем дијелим сличан сензибилитет и заговарам врло сличне принципе, па чак и онај о колективној одговорности народа.

possibility-emily-dickinsonНаиме, Јерговић у поменутом поглављу пише, “Будућност припада самоувјереним и лакомисленим. Припада онима који знају шта би са собом, онима која је закржљала машта.” Потом говори о томе како је “машта увијек окренута прошлости” и како је научна фантастика тек сублитерарни жанр у ком се пресликавају доживљаји човјечанства из прошлости.

Не. На страну научна фантастика, коју никад нисам читао, па је уопште не познајем. Али полазна теза о будућности је, усудићу се рећи, потпуно погрешна. Јерговић сам тврди како много живље борави у прошлости него у садашњости, док га будућност уопште не занима. Притом се чини како није у стању поистовјетити се с онима чији је поглед упрт у будућност. Легитимно, али недовољно да би било ко имао право да суди. Јер онима који су радије окренути будућности, а аутор овог текста себе у такве убраја, чини се да је управо у тој сфери могуће пустити машти на вољу. У том простору опијају Кјеркегардове нове и небројене могућности, и ту је тек све могуће, док је у прошлости, иако никад коначној, тај маневарски простор ипак ограничен.

А то што жанр научне фантастике можда обилује мотивима препознатљивим у прошлости, то је само зато што се ти писци ипак не могу отргнути од познатог, односно што људски мозак тешко генерише радикално нове појмове и концепте. Са друге стране, питање је читаочевих асоцијација: читалац Јерговић у поменутим мотивима проналази познате и блиске појмове, Јерговићев људски мозак нове информације најлакше интерпретира и сортира ако у њима препозна нешто већ виђено, познато и блиско.


past_dan_perjovschiДаље у истом поглављу, Јерговић тврди да је фраза о окретању будућности глупа и да се “само у прошлости да разријешити нешто што се у прошлости и догодило”. Овакав став аргументује примјерима који уствари представљају симптоме Философије паланке.

Опет не. Да дубоко нисам увјерен у Јерговићеву искреност, рекао бих да у овом дијелу чак прави замјену теза, јер окретање будућности своди на багателисање и измишљање прошлости. Потпуно сагласан са Јерговићем у случају кад се поменута фраза политички раби, и свјестан да писац углавном говори о јужнословенским просторима на којима се редовно перу биографије и фалсификује прошлост, ипак тврдим да поглед упрт у будућност не мора значити овакву банализацију поменутих појмова.

Генерације се, па и на Балкану, смјењују, и дјеца не проживљавају обавезно трауме својих предака. Уколико та дјеца нису задојена причама о прошлости, не само јуначкој него било каквој, много је мањи ризик да упадну у замке у које су упали њихови родитељи. Зато се слажем са Рамбом Амадеусом кад каже како би дјеца у школама требало да уче будућност умјесто прошлости, односно (х)историје. Холандска се дјеца, рецимо, овим другим једва баве, и историја у школама је малтене, како пише Јерговић, питање временске прогнозе. Ни писац ових редова није у дјетињству био много бомбардован причама о прошлости, па чак ни оној породичној, и жели да вјерује да му је то дало она Гетеова крила (“Дјеца од родитеља треба да добију двије ствари: коријење и крила.”, Ј. В. вон Гете), умјесто дубоких и жилавих коријена, а заправо тегова прошлости.

На крају, враћање у прошлост и преиспитивање историјских догађаја какво нуди Јерговић, од учесника овог процеса захтијева много више, подразумијева много мању оптерећеност и пристрасност, него у случају окретања ка будућности. Наравно да не треба дозволити криминално-политичким елитама да фалсификују историју и у миру крцкају покрадене еуре и марке, али процес помирења, с неком новом генерацијом, мора подразумијевати спремност да се крене напред, окрене нови лист и потпуно растерећено изгради Будућност.

This post is password protected. To view it please enter your password below:


This post is password protected. To view it please enter your password below:


This post is password protected. To view it please enter your password below:


“Дан, месец и година рођења унесрећеног (наставак записника).
Једанаести јул хиљаду осамсто осамдесет девете.
У ком је зодијачком знаку рођен, а на основу вашег хороскопа?
У четвртом зодијачком знаку званом рак (карката, канцер), који означава радобље лета, а под блиставим сјајем звезде Сиријус, која навештава летњи солстициј, у тридесет и првом зодијакалном подеоку, који од летњег сослстиција допире до јесењег еквиноција, када силе дана бивају савладане силама ноћним.
Које га планете одређују?
Месец, који утиче на његове сензоријалне плиме и осеке, на његову плодност, осећајност, имагинацију, лиризам, на његов немиран сан, на његову дигестивну еуфорију, на његову леност, његово покоравање фатализму судбине, на његово меланхолично луталаштво, на његове маније, хистерије и страхове; Марс, који му даје извесну агресивност, која се испољава као борба против породице и религије; Сатурн, који с његовим знаком ствара опасан сплет са тенденцијом повлачења у себе, затварања у сопствени оклоп, одакле потиче његова интровертност, његова ледена самоћа, његове шизоидне аберације.
Који елемент?
Вода, јер његова се душа купа у мору противречних сензација, а његова лимфатичност ствара привид лености и одсуство покрета, док се испод коре његовог оклопа одвија интензиван ноктамбулни живот.
Смисао знака?
Зачеће, сперма, плодност, плод.
Принцип симбола?
Дубина, понор, бунар, шпиља, јама, џеп, стомак, вагина, ваза, флаша.
Општи смисао знака?
Четири аспекта праузрочности, Парабрахман; четврти, допунски елеменат скривеног троугла или троуглова.
Стране тетраграма?
Јединство у личном; сневање без сна; сан као мисао изражена у сликама; бдење као израз и одраз мисли.
Стране троугла?
Интуиција (удео сна); дедукција (удео интелигенције); проверавање (удео сумње).
Вегетални троножац?
Жеђ-глад-бдење.
Експонирани органи?
Стопала, цеванице, прсти, простата, панкреас, јетра, бешика, симпатикус, жлезде, лобања.
Форме?
Оштре.
Знак по сродности?
Риба. Зачети у истом елементу, рак и риба имају многе заједничке црте, узајамно се допуњују и каткад имају исти рукопис. Интуитивно се разумеју и теже заједничком идеалу лепоте. Њихова је заједница страсна, дубока, и трајна. Зачараност и луцидност.
Тенденције?
Пасивност, нарцизам.
Функције?
Видети, сумњати, окушати.
Акција?
Стварати, умножавати, издржати, бдети, летети, писати, бродити, спавати.
Предмети?
Штап, одећа, шешир, новине, држало, столица, ташна.
Место?
Пивница, вагон-ресторан, продавница, књижара, библиотека, јавно купатило, шума, вашар, месарница, гињол, циркус, процесија, богослужење, црквени портал, бифе, синагога, аукција, банка, железничка станица, фијакер, пекара, фабрика, лудница.”

Данило Киш, Пешчаник, 1973.


Владимир Недовић рођен је шеснаестог јула, и не вјерује у хороскоп.

DIO PRVI

U principu, ja bih se uvijek dosta teško nakanio da napišem nešto na ovim stranicama. To je tako uglavnom iz dva razloga. Kao prvo, i manje važno, ja sam faking perfekcionista, i ništa ne puštam “u etar” ako nije pet puta revidirano i deset puta provjereno. Kao drugo, i važnije, imam generalno problem sa samim konceptom bloga (ili home photo/video varijanti u kojima je “svako umjetnik”, odnosno stvaralac), i uvijek se pitam zašto bi bilo kome bilo interesantno to što ja pišem, ko sam ja da svoje riječi obnarodujem tako ležerno, zašto je potrebno to objaviti čitavom svijetu (iako je stranica samo teoretski dostupna svima, a u suštini posjećena od strane par prijatelja i slučajnih ‘naletilaca’). Zato ja, uostalom, ovu stranicu nikad nisam ni doživljavao kao blog, već samo kao nekakav ventil, koji ne treba uzimati za ozbiljno, jer se radi o – bullshitu.
blog
Gore sam zaboravio da napomenem i da ja imam priličnu potrebu da zaštitim svoju intimu i razgraničim privatnu od javne sfere, pa sve što napišem mora proći kroz filter nekakve deintimizirajuće sublimacije. To je vjerovatno dodatni razlog što ne pišem češće. Ili bolje. Ili samouvjerenije.

E dobro, pošto smo se dovoljno ogradili, sad možemo i o nečemu konkretnom. No svakako, ja ću samo nabaciti crtice i slike koje mi se motaju po glavi, pa kome bude interesantno da me prati dobrodošao je, i fala mu đe čuo i ne čuo.


DIO DRUGI

Htio sam da objavim mnogo ozbiljan tekst na temu svoje crnogorštine, odnosno konačnog i potpunog odbacivanja iste (ostaje ono ‘iz’, ali sam raskrstio sa onim definišućim ‘sam’), i to je ispao užasno dugačak i patetičan tekst. Dobro je ovako kad napisano ostane koji dan u špajz, ili vanka na kišu i jaki jugo, pa mu otpa’ne žuto lišće (ljubavi?), to jest sve nevažno, što ne zaslužuje da bude objavljeno. Jer sam još i shvatio da je sve ono što sam ja htio reći stalo u jednu jedinu Paulinu rečenicu:

“Pitala sam se koja je priroda i porijeklo snažnog otpora kojeg sam osjećala prema tome da dijelim identitet sa onima koji su mi ga do nedavno osporavali, koji su se uselili u njega kada im se učinio dovoljno ubjedljivom legitimišućom potkom za perpetuiranje monopola moći i, još važnije, može li nam ikada ovaj identitet oboma biti dom?” (Paula Petričević, “Dijagnoza: Nostalgija”, Rubrika Forum crnogorskog dnevnika “Vijesti”, 30. jun 2010.)

Slika "Policija i zdravstvo u zagrljaju mafije", Zorana Živkovića Žileta

U svakom slučaju, treba se držati podaleko od svakakvih krda, i ne dozvoliti evolutivnim & drugim strahovima da nas u njih tjeraju.
(Ovo je na fonu nečega o čemu sam ranije htio da pišem, a tiče se činjenice da Chomsky isključivo djeluje kao pojedinac, sam i slobodan; rezonujući na sličan način, smatram individualni aktivizam jedinim pravim djelovanjem, odnosno onim koje razvodnjavanje, uprljavanje i banalizovanje ideja svodi na minimum.)

DIO TREĆI

“Ne mislim na cilj već na čovjeka, zato mi je svaki korak nesiguran.”
Meša Selimović, Tvrđava

E sad, potpuno nevezano za ovo prethodno, a ko će ga znat, možda i njemu sasvim blisko, moram reći slijedeće: mene ni u kakvoj priči uopšte ne zanima slava, već isključivo život. Znam, to može svašta da znači, i nadam se da ću vremenom doći do bolje formulacije, ali pokušaću da pobliže ukažem na ono što pod tim podrazumijevam. Naime, ne zanima me grandioznost, veliki ciljevi i velike riječi/pojmovi, ne zanima me politika u generalnom smislu te riječi (naime, geopolitičkom), već isključivo kroz pojedinačni život, njegovu patnju, stradanje ili ljepotu. draw-home Zato nikada nisam volio perspektivu istoričara, generala i političara – oni stvari gledaju iz aviona, izražavaju se u hiljadama ljudi, kvadratnim kilometrima teritorije i milionima para.

Ovo (viši ciljevi) se očigledno može nadovezati na priču Ivana Karamazova o Velikom Inkvizitoru, ima i drugih referenci, međutim meni jako paše način na koji sve to komentariše Danilo Kiš  (naravno, tu je i njegova Grobnica, odnosno borba Borisa Davidoviča sa istražiteljem Fedjukinom) :

“Mislim da književnost treba da ispravlja Istoriju, zato što je Istorija uopštena, a književnost je konkretna. Istorija je mnoštvo, književnošt – individualno. Istorija je bez strasti, bez zločina i bez obzira na brojke: šta znači šest miliona mrtvih (!) ako ne vidimo jednog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo telo, godine i njegovu ličnu povest.
Neodređenost Istorije postaje jedan određeni pojedinac, a književnost ispravlja ravnodušnost istorijskih činjenica.”
(Danilo Kiš, “Gorki talog iskustva”, 1985)1

Kapiram da bi se, pogotovo nakon Kišovog citata, moglo reći da u meni sigurno preovlađuje Homo poeticus u odnosu na Homo politicusa.

Kod mene se ovaj ‘život a ne slava’ princip manifestuje u svakoj prilici. On je, naravno i prije svega, moralno načelo. On prezire više ciljeve, a pogotovo prezire patetičnu romantiku (i obrnuto) koja tim i takvim ciljevima pruža opravdanje. Ipak, on najžešće reaguje na varvarstvo kojem viši ciljevi daju oduška (ako, pritom, to varvarstvo ostane nekažnjeno). Evo primjera. Kad je Napoleonova vojska 1812. godine zaposjela Granadu u Španiji, poharala je i oštetila mnoge dijelove Alhambre. alhambra1 Pored toga, tokom svog povlačenja, postavila je pod ovaj hram i dinamit, da ga potpuno raznese. Ovaj fascinantni kompleks spasio je u posljednjem trenutku španski vojnik invalid, José García, koji je ostao iza vojske i prekinuo fitilje. E sad, nakon posjete Alhambri, njenim palatama i vrtovima koji su najjasnije ovaploćenje Ljepote2, ja sam potpuno zabezeknut da je nekom ljudskom biću moglo pasti na pamet da to uništi. Ovo nisu uradili Španci, koji su rat sa muslimanskim Mavrima, graditeljima Alhambre, smatrali svetim (oni su samo zapalili 80 000 islamskih knjiga). Ne, ovo su jedni Evropljani, šatro napredni i civilizovani, radili drugim Evropljanima. Time se Napoleonova francuska vojska ni na koji način ne razlikuje od Talibana, koji (danas) uništavaju one ogromne spomenike Buddhi.

I ja da se divim Napoleonu? Ne pada mi na pamet. Ni njemu, ni Cezaru (koji je pobio 30 000 građana Córdobe, ovog centra kulture, kad su podržali Pompeju protiv Rima), ni čak, za mene, najvećem od svih njih, Simónu Bolívaru (čiji mizerni kraj života opisuje Gabriel García Márquez u knjizi General u svom lavirintu). Ne.

DIO ČETVRTI

Kad smo pomenuli varvarstvo, pada mi na pamet ono što mi je svojevremeno rekao dr. Anton Sbutega, mudejar/islam+gotika/barokkako su čak i u Italiji iz starog doba ostala samo “dva babina zuba”, jer je ljudski rod tek odskora počeo da cijeni staro (mada ja i dalje ne razumijem one Francuze, jer Alhambra je poezija, prelijepi cvijet, dragulj). I to je očigleđno ako uđete u neke velike firentinske crkve, recimo, gdje ni 500-600 godina patine nije dovoljno da se prekrije kič nadograđivanja, umetanja, preuređivanja, kalemljenja (jadni Giotto se vjerovatno u grobu okreće). A pogotovo je očigledno u građevinama koje su, nakon što su bile svetinje jedne vjere, prešle (ako nisu skroz porušene) u ruke nekog plemena (krda) druge vjere. Tako je, recimo, današnja katedrala u Córdobi (koju, uprkos užasno pristrasnoj brošuri katoličke crkve, narod i dalje zove Mezquita, tj. džamija :) ) prvo bila gotička crkva koju su svojevremeno sagradili Vizigoti. gotika+islamOnda su došli Arapi (Mavri), pa joj nakalemili još dosta prostora i napravili najveću od svih njihovih džamija, doduše i najljepšu (zna to, kad prođe koji vijek, ispasti da valja). A onda su u XVI v. došli Španci i prekrojili džamiju po svome, minaret pretvorili u zvonik (standardna praksa) i zapatali mnoga džamijska vrata. (Isto ovo, u obrnutom smjeru, dešavalo se, naravno, u Carigradu/Istambulu, itd.) A kad vidite sva ova prenamjenjivanja, kad svuda prepoznate iste oblike i simbole, bifore i trifore, postanu vam posebno smiješne polemike o razlikama među religijama i njihovim folklorom (taman kao priča o tome da li su pojedina jela izvorno grčka ili turska; a taman bješe turska riječ, zar ne?). Sve ista pašta – ne zna se ko je od koga više pokupio.

EPILOG

Za kraj, moram i sam da priznam jedno varvarstvo. Naime, bilješke za ovaj tekst škrabane su na salveti najstarijeg tapas bara u Sevilli, El Reconcilla, osnovanog davne 1670. godine i dugogodišnjeg svratišta pisaca, boema i intelektualaca svake fele. No eto, i ovdje je, valjda, prevagnuo život.


Napomena: Druga po redu slika u tekstu nosi naziv “Policija i zdravstvo u zagrljaju mafije”, i djelo je kotorskog slikara Zorana Živkovića-Žileta; treća je crtež kuće djevojčice koja je provela II svjetski rat u koncentracionom logoru.


1 I još: “Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena, velika rupa; preko rupe prebačena je daska trampuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. Sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabina stoje redovi. Iz ove visine, gde stoji kamera koja ne drhti , ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među posljednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, azulejo kako bi, dakle postigao božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac.” (Danilo Kiš, “Gorki talog iskustva”, 1986)

2 Arabeske od azuleja na pločicama i tavanicama, pored opčinjavajuće ljepote, posjeduju i sve karakteristike fraktala, jednog od najnovijih matematičkih i geometrijskih pojmova, formulisanih tek prije nekih 30 godina od strane francuskog (sic!) matematičara Mandelbrota.